Danilo Kiš između poetike i politike (3) – Ljudi postaju važni tek onda kad nestanu [Tema: Kiš]

| July 31, 2015 | 0 Comments

klepsidra-495x330

Između poetike i politike
(Between Poetics and Politics)

Međunarodni skup pisaca
(International meeting of writers)

Beograd, 15-17. jun 2005. godine

Centar za kulturnu dekontaminaciju

Priredila
Mirjana Miočinović

u saradnji sa
Vladimirom Tupanjcem i Aleksandrom Savanović

III dio

 

Vladimir Arsenijević: Sa nama su i dva gosta iz Poljske. Sa moje leve strane je Kšištof Varga. Kšištof Varga je rođen 1968. u Varšavi, studirao je poljski jezik na univerzitetu u tom gradu i jedan je od najpoznatijih poljskih autora mlađe generacije. Njegova poslednja knjiga Tekila opisana je kao prvo uspešno predstavljanje jezika i govora mlađe generacije u poljskoj prozi. Prevedena je na srpski jezik, Zoran Đerić ju je preveo, i objavljena ove godine u izdanju Vega media iz Novog Sada. Kšištof Varga radi za najtiražniji poljski dnevnik Gazeta Wyborcza. Kšištofe, kakva je recepcija književnog dela Danila Kiša u Poljskoj i ima li je uopšte?

Kšištof Varga: U Poljskoj zapravo Danilo Kiš nije poznat, iako su sve njegove knjige u Poljskoj objavljene, osim Časa anatomije. Ali, istovremeno, on ostaje pisac samo za vrlo uzak krug čitalaca. Danas ću pročitati odlomke teksta koji sam objavio u novinama Gazeta Wyborcza. To će biti samo odlomci, zbog toga što bi ceo tekst bio suviše očigledan za vas koji dobro poznajete Danila Kiša, ali u Poljskoj su relativno malo pisali o tom piscu.

Za mene je Kiš lično otkrovenje. Svako u svom životu ima dva ili tri takva otkrovenja koja ne prolaze s vremenom, nisu samo trenutne književne fascinacije. Kasnije sam često razmišljao zašto je meni baš taj pisac tako ostao u sećanju, zašto sam se tako rado njemu vraćao. Čini mi se da tajna ove fascinacije leži u tome što imamo fascinantan spoj lepote književnog teksta i jedne političke poruke.

Čini mi se da samo najbolji pisci umeju da spoje te dve krajnosti. Ovo što je ovde neverovatan oksimoron, ali fascinantan, jeste to da što je angažovanija knjiga Kišova, onda je ona lepša, lepša poetski. I zato, na primer, smatram da je Grobnica za Borisa Davidoviča jedna od najboljih knjiga o 20. veku.

Čuo sam da je Kiš ovde jako poznat i jako čitan pisac i jedan od uticajnijih pisaca za srpsku književnost. Ali, opet, čini mi se na neki način da je nemoguće da je toliko čitan, da je toliko slušan, pažljivo čitan. Jer, ako bi ljudi dovoljno čitali Kiša, zaista u pravom smislu njega čitali, onda danas ne bismo imali izložbu o Srebrenici, ne bi bilo ratova, sve bi bilo drugačije.

Pročitaću jedan deo na poljskom, zatim će slediti prevod, i kao što sam rekao, to su samo odlomci, pokušaj jednog mog viđenja. Tekst se zvao „Lucidnost“.

„Ugasila se nepokorna zvezda jugoslovenske književnosti“, napisala je posle njegove smrti Suzan Zontag. Možda je Jugoslavija postojala samo zahvaljujući njemu, njegovom životu i pisanju. Jugonostalgija je dakle čežnja za Danilom Kišom. U stvari, trebalo bi da bude čežnja za onim što je govorio: „Nacionalizam je pre svega paranoja. Kolektivna i pojedinačna.“

Dvadeset godina kasnije ispostavlja se da skoro niko u Jugoslaviji nije čitao te reči, a ako ih je i pročitao, onda se potrudio da ih što efikasnije zaboravi. Razmišljam da li ih pamti Radovan Karadžić, dobitnik književne nagrade „Mihail Šolohov“ koju mu je dodelio Savez ruskih pisaca. Zanima me da li se ikad sa Kišovim stvaralaštvom susreo ruski pesnik Eduard Limonov, koji je posetio pesnika Karadžića na brdima oko Sarajeva i navodno čak ručao s njim na mestu odakle je pucao fascinantan – i kako poetski! – pogled na grad u plamenu.

S druge strane, da nema Kišovih reči „Balkanac stiče svakodnevno iskustvo o nevolji malih nacija i o indiferentnosti velikih. I, najzad, mislim da je zapadnjak u meni bio taj koji mi je omogućio da shvatim do koje je mere Zapad lišen onog ličnog iskustva koje je potrebno da bi se shvatila priroda zla. Do koje je mere Zapad kriv za zlo koje se sve više proširuje i sve više banalizuje,“ možda ne bi bilo intervencije Zapada na Kosovu, 19 godina posle ovih reči.

U Kišovim knjigama rat je negde daleko. Za trenutak se između pasusa mogu videti dečaci Hitlerjugenda koji pucaju od zdravlja, a za pogrome saznajemo samo iz priče o očevoj pidžami i štapu, kojim je Eduard Sam držao vrata.

