Dosije zatvor
2006
Autori serijala: Milan Popović i Dragana Knežević
Produkcija: Radio televizija Srbije
17 epizoda
Dosije zatvor je dokumentarni serijal koji govori o životu iza zidina Kazneno popravnih domova u Srbiji. Autori serijala od 17 epizoda su Milan Popović i Dragana Knežević. U serijalu autori govore o prenaseljenosti srpskih zatvora, osuđeničkim klanovima, njihovim obračunima, torturi i korupciji u zatvorima. Autori su sa više od 400 sagovornika iz zatvora u Nišu, Požarevcu, Sremskoj Mitrovici, Valjevu, govorili o HIV-u, hepatitisu, narkomaniji, samopovredjivanju, samoubistvima i ubistvima u zatvoru, kao i o osudjenima na smrt i onima koji će u zatvoru provesti 40 godina.”
Milan Popović, jedan od autora serijala, u beogradskom nedjeljniku Vreme, od 14. Februara 2012. kaže:
U poslednje dve godine u srpskim zatvorima kao da je počela tiha reforma službe obezbeđenja. Samo pet godina unazad to je bio sistem bez kontrole, a deset-petnaest godina ranije srpski “Light kazamat”
Ima više od pet godina od kada sam sa ekipom RTS-a i koleginicom Draganom Knežević obilazio sve srpske zatvore. Bila je to prva ekipa nakon skoro tri decenije sa neograničenom dozvolom za snimanje. Pripremajući se za serijal “Dosije zatvor” shvatili smo da će nam na izviđanju terena, pored toga da lociramo vođe neformalnih osuđeničkih klanova, podlidere tih grupa i tzv. drukare koje rade za zatvorske uprave, veoma važno biti da u svakom zatvoru jasno detektujemo kako radi služba obezbeđenja, straža – stražari, a ne čuvari, da razjasnimo već jednom.
Proučavajući zatvorski sistem jedno od najvećih iznenađenja bila nam je teorija o zatvoru kao sistemu za koji bi se moglo reći da je “država u državi”. Pogledajte zatvore i videćete kakva je država, kaže jedna struja kriminologa i stručnjaka ove oblasti. To nam je na papiru delovalo isforsirano, gotovo nerealno. Međutim, na terenu je baš tako. Naročito ako pogledate kako funkcionišu zatvorske službe. Služba za prevaspitavanje, vaspitači, nama su bili pravi simbol školstva u Srbiji. Deo njih u potpunoj depresiji zbog malih plata, nezainteresovani za posao, deo strog bez pravog pristupa osuđenicima koji pred njih postavljaju zid, deo uveliko upetljan u korupciju i omogućavanje privilegija pojedincima u zatvoru. Zdravstvena služba bez dovoljno sredstava za rad u ambulantama koje su nasleđe iz doba Josipa Broza. Služba obezbeđenja (straža) puna novajlija i onih starih, “ostataka prethodnog režima”, podeljena u svoje neformalne klanove. Deo stražara ponekad van kontrole nove, neiskusne uprave ili pod kontrolom nove-stare uprave, koja se “povratila iz nokauta 2000. godine” i ponovo postala vlast u nekom zatvoru.
CRNI DOM: U Vaspitno-popravnom domu u Kruševcu, poznatijem kao Sivi dom, straža je za sobom vukla strašne repove. Na osnovu podataka iz gotovo 20 izvora došli smo do jedinstvenog “crnog dosijea” ove službe. Pre i malo posle 2000. godine u ovom popravnom domu za maloletnike je bilo toliko torture da se može napraviti jak scenario za triler. Da ne pričamo o vremenu bombardovanja kada kontrole gotovo da nije bilo. Ispovesti maloletnika jasno ukazuju na stražarsku igru zlostavljanja. Naime, kako je aktivan otpor kada neko nasrne na stražara, a pasivan kada ga ne posluša, posle provociranja štićenika kreće batinanje, a kada on od batina ne može da ustane, dobija naređenje da ustane – kako ne može, to je znak da pruža pasivan otpor. Tada dobija kofu ledene vode i kada se osvesti … idemo ponovo. Kada su emitovane ove priče o “prokletim godinama popravnog doma” nikada nije stigao demanti iz ove ustanove. U vreme snimanja 2005. godine bilo je pojedinih ispada stražara, jer je počela stroža unutrašnja kontrola.
BALKANSKI MEKSIKO SITY: Valjevski zatvor za maloletnike, u kome je kaznu zbog sporosti sudstva služio samo jedan maloletnik, karakterisao je sukob dva osuđenička klana. Beogradsko-čačanskog, u kome su bili samo momci iz ova dva grada, i tzv. seljačkog, koji su činili svi ostali. Ovaj zatvor je delovao kao ustanova bez kontrole. Kao da je jedna duga tiha pobuna na snazi. Pored svih informacija do kojih smo došli – kupovina radnih mesta i pogodnosti, unos droge, telefona itd., strašno je bilo što niko ne reaguje na silovanja i zlostavljanja među samim osuđenicima unutar zidina. Kada smo došli do jednog takvog dokaza u sledećoj noći je došlo do nagoveštaja incidenta, koji smo mi morali da “peglamo”, što bi se žargonom reklo. Jedan klan je pripretio da će momak koji je odao događaje biti izboden ukoliko mi ne povučemo intervju. Iako je bio u izolaciji u zatvorskom bolničkom paviljonu, neko je, znači, bez problema mogao da prođe ceo zatvorski krug, stražu i izbode nekoga.
