Dostojevski i Niče (2) [Tema: Niče]

| December 19, 2016 | 0 Comments

kd-dostoj

Dostojevski i Niče (2)

Piše: G. M. Fridlender

 

Ideje dobra, jednakosti i samilosti prema ljudima Niče je smatrao »teoretskim«, »knjiškim«. Jedino razumnom istinom on je priznao pomirenje s iskonskom tragičnom iracionalnošću bića koju je proglasio. A Dostojevski je miislio da su »najteoretskije«, »najfantastičnije« i »najknjiškije« ideje čoveka buržoaske civilizacije odvojenog od svog tla — ideja »apsurda« i ideja »natčoveka«. Jer u tim idejama, po Dostojevskom, ovaploćena je krajnja odvojenost čoveka-samotnjaka od izvora »živog života«.

Suprotstavljajući apstraktnoj sentimentalnosti »akademskih brbljivaca« »život onakav kakav jeste« Niče je potvrđivao misao o principijelnoj tragičnoj nerazumnosti života. »život onakav kakav jeste« za Ničea — to je carstvo gde se bore tamne iracionalne sile, carstvo večitog haosa nedostupno ikakvoj razumnoj organizaciji gde jedini zakon jeste pobeda »zdravog« i »snažnog« nad slabim i nezaštićenim.

Međutim, za Dostojevskog mislioca »živi život« nije haotično divljanje iracionalnih, stihijskih, neobuzdanih sila i rušilačkih instinkata, već direktna suprotnost tome. »živi život«, na jeziku Dostojevskog, to je sve što sjedinjuje ljude izazivajući kod njih osećanje nesvesne instinktivne radosne »bratske« veze svakog čoveka s drugim ljudima i celim svetom. Idealnim prauzorom takve veze, realnim ovaploćenjem duha »živog života« Dostojevski je smatrao rusku zemljišnu seosku opštinu, koju je, kao i Hercen, idealisao, kao i sav skup nacionalno-narodnih kolektivnih formi života ruskog naroda kojii je ponikao na njenoj osnovi.

U buržoaskoj literaturi nije krajnje zamršeno samo pitanje o izvorima »ničeovske« filozofije junaka Dostojevskog i piščev odnos prema njoj — i to stvara širok prostor za raznovrsna proizvoljna tumačenja i falsifikovanja u savremenoj stranoj književnosti. Ne manje zamršeno u njoj je i drugo pitanje: o vremenu i stepenu Ničeovog upoznavanja s delima Dostojevskog, i o njegovom odnosu prema idejama i likovima ruskog romanopisca.

Godine 1901. u austrijskom časopisu »Slavenski vek« publikovan je članak D. Verguna u kome autor tvrdi da je Niče pročitao Dostojevskog u osvit svoje delatnosti, 1873. godine, u vreme kad nemački filozof još nije napisao veći deo svojih dela. Kao dokaz Vergun navodi (ne pozivajući se na izvor!) citat iz Ničeovog pisma 1873. godine danskom kritičaru Brandesu — koji je izgleda sam sačinio — o halapljivom čitanju ruskiih pisaca »naročito Dostojevskog«, čijom se »dubinom misli« Niče navodno u to vreme opijao.

Reči koje je Vergun bez ikakvog osnova pripisao Ničeu odmah je prihvatila ondašnja modernistička kriika, a posle su one nekritički ponavljane u većem delu kasnijih nazovi-naučnih sočinenija na temu o Ničeu i Dostojevskom. Mnogobrojnim zapadnim biografima i istraživačima Ničeova dela, one su pružile osnovu da u delima filozofa napisanim posle 1873. godine traže tragove neposrednog uticaja njegovog »učitelja« Dostojevskog. Između ostalog, Vergunov napis je sugerisao Tomasu Manu pretpostavku o uticaju Zločina i kazne na Ničeovu knjigu Tako je govorio Zaratustra i, posebno, na u njoj izloženu priču o »Bledom prestupniku«, čiji lik navodno podseća na Raskoljnikova.

