Dok ljudi gledaju

| April 18, 2012 | 0 Comments

 

„Očisti čizme, zaboga! Kako ćeš tako? Prljava! Šta će da kažu?“

„Sve ti je tako, izgužvano! Bojiš se pegle, šta li? Đevojka!“

„Pa ima na tebi hiljadu boja! Ko se još tako oblači!?“

„Pogledaj ti starke, kuku… Neka, izaći ćeš već iz kuće, pa ću ja da ih operem. Još su i iscijepane, strašno.“
„Ali ja tako volim. Stare starke, znaš? To tako treba.“
„Sve to tebi tako treba, jes’ vala. Kako ćeš niz Ulicu takva?“

„Misliće neko da nemaš majke. Ili će me psovati kako te ništa nijesam naučila.“

Drugarica mi redovno prepričava doživljaje iz autobusa. Putuje na fakultet tri puta nedjeljno. Predaje tamo. Nije sa ovog kontinenta.

„Iscijepala sam čarapu, valjda na pitu do stanice, nijesam sigurna. Ne mogu ni da pazim po ovakvoj kiši, a i svejedno nije to nešto važno. Samo, znaš, dok smo čekali autobus, sigurno mi je desetak ljudi skrenulo pažnju na iskidanu nit na čarapi. Kao da mogu da uradim nešto, da je popravim. Ili možda skinem, tu, odmah? Da ne kvarim opšte savršenstvo.“ Smijala se.

„Juče sam do kafea pošla bosa, u ljetnjim papučama. Svi su me gledali. Malo je neprijatno, znaš. Nijesam navikla, ma nije mi ni cilj da izazivam toliko pažnje. Udobno mi je u papučama, ali mi je onda neprijatno od svih tih pogleda. Kao da pravim neku veliku grešku, radim nešto mnogo loše – tako me gledaju.“

Prestala je da nosi minđušu na nosu. Pitala sam šta se desilo.

„Nekako više nema svrhe. Stavila sam je da bi pravila razliku… Nešto kao bedž na kome piše da nijesam odavde, možda? Pa, shvatam sad da sam i bez tog pirsinga više nego dovoljno različita. Nosim pocijepane čarape i volim da bosa šetam po kiši.“ I dalje se smijala, pomalo gorko.

Majka me je naučila da pišem. Prastar, ali efikasan metod: iglom za pletenje crtala je slova ostavljajući nevidljiv trag po uskim i širokim linijama sveske. Te pravilne i jedva uočljive linije ja sam onda ispunjavala mastilom. Bila sam ne baš spretna u tome. Ona je bila neviđeno strpljiva.

Ponekad povedem drugaricu, tu strankinju sa drugog kontinenta, kod majke. Pijemo kafu i ja se igram prevodioca: majka priča o tome koliko je lijepo i važno da pantalone budu ispeglane kad se u njima pojavim na Ulici i kako, eto, ja još nijesam naučila sve te bitne stvari; stankinja o tome kako se nikad i nigdje nije kao ovdje osjećala prinuđenom da vodi računa o svim tim nebitnim stvarima: „Hodam u sandalama po kiši, pa šta?“ Namjerno izostavim po nešto u interpretaciji. I dok prevodim fragmente majčinih rečenica, za sto dolaze neke komšije. Slušaju, ali ne razumiju moj drugi jezik.

Majka se smije i oprašta mi, mislim, makar starke.

Tags:

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Sonja Dragović pokušava da ispriča važne priče.

Leave a Reply

Dok ljudi gledaju

by Sonja Dragović time to read: 2 min
0