David Albahari: Gore li kompjuteri?

| September 15, 2013 | 0 Comments

Brojevi su neverovatni i gotovo da su nepojmljivi, jer ne možemo ni sa čim da ih uporedimo. Već prvi podatak zvuči neverovatno – da je prošle godine u svetu poslato sto sedam triliona elektronskih poruka, odnosno dvesta devedeset četiri milijarde dnevno. Pokušavam danima da zamislim tu količinu teksta i informacija, ali to mi uopšte ne polazi za rukom. Međutim, ono što je najstrašnije u tome jeste podatak koji kaže da je čak 89 odsto tih pošiljki zapravo reklamno đubre, zlokobni spam, koji neželjeno stiže do naših kompjutera. Tek svaka deseta poruka je prava poruka, ostalo zapravo nije ništa.

Ali i ostali brojevi su na neki način zastrašujući. Recimo, podatak da se trideset šest milijardi fotografija godišnje postavi na Fejsbuku ili, pak, da se svakog dana na Jutjubu pogledaju dve milijarde raznih video-zapisa. To je neverovatna količina energije koja je upotrebljena za puku zabavu, a koja se najviše koristi – ili kako neki kažu – zloupotrebljava tokom radnog vremena.

Iza tih brojeva stoji armija od skoro dve milijarde korisnika Interneta koja koristi nešto manje od tri milijarde elektronskih adresa. U isto vreme oni mogu da posećuju oko dve stotine sedamdeset miliona veb-sajtova i oko sto pedeset miliona blogova.

Broj koji najviše opčinjava je podatak da Fejsbuk trenutno koristi šest stotina miliona ljudi! Šeststo miliona ljudi koji svoj društveni život zamenjuju virtuelnim društvenim životom u kojem sve više pucaju granice intime i privatnosti jer je stalno potrebno da se uradi nešto novo, nešto neponovljivo, nešto što još niko nije video. Recimo, fascinantan je podatak da je osam miliona ljudi pratilo Ledi Gagu na Tviteru. Osam miliona! To je nešto manje od broja stanovnika Srbije. Doduše, ne verujem da bi svi stanovnici Srbije dali podršku Ledi Gagi, ali živimo u neobičnom vremenu i sve je moguće.

I dok mi glava puca od svih tih brojeva, pokušavam da zamislim samoću koja okružuje jednog slikara, muzičara ili pisca. Koliko ljudi će videti slikarevu sliku, čuti muzičarevu kompoziciju ili pročitati piščevu knjigu? Početni tiraž knjiga danas kod nas iznosi između petsto i hiljadu primeraka. Ako završi u nekom muzeju savremene umetnosti, slikarevu sliku videće nekoliko hiljada ljudi. A ako je u pitanju savremeni kompozitor tzv. ozbiljne muzike, njegova kompozicija biće izvedena nekoliko puta u polupraznim koncertnim dvoranama i možda će se – doista možda – naći na nekom kompakt disku.

Brojevi se radikalno razlikuju, ali ipak taj samotni napor, ta spremnost da se veruje u sposobnost drugih ljudi da postanu svojevrsni prijemnici umetničkog nadahnuća budi u mnogima osećaj strahopoštovanja. Da, kako je to lepo rekla Karson Mekalers u naslovu svog romana, „Srce je usamljeni lovac”. Ali danas je sve manji broj ljudi koji imaju strpljenja za samoću ili koji su voljni da se posvete samoći. U modi su veliki brojevi i sklonost pripadanju masi. Biti jedan od šest stotina miliona čini čoveka mrvicom, nesposobnim da stvara svoj svet jer ga to čini različitim, osobom koja štrči i ne uklapa se u „vrli novi svet” koji mu tehnologija nudi, insistirajući na brzini kao na glavnoj odlici kvaliteta. Što brže dobiti informaciju, što brže skinuti neki video ili sliku, što ranije doznati i proslediti dalje neki krajnje beznačajan podatak, kao što je mustra čipke na gaćama Ledi Gage.

Nisam ludista, ne zalažem se za uništavanje i ometanje tehnološkog razvoja, već sam začuđen spremnošću ljudi da pod parolom izražavanja sebe i svojih individualnosti zapravo postanu bezličniji nego što su ikada bili.

Kada samo pomislim koliko ljudi je decenijama verovalo da se Orvelov svet krije u ideologiji totalitarizma, a on se zapravo sakrivao u svetu tehnološkog razvoja. Ono za šta se u početku verovalo da najviše doprinosi oslobađanju čoveka i slobodi govora pokazalo se kao sredstvo koje omogućava najveću meru kontrole. Pitanje je dana kada će se velike svetske sile, i to bez obzira na njihove različite ideologije, ujediniti da bi donele propise i smislile načine efikasne kontrole Interneta i raznih programa.

Nekada su se totalitarni lideri plašili knjiga i spaljivali ih na lomačama. Izgleda da ista sudbina kad-tad čeka kompjutere. Jedina je razlika u tome što niko nije razmišljao o ekologiji u vreme kada su knjige gorele. Novi diktatori moraće prvo da obrade kompjutere i odvoje toksične od netoksičnih delova kako taj plamen ne bi načinio još veću štetu. S druge strane, što su starije, knjige sve lepše gore. Ne znam kako je sa kompjuterima. Gore li oni uopšte? I ako gore, razvijaju li neke otrovne dimove koji mogu da nam naude? I ima li razlike između vatre od starih i novih računara?

Po svemu sudeći, sa kompjuterima neće biti tako veselo kao sa knjigama. Uz veliku lomaču knjiga mogao je čovek da se ogreje, popije pivo i pojede kobasicu. Uz smrdljivu vatru zapaljenih kompjutera neće moći ni da se sedne, a kamoli da se nazdravi novim vremenima. Eto jedne male ali korisne sugestije onima koji nam određuju budućnost – čuvajte knjige, one bolje gore.

David Albahari
objavljeno: 25.01.2011.

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

David Albahari: Gore li kompjuteri?

by admin time to read: 4 min
0