U stvari, kao što je ustanovio Š. Andler, a poslednjih godina dokazao zapadnonemački slavist Gezeman, Niče nije upoznao Dostojevskog početkom sedamdesetih godina no tek u drugoj polovini sledeće decenije, to jest poslednjih godina Ničeove stvaralačke biografije. Godine 1873. Niče, prvo, nije mogao da piše Brandesu zato što ga u to vreme još nije lično poznavao, a drugo, nije mogao čitati Dostojevskog jer njemu dostupnih prevoda dela ruskog pisca na nemački i francuski jezik uopšte nije bilo, a ruskim se Niče nije služio. Najviše što se može utvrditi o Ničeu sedamdesetih godina to je da je on od nekih svojih ruskih i nemačkih poznanika mogao da čuje, pored imena Puškina, Ljermontova, Gogolja i drugih ruskih pisaca, čija su dela sačuvana u njegovoj biblioteci, i ime Dostojevskog, koje ipak, sudeći po potonjim Ničeovim priznanjima, tih godina nije privlačilo njegovu pažnju. U drugoj polovini osamdesetih godina mnoga osnovna Ničeova dela, u kojima se konačno iskristalisao smisao i smer njegove filozofije, bila su završena i publikovana. Bila je završena, između ostalog, i njegova knjiga Tako je govorio Zaratustra najpopularnija u kasnijih Ničeovih poštovalaca (1883—1885), što čini bespredmetnim pokušaje da se u njoj pronađu odjeci Raskoljnikovljeve »ideje« koja u to vreme Ničeu nije bila poznata. Realno upoznavanje Ničea sa Dostojevskim odnosi se na februar 1887. godine kad je u prevodu na francuski pročitao Zapise iz podzemlja i Gazdaricu, koje su prevodioci nazvali Liza i Katja i sastavili ih u zborniku pod zajedničkim naslovom L’ esprit souterrain (»Podzemni genije«). 12. februara 1887. godine nemački filozof javlja tim povodom F. Overbeku: »Do malopre nisam znao čak ni za ime Dostojevskog… U knjižari mi je slučajno palo u oči delo L’ esprit souterrain koje tek što je prevedeno na francuski.«

Saznavši iz dva Ničeova toma za interesovanje koje je kod njega pobudio dotle mu nepoznati Dostojevski, Overbek mu je smesta poslao francusko izdanje Poniženih i uvređenih, koje je Niče pročitao »očiju punih suza«, i koje je izazvalo kod njega »najdublje poštovanje prema Dostojevstkom-umetniku«. Približno u isto vreme Niče se upoznao s francuskim prevodom Zapisa iz Mrtvog doma s predgovorom M. Vogijea. Iz tog predgovora je dobio osnovne biografske podatke o ruskom piscu.

Kao što pokazuju pisma i radovi nemačkog filozofa, upravo Zapisi iz podzemlja i Zapisi iz Mrtvog doma koje je pročitao odmah iza njih 1887—1888. godine zauvek su odredili osnovnu sadržinu njegove interpretacije Dostojevskog. Osim njih Niče pominje u pismima povesti Dostojevskog i pripovetke koje je poznavao po nemačkom prevodu V. Goldšmita (u zbornik koji je ovaj izdao ušli su već pomenuta Gazdarica, Jelka i svadba, Bele noći, Dečak na jelki u Hrista i Pošteni lopov) i roman Zločin i kazna (u vezi s brošurom o njemu nemačkog kri- tičara K. Blajbtroja i postavljanjem francuske dramatizaoije romana na sceni pariskog teatra »Odeon« 15. septembra 1888. god.). Neposrednih opširnijih mišljenja o Zločinu i kazni (ili o Raskoljniikovu i njegovoj »ideji«) ni u pismima ni u delima Ničeovim nema. Najverovatnije da Niče ili nije pažljivo pročitao roman ili ga je on u poređenju s ranije pročitanim delima manje zainteresovao. Ostaje problematično i Ničeovo poznanstvo sa Idiotom, premda se na osnovu pojedinih mesta iz kasnijih filozofovih dela može pretpostaviti da je Ničeu bila poznata glavna ideja tog romana koja je u njega iz sasvim razumljivih razloga izazvala oštru negativnu reakciju. Braću Karamazove i Mladića Niče, najverovatnije, nije čitao. Zato je njegov podroban konspekt francuskog prevoda Zlih duhova sačuvan.