Ljudi postaju važni tek onda kad nestanu. Navodno negde postoje, ali ih je nemoguće videti, dotaknuti, ne može se s njima pričati. Otac zatvoren u getu, pomiren sa svojom sudbinom, udaljava se. Povremeno se incognito vraća, krade se tu negde, ali se u stvari vraća samo u sećanju, jer upravo u sećanju daleki i neuhvatljivi ljudi poprimaju tako izrazite obrise i tek se onda dobro čuje šta su govorili.

U januaru 1942. godine spasio se od pogroma Jevreja u Novom Sadu, odnosno mađarskom Ujvideku, koji su izveli honvedi, zahvaljući tome što je mađarska stanodavka Kišovih na vratima kuće u Bemovoj 21 nacrtala strelasti krst, simbol mađarskih fašista. I tako je ovog puta smrt zaobišla porodicu Kiš. Ali ne zadugo. Uskoro Eduard Kiš strada u Aušvicu. Sećanje na te događaje obeležilo je stvaralaštvo Danila Kiša.

Zločin koji je doneo skoro 3,5 hiljade žrtava izazvao je u Mađarskoj, koja je formalno bila saveznik Nemačke, opšte negodovanje. Regent Mikloš Horti sazvao je specijalnu komisiju da istraži okolnosti pogroma, a na kraju procesa krivci su osuđeni, mada presuda nije izvršena. To već ne bi dozvolio nemački saveznik. Horti je pokušavao da zaobiđe savezničke obaveze koliko je mogao, iako je morao da se povinuje i na početku te iste 1942. poslao je na Istočni front armiju od dve hiljade, koja je nestala godinu kasnije ispod Voronježa. Čak je pokušao da se izmigolji od funkcije regenta mađarske kraljevine, koja mu nije donosila slavu i hteo je na to mesto da postavi svog sina Ištvana. Plan nije uspeo, Ištvan Horti je poginuo na frontu iste te 1942. godine.

Pogrom u Ujvideku je u toj fašističkoj državi bio pre izuzetak nego pravilo. Godine 1942. Ferenc Salaši, vođa Partije strelastih krstova, nije još imao takvu vlast kao tri godine kasnije, kada je postao čak premijer Mađarske nakon što su Nemci srušili Hortija. Salašijeva vlast nije dugo trajala. Horti nije uspeo da sačuva Mađarsku od oluje rata. Prošla je kroz Mađarsku, donoseći na kraju vladavinu „narodne demokratije“. […]

Peščanik spada u knjige o kojima se teško piše. Ponekad je suva kao treska, još više protokolarna nego „Grobnica“, dobija neki oblik stenograma sa saslušanja, kao da je potpuno lišena emocija, u momentu kada se čini da bi baš na emocijama trebalo da se zasniva.

Osećam se bespomoćno. Možda čak kao mnogi kritičari koji su nešto pokušavali da napišu o Kišu, ali nekako im nije uspevalo, zbog čega su stalno i bez pardona dobijali packe od pisca. Imam alat u rukama, ali ne umem da ga koristim. I verovatno, isto kao i oni, umesto toga pokrećem „mašinu za prevođenje onoga što je originalno na jezik banalnosti“, kao što je govorio Kiš koji nije bio naklonjen kritičarima.

„Klepsidra“ [na poljskom] znači istovremeno nekrolog i sat. U jednoj reči savršeno se sjedinjuju dva srodna a tako daleka značenja. Nekrolog označava da je nečije vreme isteklo. Pesak koji u peščaniku ističe odmerava vreme sve dok se ne pojavi nekrolog. Kiš je razvio sažetu formu nekrologa upisujući roman u crni okvir, proširio taj okvir, njime ceo život obuhvatio, dao je smisao poznatim frazama: „sa žaljenjem obaveštavamo“, „ožalošćeni“, „otišao je zauvek“, koje toliko prazno zvuče kad ih čitamo u novinama ili po zidovima. Može se reći da im je udahnuo život.

To da se E. S. (poznat iz Bašte kao Eduard Sam) pojavljuje u Peščaniku kao ludak, takođe je nužni preokret. Kao i u peščaniku, koji – kad iscuri pesak – prevrćemo: ono što je bilo dole sada je gore, kao i svakodnevna normalnost koju je prevrnula istorija, postaje – naravno – nesvakidašnje ludilo. Ono što je bilo normalno sada je ludo, ono što se smatra sumanutim normalna je odbrana od ludila koje je zavladalo svetom. „Moje ludilo je zapravo lucidnost“ – kaže poludeo od straha E. S.

Peščanik je neprekidno presipanje peska, beskrajnost i istovremeno „klepsidra“ kao nekrolog – konačni kraj.

„Stvarnost je fantastičnija od svake fantastike“

(Fragmenti teksta „Szalona jasność umyslu“.// Gazata Wyborcza. 243 / 16 – 17 pazdźiernika 1999 / 24 – 26. Prevele sa poljskog Agnješka Lasek i Branislava Stojanović)

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Danilo Kiš između poetike i politike (3) – Ljudi postaju važni tek onda kad nestanu [Tema: Kiš]

by admin time to read: 6 min
0