Dragi moj đetiću

| March 6, 2015 | 0 Comments

man-reading

Bo­lje ti je da ne znaš, đe­ti­ću moj. Ne­zna­nje će te mo­žda sa­ču­va­ti ve­ćih is­ku­še­nja, jer je zna­nje od­vaj­ka­da i svu­gdje bi­lo sa­mo teg oko no­gu i ko­nop oko vra­ta. I pro­klet­stvo i stra­šna ka­zna. Kad bi znao bi­lo bi ti te­ško. Jer te­ška je mje­ra na­šeg pro­pa­da­nja. Kad bi znao bi­lo bi ti još te­že. Jer na­še pro­pa­da­nje ni­je sa­mo na­še. Pro­past je sve­op­šta i sve­o­bu­hvat­na. Za­to je bo­lje da ne znaš, ne­go da znaš. Pod­sje­ti se ovo­ga, dok još mo­žeš da bi­raš. Bi­raj, ne­po­gr­je­ši­vo, or­ve­lov­ski, se­li­nov­ski i be­ke­tov­ski, ako že­liš da ti ži­vot ola­ko pad­ne. A svi to, valj­da, že­le, sa­mo što ne­ki pri­zna­ju, a ne­ki baš ona­ko ma­sno i dri­pač­ki la­žu. Pa ko to još že­li da se mu­či i ko to još ne že­li da mu se mu­ke sma­nje?! I ko to još ne žu­di za bez­muč­nim la­kim ži­vo­tom? Za­to bi­raj ne­zna­nje, moj đe­ti­ću…
Bo­lje ti je da ne bu­deš do­bar, moj đe­ti­ću. Pa­me­tan si, pa i sam već vi­diš ka­ko su do­bri pro­šli i ko­li­ko im se is­pla­ti­la nji­ho­va do­bro­ta. Eno ti onog do­brog-pro­la­zi kao si­jen­ka uli­com, kao ži­vi mr­tvac, od­ba­čen i pre­zren od svih, pa i od se­be sa­ma. Te­ško li je to, đe­ti­ću moj! Od do­bro­ga bje­že kao od ku­žno­ga, do­bro­me se ni­šta ne opra­šta, ni­šta mu se ne olak­ša­va, ne­go mu to­va­re i krst i ka­men i stro­po­šta­va­ju ga na dno ži­vot­ne ja­me. Do­bar je isto što i pro­ka­zan, kao što je zna­nje isto što i pro­klet­stvo. Vi­diš to i sam, si­la ti je ne­ka da­la ra­zum i vid. Za­to ti je bo­lje-bu­di zao, dok još mo­žeš da bi­raš, po­sli­je ćeš se gor­ko ka­ja­ti. Uvi­jek bi­raj ono što je lak­še- ne­ćeš po­gri­je­ši­ti. Ta­ko je ov­dje, a ta­ko je i svu­da. Ta­ko je sa­da, i ta­ko je od­u­vi­jek. Ta­ko je bi­lo, a ta­ko će i bi­ti, moj đe­ti­ću, pa ti vi­di šta ti je či­ni­ti…
Bo­lje ti je da ne bu­deš po­šten, moj đe­ti­ću. Znaš i sam to­li­ko, da te ne učim ja, jer su mi zna­nja isu­vi­še skrom­na i za uče­ni­ka, a ka­mo­li za uči­te­lja. Znaš i sam ono­ga po­šte­no­ga što mi­li bu­le­va­rom kao da ba­u­lja, ona­ko slu­đen i lju­di­ma i vre­me­ni­ma, i ne­bom i ze­mljom. Ba­u­lja kao da još ni­je pro­ho­dao, a sje­di­ne mu pro­gru­ša­le lu­du gla­vu. Vu­če se po­šte­ni kao pre­bi­je­na kuč­ka, sti­di se od svo­ga po­šte­nja i drh­ti od fi­ju­ka nji­ho­vih stra­šnih ri­je­či. Vi­ču za njim sva­ka­kve ga­do­sti, a on zna da je to za­ra­dio i za­slu­žio. Ko­fu go.ana za svo­je po­šte­nje, sik­ta­vu psov­ku za svo­ju če­sti­tost. Ko mu je kriv. Mo­gao je ne­ka­da da