Najvećom zaslugom već prvog svog dela Postanak tragedije (1872) Nače je smatrao razradu »koncepcije pesimizma, pesimizma sile, klasičnog pesimizma — definicija gde pojam ,klasični’ ne ukazuje na istorijske granice onog što se definiše već na njegov psihološki smisao«. Objašnjavajući ga, Niče je pisao: »Suprotnost klasičnom pesimizmu čini romantičarski, to jest onaj pomoću kojeg se u pojmovima i vrednosnim sudovima izražavaju slabost, zamor, rasna dekadencija: na primer, pesimizam… Dostojevskog, Leopardija, Paskala, pesimizam svih velikih nihilističkih religija (bramanizma, budizma, hrišćanstva — sve one mogu da se nazovu »nihilističkim« jer sve slave kao cilj najvećeg blaga — »boga«, suprotnost životu, »ništa«.

Tu istu tezu: da su ideje Dostojevskog isto kao uopšte ideje svih humanističkih (među njima i re ligiozno-humanističkih) mislilaca prošlosti prava »suprotnost« njegovog učenja, da je baš protiv njih u prvom redu bila uperena oštrica njegove filozofske kritike — Niče je ponavljao više puta.

I Dostojevski i Tolstoj, po Ničeu, slično antičkim filozofima, proglasili su moralnu nadmoćnost u životnoj praksi, strpljenju, u težnji da pomognu jedan drugog — malog čoveka, seljaka, »mužika«, nad njima savremenim apologetima »snažne ličnosti« i uopšte nad obrazovanim ali moralno razdvojenim ljudima iz vladajućih klasa. Ta pozicija zbližava njihove ideje, s jedne strane, s demokratskim i socijalističkim učenjima njihove epohe (koja je bila i Ničeova epoha!), a s druge strane — s velikim religiozno-humanističkim učenjima i pokretima prošlosti, računajući i hrišćanstvo. Obrnuto, Ničeova filozofija — »pesimizam sile« — javlja se kao suprotnost celog tog, po Ničeovom mišljenju »zastarelog« ciklusa ideja, njihovom neposrednom pravom negacijom. Jer Ničeova filozofija propoveda ne preimućstvo prostog čoveka (računajući i seljaka) nad »filozofom i čovekom ,sile’«, ne »hrišćansku« samilost prema bližnjem, ne »nihilističko«, »budističko« niti šopenhauerovsko otuđenje od grube nepravedne i iracionalne stvarnosti (jer i ono ipak uključuje njeno odbijanje, negativnu moralnu ocenu »lica ovog sveta«) već pravi i otvoreni kult »sile«, to jest takav pogled na svet po kojem se apsurdnost, nepravednost života priznaju kao njegov jedino mogućan, večiti zakon. Tim samim se bilo koji čin »snažne« ličnosti priznaje kao njeno neotuđivo »pravo« kome nije potrebna moralna sankcija.

» … Čovek ne želi sreću« — pisao je s tim u vezi Niče. — »Istinsku nasladu pruža osećanje vlasti: isključujući afekte, mi isključujemo iz života ona stanja koja daju najviše osećanje vlasti, a prema tome nasladu.«

Navedenim Ničeovim tezama, koje nisu odvojive od bitnih određujućih postavki cele njegove filozofije, potrebna su neka objašnjenja.

