Doručak sa Frojdom

Do­bri su nas lju­di is­traj­no sa­vje­to­va­li: do­ru­čak je naj­va­žni­ji obrok. Mo­že bez ruč­ka, ali bez do­ruč­ka, ze­mlja­če, ne va­lja. Ono, ru­ku na sr­ce, mo­že i bez do­ruč­ka i bez ruč­ka, ve­če­ru da ne po­mi­nje­mo, ali ni­je do­bro.
I ta­ko: dan poč­ni­te do­ruč­kom, bez ko­ga se mo­že, po­ne­kad i mo­ra, ali, bi­lo bi po­želj­no. Dan mo­že­te po­če­ti i sa Froj­dom. Bez nje­ga se ne mo­že, a s njim baš i ne va­lja, ali je ne­iz­bje­žan. Htje­doh re­ći—bez do­ruč­ka ne va­lja, no on se mo­že iz­bje­ći, a bez Froj­da za do­ruč­kom je po­želj­no, ali to se ne mo­že iz­bje­ći. Pro­kle­ta, pa još froj­dov­ska, ljud­ska pri­ro­da! Uvi­jek upi­ta­ni čo­vjek na­đe ne­ku za­ba­vu ko­ja mu, o pro­kle­ta froj­dov­ska pri­ro­do, ne­ka­ko iza­đe na nos.
Mi­slim se: ka­ko bez ge­ni­jal­nog sek­so­lo­ga Froj­da kad je on u sva­kom ta­nji­ri­ću, na sva­kom asta­lu, u sva­kom na­ma­zu i pre­ma­zu, iza sva­kog ćo­ška na sva­koj uli­ci, a po­go­to­vu u sva­kom ka­bi­ne­tu, jer su ka­bi­ne­ti pra­ve froj­dov­ske or­di­na­ci­je, pra­vi-prav­ca­ti po­li­gon­či­ći za do­kaz svih froj­dov­skih hi­po­te­za. Hi­po­te­ze su, pot­pu­no je ja­sno, je­di­ne čvr­ste či­nje­ni­ce na­šeg i va­šeg obez­lju­đe­nog si­ste­ma.
Sr­ku­ću­ći čaj od na­ne ko­ji me smi­ru­je, či­tam Froj­da ko­ji me uz­ne­mi­ru­je i či­ji me od­go­vo­ri za­gor­ča­va­ju ko­li­ko me i za­sla­đu­je med ko­ji o do­ruč­ku ku­sam.
Od­je­ku­je ata­vi­stič­ki cr­ni tam-tam u za­glu­še­nom slu­hu dok za­to­mlje­ni ur­li­ci vr­log no­vog svi­je­ta uči­ta­va­ju svoj ur­ne­bes u zbu­nje­nu tin­ta­ru ma­mur­nu od pro­bu­še­nog pa­u­či­na­stog sna. Ta­ko to bi­va dok ne­sreć­ne hor­de, ko­je kan­da zo­vu mi­gran­ti­ma, ku­ca­ju na na­ša vra­ta, za­pra­vo gre­bu po vra­ti­ma kao ša­pi­ce apo­ka­lip­tič­ne je­ze. Valj­da, na­me­će se za­klju­čak, po­sto­ji i ne­ko ne­sreć­ni­ji od nas u ovom une­sre­će­nom svi­je­tu. Valj­da bi tre­ba­lo bi­ti sre­ćan zbog to­ga. Valj­da na­ši dra­mo­se­ri ko­ji vla­da­ju ovim dra­ma­o­se­ra­tor­skim za­bra­ni­ma že­le upra­vo to. Da nas uči­ne sreć­nim jer, o vre­me­na, o obi­ča­ji, po­sto­je ve­će ne­sre­će ne­go što je ova na­ša. Sto­ga smo za­plju­snu­ti sli­ka­ma no­ve post­mo­de­r­ni­stič­ke apo­ka­lip­se, ko­ja se mo­že tu­ma­či­ti i kao no­va se­o­ba na­ro­da, a ko­ju su, o ve­li­čan­stve­nog ci­ni­zma, uzro­ko­va­li upra­vo oni ko­ji spa­sa­va­ju svi­jet! I ni­šta nam ni­je ja­sno ili je ja­snost to­li­ko oštra da nam se­ci­ra zbrč­ka­ni um ta­kvom si­li­nom da tu vi­še ne­ma li­je­ka. Za­pra­vo: ubi­ja nas si­ste­mat­ski taj za­pad­njač­ki hu­ma­ni­zam ko­ji tan­cu­je ne­po­gre­ši­vo na cr­nu mu­zi­ku ge­ni­jal­nog pro­ro­ka Sig­mun­da Froj­da.