Najstrašnije je bilo što su nas na odustajanje od emitovanja nagovarali ljudi koji rade u zatvoru. Koliko je stvar ozbiljna i koliko je ova ustanova u nekom svom “tamnom vilajetu” pokazala je i rečenica načelnika straže sledećeg jutra (nakon intervjua o silovanju) kada smo stigli u krug zatvora: “Kad si toliko pametan sad možeš i sam unutra!.” Bez problema me pustio samog među 500 osuđenika, u čemu me je, trčeći iz zgrade, sprečio direktor zatvorske škole. Tadašnji upravnik, blizak bivšem, načelnik prevaspitne službe i načelnik obezbeđenja ovog zatvora imali su nekakav svoj zatvoreni sistem u kome su pravila diktirali novac i osuđena lica. Bilo je moguće da dvojica “uglednih” imaju i posebne ćelije/apartmane sa televizorima, kompjuterskim igricama itd.
DRŽAVA U DRŽAVI: Najstroži zatvori u Požarevcu (Zabela), Sremskoj Mitrovici i Nišu veliki su sistemi i u njima straža nije mogla da se stavi pod istu kapu. Nikakva generalizacija nije moguća osim one da postoje stražarski klanovi i da je u zatvor moguće uneti sve – drogu, telefone pa, pokazalo se kasnije, i oružje. U tri reči: korupcija i loša kontrola. U pomenutim zatvorima je služba obezbeđenja ličila baš na državu, tačnije na velika državna preduzeća. Bilo je onih koji su tu dospeli posle nekoliko kurseva, mesečnih obuka, sa malo škole i još manje iskustva. Zatvorski sistem imao je tada centar za obuku, ali nama nije bilo jasno zašto ako neko poznaje aikido, samim tim mora da poznaje i psihologiju i rad sa ljudima, problematičnim ljudima.
Kao i svako preduzeće, zatvori su imali više tipova radnika (u ovom slučaju stražara), a iz neformalnih razgovora jasno je bilo gde spadaju. Nasilnici – oni koji su se dokopali radnog mesta ne zna se kako, a moć koju im daje palica apsolutno su okrenuli u službu lečenja svojih frustracija, pa se devedesetih godina u Sremskoj Mitrovici, na primer, umesto službene koristila bejzbol palica. Više komada. Manja od 50, veća od 100 i još veća od 200 “miligrama” kako su ih krstili tadašnji upravnik Trivun i njegova ekipa. Bilo je nerazjašnjenih samoubistava, a batine su bile svakodnevna “terapija”. Požarevački sedmi paviljon važio je za pakao. Šutiranje osuđenog u hodniku nije bilo strano. Niš je bio ponajmanje “nasilnički” zatvor, ali je bio strašno prljav i neuredan.
Drugi tip stražara odgovarao je službenicima državnih firmi koji se ne mešaju u svoj posao. Gleda kako da što manje učestvuje u zbivanjima. Pije kafu, gleda televiziju i čeka da sve ovo prođe. Da mu, za početak, prođe smena.
Treći tip su bili mali privrednici. Što rekao jedan teški osuđenik, naš insajder u sremskomitrovačkom zatvoru: “Milane, čekam da mi dođe ovaj moj u noćnu, nemam više kredita.” Oni su nabavljali sve. Šta ti padne na pamet.
Četvrti tip su porodični ljudi. Pomalo u strahu. Svesni da šta god radili, zlo unutar zidina može da sačeka njihove najbliže napolju. Unutra su kriminalci, a ne deca u obdaništu. Takvi ljudi su činili bar trećinu straže. U neformalnim razgovorima su samo kukali i molili za dan kada će njihova služba “biti očišćena”, kako kažu. Kao što su mnogi, a i danas, željni da u njihovoj firmi zavladaju pravila igre i da najbolji najzad dobiju šansu da napreduju. Sinonim za ove ljude ostao je celoj ekipi stražar Neša Mitrović iz KPZ-a Niš. Strašan pogled, visina oko dva metra, 50 godina, poštenje i čvrst karakter. Iz preko 30 razgovora shvatili smo kako na njega gledaju i kolege i osuđeni: “Kako kaže, tako bude, a retko greši.” Tada smo shvatili pravilo koje kriminolozi stalno ponavljaju i koje navode kao osnovu svih manjih pobuna u zatvoru: “Osuđenike nikada nemoj da lažeš!”
Nakon gotovo pet godina moja ekipa bila je prva koja je ušla u novo Posebno odeljenje Zabele za ratne zločine i organizovani kriminal. Tamo smo sreli novog “Nešu Mitrovića”, novog načelnika službe obezbeđenja. To je, prema mom iskustvu, prva ozbiljna ekipa stražara u Ministarstvu pravde. Mnogo provera, mnogo obuke, mnogo rada. Za sada se tamo ništa loše nije desilo, ali ne garantujem da neće ukoliko se politika umeša u rad ovakve ustanove. Kad god se ranije mešala, dolazilo je do nemilih događaja, a ustanove su postajale slika političkog haosa u zemlji.
Prva epizoda