Pre svega u nedovoljnom udubljavanju u smisao ovih teza može se stvoriti pogrešan utisak da je osnovno u čemu je Niče video polarnu suprotnost između sebe i Dostojevskog (kao i Tolstoja) — različit odnos prema hrtišćanstvu. Tolstoj i Dostojevski prihvataju religiju samilosti i religioznu etiku, a Niče ih odbacuje. Ideal Dostojevskog je bio Hrist, ideal Ničea je Antihrist — tvrdio je pre više od sedamdeset godina Mereškovski. To mu nije smetalo (kao ni stotinama mnogih buržoaskih filozofa i pisca) da govori o mogućnosti »pomirenja« Ničeovih i Dostojevskovih ideja, čak i da pokuša da ih spoji u nekoj višoj filozofskoj sintezi.

Međutim, u stvari — i to je lepo razumeo sam Niče, kao što se vidi iz gorenavedenih sudova o Dostojevskom — nije nimalo bitno što je Niče bao »ateist«, a Dostojevski »hrišćanin«. Suština korenite nepremostive razlike među njima bila je u drugom.

Tolstoj i Dostojevski, po tačnom mišljenju Ničea, bili su humanisti i demokrati. Oni su visoko poštovali »malog čoveka«, »mužika«. Upravo to, po Ničeovoj oceni, objedinjuje filozofiju Tolstoja i Dostojevskog sa svim ciklusom humanističkih ideja i pojmova starog i novog vremena koji je duboko neprijateljski njegovom učenju. Štaviše, upravo tu je bio, kao što je tačno osetio Niče, izvor hrišćanske religiozne boje ideja Tolstoja i Dostojevskog. Njihova religija bila je izraz njihove ljubavi i obožavanja »mužika«, svojevrsna forma potvrđivanja njegove jednakosti s »velikim čovekom« pa čak i priznanja njegove moralne nadmoćnosti nad poslednjim.

Nepriznavanje ili odbijanje postojećeg poiretka i klasne nejednakosti (»romantičarski pesimizam«) i njihovo priznavanje neophodnim fatalnim zakonom prirode (»pesimizam sile«); utvrđivanje bratstva među ljudima (moral demokratije i socijalizma) ili makar milosrđa prema njima (hrišćanstvo) i kult sile kao jedinog realnog prava; uvaženje »malog čoveka«, računajući i »mužika«, ili prezir prema »demosu« — eto u čemu se, po Ničeovoj oceni, sastoji onaj kriterij od kojeg treba polaziti kad se upoređuju njegove ideje s idejama drugih pisaca i mislilaca. I u svim tim odnosima sistem ideja Dostojevskog (kao i Tolstoja) predstavlja suprotnost njegovim idejama. Ne shvatati ili zaobilaziti tu razliku, po Ničeu, znači ne shvatati ili zaobilaziti ono glavno što određuje smisao njegova učenja, s jedne strane, i stvaralaštva Dostojevskog s druge.

Na taj način, nikakvo »pomirenje« ideja Dostojevskog i Ničea, po mišljenju samoga filozofa, nije mogućno, jer bi to značilo mogućnost pomirenja demokratije i antidemokratije, pomirenje vere i neverovanja u smisao postojanja, pomirenje neprihvatanja socijalne, nacionalne i rasne nejednakosti s njihovim priznavanjem za iskonski osnovni zakon bića.

Iz ovog proističe još jedna izuzetno bitna osobenost Ničeova odnosa prema Dostojevskom. Dostojevski je, kao što smo već ukazali ranije, smatrao da »živi život« treba da ima korene u »zemlji«.

