Dobar strelac u osnovi cilja na samog sebe [Tema: Zen]

| September 1, 2014 | 0 Comments

buddha park archer

Piše: Eugen Herigel

Na prvi pogled mora izgledati kao nepodnošljiva degradacija da se zen – ma šta se pod tim podrazumevalo – može dovoditi u vezu sa gađanjem iz luka. Čak ako se u širokogrudom izlaženju u susret treba da složimo s tim da gađanje iz luka kao “umetnost” smatramo izvanrednom, teško ćemo se osetiti spremni na to da iza ove “umetnosti” potražimo nešto drugo od izrazito sportske umešnosti. Tako smo orijentisani na to da nešto saznamo o zapanjujućim ostvarenjima japanskih strelaca umetnika, koji imaju tu prednost da se mogu pozivati na jednu dostojnu staru i nikada konačno neprekinutu tradiciju upotrebe luka i strele. Jer na Dalekom istoku tek pre nekoliko naraštaja moderna oružja, nužna doduše za ozbiljan slučaj, potisnula su stara borbena sredstva; ali rukovanje njima time nikako nije bilo prekinuto, nego se prenosilo dalje i od tada se neguje u sve širim krugovima. Da li zato možda ne očekujemo opis posebnog načina na koji se danas gađanjem iz luka kao nacionalnim sportom bave ljudi u Japanu? Ništa ne može biti pagrešnije nego baš to mišljenje.

Pod gađanjem iz luka u tradicionalnom smislu, koje se ceni kao umetnost i poštuje kao nacionalno nasleđe, Japanac ne podrazumeva neki sport nego, ma koliko to najpre može čudno zvučati, religiozni ritual. I prema tome pod “umetnošću” gađanja iz luka on neče podrazumevati neku umešnost sportiste, kojom se, manje ili više, može ovladati kroz pretežno telesne vežbe, već umešnost čije poreklo treba potražiti u duhovnim vežbama i čiji se cilj nalazi u jednom duhovnom pogotku: dakle tako da dobar strelac u osnovi cilja na samoga sebe i pri tom može postići da samoga sebe pogodi.

To nesumnjivo zvuči zagonetno. Kako, reći će se, gađanje iz luka, koje se nekada uvežbavalo za borbu na život i smrt, nije prešlo čak u neki opipljivi sport i sačuvalo se u njemu, nego je postalo neka duhovna vežba? Čemu tada još luk, strela i meta? Zar se tu nije porekla muževna stara veština kao i jasni i pošteni smisao gađanja iz luka i zar na njihovo mesto nije stavljeno nešto rasplinuto, ako ne upravo fantastično?

Treba međutim razmisliti o tome da se specifični duh ove umetnosti, otkako se ona više ne mora potvrđivati u krvavim borbama, ispoljio samo još direktnije i ubedljivije – dakle onaj duh koji nije tek nedavno trebalo naknadno uneti u rukovanje lukom i strelom, jer je on oduvek bio s njim povezan. Stvar dakle uopšte ne stoji tako da se nasleđena tehnika gađanja iz luka, otkako ona više ne igra nikakvu ulogu kao oružje, pretvorila u neku vedru dokolicu, pa time ujedno učinila bezazlenom. “Veliko učenje” gađanja iz luka o tome nešto drugo govori. Prema njemu, gađanje iz luka je, kao i ranije, stvar kod koje se radi o životu i smrti u onoj meri u kojoj ono predstavlja borbu ‘strelca sa samim sobom; a taj način borbe nije zakržljala zamena, nego noseći osnov svake borbe okrenute spolja – recimo prema telesnom protivniku. Tek u toj borbi strelca sa samim sobom ispoljava se dakle tajna suštine ove umetnosti i poučavanje u njoj zato ne prikriva ništa bitno ako se odrekne one korisne primene koju je nekada zahtevala praksa viteške borbe.

Stoga onaj ko se danas preda ovoj umetnosti, izvlači iz istorijskog razvoja nesumnjivu dobit da ne podlegne iskušenju da se praktičnim postavljanjem ciljeva pomuti – čak ako ga pred samim sobom treba da krije ako ne i potpuno onemogući razumevanje “Velikog učenja”. Jer pristup je dosuđen, i u tome se slažu svi majstori gađanja iz luka kroz istoriju, samo onima koji su “čistoga srca” i koji nemaju u vidu skrivene namere.

