David Albahari – Dijaspora i druge stvari [Knjiga dana]

| July 31, 2019 | 0 Comments

Da li je imigrant trajno stanje

Zamisli to kao neizlečivu bolest koju možeš da dobiješ samo ako napustiš svoj kraj – navodi David Albahari u knjizi „Dijaspora i druge stvari”

Autor: Mirjana Sretenović

U jednom od svojih intervjua američki pisac Sol Belou govorio je o potrebi da „sredi račune” pre nego što zauvek ode s ovog sveta. Govoreći o procesu prilagođavanja na Ameriku, ispričao je kako je plakao na očevoj sahrani i kako mu je tada prišao brat i rekao mu da prestane da se ponaša kao imigrant.

Gledajući taj intervju naš pisac David Albahari prenuo se jer je on, živeći u Kanadi, neprestano razmišljao o tome koliko dugo si imigrant, odnosno kada imigrant prestaje da bude imigrant.

– Belou nije imigrant. Rodio se 1905. u Kanadi, dve godine nakon što se njegova porodica doselila iz Rusije, ali živeo je u imigrantskoj porodici i kasnije je često pisao o imigrantima u svojim pričama i romanima. Porodična anegdota koju je ispričao dotakla je samo središte moga bića preobrazivši se u pitanje da li je potpuno kidanje porodičnih niti, dakle smrt roditelja, preduslov da se deca oslobode imigrantskog balasta – zapisao je David Albahari u knjizi „Dijaspora i druge stvari” koju je nedavno objavila „Akademska knjiga”. U knjizi su sakupljeni piščevi tekstovi pisani za „Novine” i „Mi magazin” iz Toronta, „Kišobran” i „Geist” iz Vankuvera i razne časopise u Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj.

Albahari je napravio anketu i pitao svoje poznanike šta misle o tome koliko traje imigrantsko osećanje. Ako se osećaju kao Kanađani, zašto se tako osećaju; ako ne, zašto ne. Prvi odgovor je glasio: „Biću imigrant sve dok me takvi kao ti budu zapitkivali da li se osećam kao imigrant”. Neko drugi je primetio: „Imigrant je trajno stanje. On stalno dolazi, nikada se ne vraća”. Poznanica je navela: „Imigrant nije stvarna osoba, ona je osoba u osobi. Samo je u svojoj duši čovek ono što zaista jeste i stoga svako od nas imigranata može da bude ono što jeste samo kada je sam. Čim se nađe sa drugima, makar to bilo i u zavičaju, imigrant može da bude samo imigrant. Zamisli to kao neizlečivu bolest, uglavnom dobroćudnu, koju možeš da dobiješ samo ako napustiš svoj kraj”. Ispostavilo se, navodi pisac, da niko od njegovih poznanika, iako više od 20 godina žive u Kanadi, nije doista sebe smatrao Kanađaninom.

U knjizi pominje i čoveka koji je kao trogodišnjak došao u Kanadu i nikada se nije osećao kao imigrant, nije čak znao ni maternji jezik svojih roditelja. Ali kada su mu umrli otac i majka odjednom je počeo da govori „mi, imigranti” i „moramo da se držimo zajedno, inače će nas Kanađani pojesti za doručak”.

– Dok je za nekog smrt roditelja preduslov da se oslobodi imigrantske ljušture, za ovog čoveka je smrt roditelja sredstvo za obnovu stvarnog identiteta. Jedan duboko emotivan događaj je u njemu probudio želju za što većom identifikacijom sa onim što je upravo izgubio. Obišao je zemlju svojih predaka iako je ranije govorio da ga ništa u vezi sa njom ne zanima – primećuje Albahari.

On zapaža da što više useljenik prezire svoju novu okolinu, talasi nostalgije postaju sve jači. Useljenik se na kraju nalazi „u vodi koja je dovoljno plitka da se ne udavi i dovoljno duboka da ne može da stoji na dnu”. On omalovažava novu zemlju i preuveličava stare uspomene.

Doseljenik, takođe, odbacuje pomisao o bilo kakvom menjanju.

„Gotovo svako od doseljenika smatra da je svet severnoameričkih vrednosti izopačen i da ih jedino insistiranje na nepromenjivosti spasava od tonjenja u mračne dubine nemilosrdnog tržišnog kapitalizma. Ostati isti u tom svetu znači zadržati vrednosti prethodnog sveta, makar se one pretvarale u splet nestvarnih maštarija. Živeti u sećanjima znači verovati u mogućnost da prethodni deo života nije stvarno okončan i da je čak moguće – jednom, u nekoj nedefinisanoj budućnosti – vratiti se i nastaviti ga. Biti isti, kako mi je rekao jedan naš čovek, znači biti živ”, piše David Albahari.

Jedan njegov prijatelj uočio je da je brat Sola Beloua s početka priče ispao u mnogo većoj meri imigrant nego sam Belou.

– U svom nastojanju da ne bude imigrant, brat poriče jedan sasvim prirodan čin, to jest plač nad grobom upravo preminulog oca. Na neki način, slično Rusu koji je išao kod logopeda da bi izgubio naglasak, brat postaje parodija sebe, odnosno parodija osobe koja beži od svog imigrantskog identiteta. U želji da što pre postane nešto drugo, on samo pojačava ono od čega želi da pobegne, odnosno njegovo ponašanje je u većoj meri imigrantsko od ponašanja Sola Beloua koji se prepušta prirodnom osećanju tuge zbog gubitka roditelja – navodi pisac.

Pominje i scenu kojoj je prisustvovao, a u kojoj naš dečak od pet-šest godina traži od majke, na engleskom, da mu spremi nešto da pojede. Upitao ga je zar ne ume to da kaže na srpskom i tada su počele da sevaju munje u majčinim očima.

– Zašto bi on uopšte, ljutito je rekla, morao da zna srpski. Srpski će mu samo stvarati probleme i podsećati ga da je imigrant i sve što će od njega dobiti biće kompleks niže vrednosti. Što manje zna srpski, brže će postati pravi Kanađanin, kazala je majka. Rekao sam da je to najsmešnija stvar koju možemo da uradimo detetu jer ga time lišavamo korena. Nije on drvo, siknula je majka, pa da ima korenje. Uostalom, bolje da je ptica i da može da leti, nego i da je bukva koja ne može da se makne sa mesta – navodi Albahari.

U knjizi o dijaspori pisao je i o tome zašto je naglas grcao slušajući kanadsku himnu na priredbi svoje ćerke, o oproštaju od Balkana, identitetu, svojim romanima i motivu nostalgije u njima, grupi Del Arno bend u čijoj muzici pronalazi sebe i Zemunu koji je postao mitsko mesto njegovog života i njegove proze.

Gde su deca tamo je jezik

– U Kalgariju svako okupljanje našeg sveta znači da će jedan deo razgovora biti posvećen jeziku. Može to da bude nečija slava ili rođendan, venčanje ili sahrana – jezik će u nekom ćošku strpljivo čekati da počne razgovor o njemu. Jezik zna da će se to desiti brzo ukoliko u društvu ima male dece. Tamo gde nema dece jezik će sporije doći na red, možda čak i neće biti pomenut, ali jezik se zbog toga ne sekira. Tamo gde nema dece jezik je u tom slučaju osuđen na odumiranje; nikakav razgovor ne može to da promeni, naveo je Albahari.

http://www.politika.rs/sr/clanak/433357/Da-li-je-imigrant-trajno-stanje

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

David Albahari – Dijaspora i druge stvari [Knjiga dana]

by admin time to read: 5 min
0