Saglasno s tim on je mislio da najudaljeniji od »zemlje«, najfantastičniji, »knjiški« i »teorijski« vid ideja koje donosi njemu savremena civilizacija, predstavljaju ideje »izdvajanja«, ideje koje uzdižu ličnost nad masom, razdvajaju čoveka od čoveka i izazivaju u njemu samom unutrašnji raskol, borbu među apstraktnom racionalističkom »računicom« i logikom osećanja. Dok je Niče, obrnuto, uzdižući ličnost nad masom, propovedajući aristokratski prezir prema masi — ubrajao sav ciklus humanističkih i demokratskih ideja u istoriji ljudske kulture, uključujući i antičku filozofiju počev od Sokrata, i ideje hrišćanstva, i ideje demokratske i socijalističke ideje XIX veka u pojave »dekadanse«. Po Ničeu je »dekadansa« sve ono što se i u prošlosti i u njegovo vreme suprotstavljalo idejama aristokratizma i kultu sile, sve ono što je vuklo čovečanstvo da traži razuman smisao istorije, saosećanje i samilost, ono što predstavlja suprotnost idealu »plavokose beštije«. U pojave »dekadanse«, u toj njemu svojstvenoj specifičnoj upotrebi reči, Niče je ubrajao i Dostojevskog i pored sveg svog divljenja prema njegovom umetničkom geniju.

»Hrišćanstvo je — pisao je Niče — poniklo iz moralne pokvarenosti, ono je moglo da pusti korene samo u zatrovanom zemljištu.« I to isto se odnosi na humanističku misao i demokratičnu umetnost XIX veka (računajući tu i nekad omiljene a kasnije sa zlobnom porugom odbačene »bogove« Ničeove mladosti — Vagnera i Šopenhauera). Za kasnijeg Ničea sve su to »bolesti rase«, pojave dubokog pada i »dekadanse« evropske civilizacije. U pojave »dekadanse« Niče ubraja i Dostojevskog.

»Glavni simptomi pesimizma su: ručkovi kod Manjia (tradicionalni skupovi francuskih književnika-naturalista, G. F.) ruski pesimizam (Tolstoj, Dostojevski); estetički pesimizam, čista »umetnost«, »opisivanje« (romantičarski i antiromantičarski pesimizam); teorijsko-spoznajni pesimizam (Šopenhauer, fenomenalizam), anarhijski pesimizam; »religija samilosti«, oduševljenje za budiizam, kulturni pesimizam (egzotizam, kosmopolitizam), moralistički pesimizam: ja sam sam.«

Iz poslednjih reči se vidi da je Niče — na svoj način pošteni mislilac — bio svestan veze i svoje vlastite filozofije s raspoloženjima koja on naziva »dekadansom«. No — mislio je Niče — dok je on sam, izašavši iz »dekadanse« našao u sebi snage da ga savlada, odrekavši se romantične vere u čoveka i njome izazvanog »moralizma« — Flober, Vagner, Tolstoj, Dostojevski nisu se uzdigli do »revalorizacije svih vrednosti«. Premda na razne načine, svi su oni ostali verni idealu humanizma; zato njiihove ideje i umetnost izražavaju »bolest«, a ne »zdravlje«, tugu zbog saznanja životnog nesavršenstva, a ne dionizijsko ushićenje ličnosti »oslobođene« tereta opštečovečanskog morala, »dekadansu«, a ne njeno antihumanističko »savlađivanje«.

Istinska umetnost nam nije data da izaziva saučešće prema ljuđima već za to da nas spase od kobne istine — pisao je Niče. — »Njen zadatak se sastoji u borbi protiv ’moralne uskosti’, u buđenju ’nemilosrdne čvrstine i brutalnosti’, tih ’raskošnih čudovišta’.« Na taj način u svojoj estetici, propovednik »nemilosrdne brutalnosti«, Niče je takođe bio otvoren antagonist visokog humaniste Dostojevskog.

 


Izbor i prevod: Petar Mitropan (Knjigoljupci)

Odlomak »Dostojevski i Niče« uzet je iz knjige G. M. Fridlendera Dostojevski i svetska književnost, koja je izašla u Moskvi 1979. god. u izdanju »Hudožestvene literature«, str. 214—241.

https://filozofskimagazin.blogspot.pt/2016/05/dostojevski-i-nice.html

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Dostojevski i Niče (2) [Tema: Niče]

by admin time to read: 11 min
0