Ako polazeći sa te tačke gledišta pitamo kako japanski majstori gađanja vide i prikazuju tu borbu strelca sa samim sobom, njihov odgovor mora zvučati sasvim zagonetno. Borba se, za njih naime sastoji u tome što strelac nišani na samoga sebe – a opet ne na samoga sebe – što pri tom pogađa možda samoga sebe – a opet ne samoga sebe, i tako ujedno postaje i onaj koji nišani i meta, i pogađač i pogodak. Ili, da se poslužim nekim izrazima koji su majstorima gađanja prirasli za srce: potrebno je da strelac uprkos čitavoj svojoj delatnosti postane nepokretno središte. Tada dolazi najviše i poslednje čudo umetnost postaje “neumetnička”, gađanje postaje negađanje, postaje gađanje bez luka i strele; učitelj ponovo postaje učenik, majstor početnik, kraj početak, a početak savršenstvo.

Čoveku iz istočne Azije te tajanstvene formule transparentne su i prisne. Nas naprotiv, one nesumnjivo potpuno zbunjuju. Zato nam ne preostaje ništa drugo, nego da krenemo u još opširnije razmatranje. Odnedavno čak za nas Evropljane nije više nikakva tajna da japanske umetnosti (veštine) zbog svoje unutrašnje forme upućuju na zajednički koren – na budizam. To se u istome smislu i u istoj meri odnosi na umetnost gađanja iz luka kao i na slikanje tušem,na pozorišnu umetnost ne manje od ceremonije čaja, na umetnost ikebane i na majstorstvo mačevanja. To znači prvo da sve ove pretpostavljaju jedan duhovni stav i da ga već prema svojoj specifičnosti svesno neguju, stav koji je u svojoj najjačoj formi svojstven budizmu i koji određuje bit sveštenog čoveka. Naravno tu se ne misli naprosto na budizam, koji je zbog svojih navodno dostupnih spisa, jedino i poznat u Evropi i na koji se čak polaže pravo da se poznaje, već o “dhyana” budizmu koji se u Japanu označava kao “zen”, i koji u prvom redu ne želi biti spekulacija, nego neposredno iskustvo onoga što kao bestemeljni temelj bivstvujućeg razum nije izmislio, pa se čak posle toliko jasnih i neodoljivih iskustava ne može shvatiti ni tumačiti: to znamo tako što ne znamo. Zbog tih presudnih iskustava zenbudizam kroči putevima, koji kroz metodski uvežbano samoudubljivanje treba da vode tamo da se u najdubljem dnu duše postane svestan onoga što nema temelja ni načina i što se ne može imenovati, štaviše: da se sa njim bude jedno. A to znači sada s obzirom na gađanje iz luka u naravno sasvim prolaznoj i upravo zato možda sumnjivoj konstataciji: duhovne vežbe, kojima jedino možemo zahvaliti za to što tehnika gađanja iz luka postaje umetnost i ako je trebalo da se tako dogodi, usavrši kao neumetnička umetnost, jesu mističke vežbe, i gađanje iz luka tako ni pod kakvim okolnostima ne može imati taj smisao da se lukom i strelom radi nešto spolja, nego da se samim sobom nešto iznutra obavlja. Luk i strela su tako reći samo izgovor za nešto što se i bez njih moglo dogoditi, samo put ka nekome cilju, ne sam cilj nego samo pomoć za poslednji presudni skok.

S obzirom na to stanje stvari sada ne bi bilo ništa poželjnije, nego kada bismo se radi dubljeg razumevanja mogli zadržati na izlaganjima zen-budista. U tome zaista ne oskudevamo. Tako je recimo T. Suzuki u svojim Essay on Zen-Budhism (Eseji iz Zen- Budizma) mogao dokazati kako su japanska kultura i zen najuže povezani, da prema tome japanske umetnosti, duhovno držanje samuraja, japanski stil života, moralna, estetska, pa čak do izvesnog stupnja i intelektualna životna forma Japanaca za svoju specifičnost zahvaljuju tome temelju zena i da nju onaj koji se sa tim temeljom nije srodio, ne može u dovoljnoj meri razumeti.

Neobično značajni spisi Suzukija – nedavno pristupačni1 i na nemačkom jeziku, kao i

istraživanja drugih japanskih istraživača izazvali su opravdanu pažnju. Spremno se priznaje da je u Indiji rođen dhyana-budizam, u Kini posle presudnih promena razvijen do pune zrelosti, konačno prihvatio Japan i da je do dana današnjeg negovan u živoj tradiciji – da prema tome taj zen oslobađa do sada neslućene načine ljudske egzistencije, u koje konačno steći uvid predstavlja neprocenjivu vrednost.

Nastaviće se

Tags: , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Dobar strelac u osnovi cilja na samog sebe [Tema: Zen]

by admin time to read: 6 min
0