Froj­da su kr­vo­loč­ni hu­ma­ni­sti, odav­no već, pro­gla­si­li za pre­va­zi­đe­nog di­le­tan­ta, sek­so­lo­ga ko­ji ne iz­la­zi iz mrač­nog po­dru­ma pod­svi­je­sti. I že­sto­ko su po­gri­je­ši­li, ja­ka­ko, jer su upra­vo oni bez­iz­la­zno i ko­nač­no pri­ku­ca­ni za ka­uč oca psi­ho­a­na­li­ze. Mo­že se, da­kle, Froj­dom sve ob­ja­sni­ti, jer je sve ovo oko nas i u na­ma ne­pod­no­šlji­vo froj­di­stič­ko or­gi­ja­nje.
Či­tam Froj­da za do­ruč­kom kao što či­tam udž­be­nik vla­da­nja ili pra­vi­la slu­žbe iz­van ko­jih ni­šta ne­ma. Pod­sje­ti­mo se uz to­ple ki­fli­ce ne­kih na­u­če­nja­ko­vih za­pa­ža­nja:
Svi ko­ji ho­će da bu­du ple­me­ni­ti­ji ne­go što to do­pu­šta nji­ho­va kon­sti­tu­ci­ja za­pa­da­ju u ne­u­ro­zu. Oni bi se bo­lje osje­ća­li ka­da bi mo­gli da bu­du rđa­vi­ji…
Da­kle, u to­me je kva­ka: na­ši do­bro­či­ni­te­lji i usre­ći­te­lji ne mo­gu da iz­dr­že te­ror do­bro­te. Sto­ga že­le da stvo­re svi­jet u ko­jem će osje­ti­ti olak­ša­nje. Taj svi­jet mo­ra da bu­de rđa­vi svi­jet u ko­jem će, na­rav­ski, svi ži­vje­ti rđa­vo, osim onih ko­ji su ga stvo­ri­li. Ja­sno je sva­ko­me, ko ho­će da mu bu­de ja­sno. Elem, po­ku­caj­te na (froj­dov­ska) vra­ta i otvo­ri­će vam se.
Na­da­lje, otac psi­ho­a­na­li­ze za­pi­su­je u zno­ju li­ca svo­ga i uz bi­je­le pra­ška­ste vi­ta­mi­ne ko­jih se, i da je mo­gao, ni­je že­lio od­re­ći. Čo­vjek je, kao i u sve­mu dru­go­me, i u to­me bio u pra­vu:
Mi mo­že­mo ci­vi­li­za­ci­ji li­je­po ra­ču­nom po­ka­za­ti da ono što dru­štvo na­zi­va svo­jim mo­ra­lom sta­je vi­še žr­ta­va ne­go što sa­mo vri­je­di i da nje­go­vo po­stu­pa­nje ni­ti po­či­va na isti­ni­to­sti, ni­ti sve­je­do­či o mu­dro­sti…
Da­kle, dra­gi ze­mlja­če, kao što i sam znaš, Frojd je opet po­go­dio: mo­ral odi­sta bo­li. Elem, da bi­smo se oslo­bo­di­li bo­la, si­lom lo­gi­ke, mo­ra­mo se oslo­bo­di­ti mo­ra­la. Ovaj me­tod odav­no već pri­mje­nju­ju oni ko­ji se sta­ra­ju o mo­ra­lu na­šeg dru­štva. Zbog to­ga ima­mo za­pa­nju­ju­ći ap­surd kao kraj­nju i je­di­nu te­ko­vi­nu nji­ho­vog vla­da­nja. Ne­mo­ral­ni s po­zi­ci­ja vla­sti po­zi­va­ju na mo­ral one ko­ji se va­lja­ju u bla­ti­štu nji­ho­vog ne­mo­ral­nog vla­da­nja.
U svom ču­ve­nom pi­smu Ajn­štaj­nu, upu­će­nom 1933. go­di­ne Frojd vi­di je­dan od glav­nih mo­ti­va za rat u čo­vje­ko­voj uro­đe­noj sklo­no­sti ka zlu i de­struk­ci­ji. Ta uro­đe­na sklo­nost je iz­ve­de­na iz na­go­na smr­ti. Iz­gle­da, te­ško na­ma, da mi ži­vi­mo u ci­vi­li­za­ci­ji smr­ti, a ne u ci­vi­li­za­ci­ji ži­vo­ta. Na­ma, da­kle, upra­vlja­ju oni ko­ji u ime ži­vo­ta sla­ve smrt, a u ime op­sta­ja­nja, ne­sta­ja­nje. Sto­ga nas za­pad­njač­ke vla­de, uko­li­ko gle­da­mo froj­dov­skim, da ne ka­že­mo isti­no­lju­bi­vim oči­ma, vi­še pod­sje­ća­ju na po­greb­ne po­vo­r­ke, ne­go na ope­ra­tiv­ne ka­bi­ne­te. Za­pi­taj­mo se: na či­ji po­greb su po­šli u cr­nim li­mu­zi­na­ma i cr­nim odi­je­li­ma? Za­pi­taj­mo se, na­da­lje, je­smo li za­i­sta ži­vi, i da li to oni nas …Šta nam, za­bo­ga, ra­de, jer po­sto­ji i ne­što go­re od umi­ra­nja…
Đa­vo je, tvr­di Sig­mund, iz­go­vor za iz­vi­nje­nje Bo­ga. Smi­je­mo li svo­jim sla­bo­u­mljem do­da­ti ne­što ovoj pro­mu­ca­noj lo­zin­ki ze­malj­skog tra­ja­nja? I da li je đa­vo­lje lju­de stvo­rio đa­vo ili je u ki­bi­cer­skoj na­sla­di još ne­ko umi­je­šao pr­ste?
Vje­ru­je­te li vi, pro­pi­tu­je nas ma­e­stro Frojd dok od­bi­ja di­mo­ve iz svo­je ču­ve­ne lu­le, da bi jed­na ša­ka la­žlji­vih ča­sto­lju­ba­ca i ne­sa­vje­snih za­vod­ni­ka uspje­la da pu­sti s lan­ca sve te zle du­ho­ve, da mi­li­o­ni onih ko­ji su vo­đe­ni ni­su kri­vi za­jed­no sa vo­đa­ma? Usu­đu­je­te li se da se i pod tim okol­no­sti­ma bo­ri­te za is­klju­či­va­nje zla iz du­šev­ne kon­sti­tu­ci­je čo­vje­ko­ve?
Smi­je­mo li do­da­ti, ra­nje­ni ze­mlja­če: bez zla se ne mo­že, kao što se ne mo­že bez uži­va­nja. Uži­va­ju upra­vo oni ko­ji su i stvo­re­ni ra­di uži­va­nja, i ko­ji su zlo upra­vo pri­gra­bi­li kao je­di­ni smi­sao i raz­log vla­da­nja.
I za­to se ne pi­taj­mo za­što je sve kao što je­ste i šta se sve skri­va iza ovo­ga što je­ste. Ogo­lje­ni smo do go­le ko­že i tu se ogo­lja­va­nje ne za­u­sta­vlja.
Do­ru­čak ili Frojd? Do­ru­čak bez Froj­da je kao pre­sla­đe­na ka­fa. Bo­lje je po­pi­ti ne­što dru­go. I na­zdra­vi­ti sop­stve­nom stra­hu.