bi­ra. Kri­vo je iza­brao i ži­vot mu se u kri­vi iz­bor pre­tvo­rio. Sad ste­nje pod pro­kle­tim ka­me­nom po­šte­nja. A mo­glo je i dru­ga­či­je. Da ni­je bio mi­mo­svi­jet. I ta­kav će bi­ti dok ne do­ba­u­lja do gro­ba. U ra­ku će ga spu­sti­ti lu­pe­ži i se­i­ri­će na nje­go­vom gro­bu, ona­ko, ra­di se­va­pa. I ni­je to ta­ko sa­mo u na­šoj va­ro­ši, dra­gi đe­ti­ću, ta­ko je i u dru­gim va­ro­ši­ma, i u dru­gim dr­ža­va­ma. I ta­ko je uvi­jek bi­lo. I ta­ko će za­u­vi­jek bi­ti. To je pe­ča­će­no ne­be­skim pe­ča­tom ko­jem ras­pe­ča­će­nja ne­ma. Vi­di šta ćeš, moj đe­ti­ću, dok još mo­žeš da bi­raš. I po­slu­šaj me po­ne­kad, ma­da pri­pa­dam lu­dom so­ju ko­ji ni­je od sa­vje­ta…
Bo­lje ti je ne za­no­si se knji­gom, moj đe­ti­ću. Ma­ni se đa­vo­lje ra­bo­te i ćo­ra­va po­sla. Eno ono­ga či­ta­ča, obo­ji­ca ga zna­mo, is­pa­le mu nad knji­gom i oči i pa­met. I šta ima od to­ga?! Vi­di go­re ne­go onaj ko­ji ni­ka­da knji­gu ni­je vi­dio, a glu­plji je od onih ko­ji sve zna­ju i bez knji­ge i bez na­u­ke. Eno ga, kli­ma­ta so­ka­kom kao lut­ka na kon­ci­ma. Nje­go­vu jad­nu gla­vu dru­gi no­se, a nje­go­ve ma­lak­sa­le oči ne ra­za­bi­ra­ju dr­vo od ban­de­re. Po­mu­će­na lu­na­tič­na pa­met, moj đe­ti­ću. Na kra­ju će raz­bi­ti gla­vu o ban­de­ru ili dr­vo, sve­jed­no, i knji­ga će mu is­pa­sti i iz ru­ke i iz gla­ve. I mo­žda se ne­ko smi­lu­je i vra­ti ga ku­ći kad si­ro­tan smr­si pu­te­ve, ako uop­šte ku­ću ima. Ble­sav­ko vje­ro­vat­no ži­vi me­đu knji­škim stra­na­ma, bla­go mu i u knji­gu i u lu­du pa­met! Ne­go, pa­met, u gla­vu, moj đe­ti­ću! Bi­raj dok mo­žeš i bje­ži od knji­ge, jer će ti knji­ge od ži­vo­ta na­pra­vi­ti knji­gu, a od knji­ge se ni­šta ne pra­vi! I sam sam po­ne­kad po­ne­što pro­či­tao,pa me vi­di i sta­vi na kan­tar! Znaš i sam ko sam, s kim sam, ko­li­ko imam i đe sam! Sve go­re od go­reg! Ne tre­ba ti bo­lja opo­me­na…
Bo­lje ti je ne po­mi­nji prav­du, slo­bo­du, isti­nu i osta­le ša­re­ne la­že, moj đe­ti­ću. Imaš zr­no so­li u gla­vi, pa ti ja ova­ko ne­slan, i ne tre­bam-sam ćeš za­klju­či­ti. Ne­ko je ne­ka­da i ne­gdje iz­mi­slio po­me­nu­te stva­ri da bi za­gor­čio ži­vot mno­gim lju­di­ma. Onaj ko­ji je iz­mi­slio isti­nu, uži­vao je u ras­koš­ju la­ži, onaj ko­ji je za­sno­vao prav­du, še­pu­rio se u tvr­đa­vi kriv­de, onaj ko­ji je ute­me­ljio slo­bo­du po­stao je ro­bo­vla­snik ro­bov­skog svi­je­ta. A oni ko­ji su po­vje­ro­va­li pla­ti­li su vje­ru sop­stve­nim ži­vo­tom. I ni­ko se još ni­je ro­dio slo­bo­dan, ni­ti će, i ni­ko ne­će do­seg­nu­ti ono če­ga ne­ma, a da­ti ži­vot za ono če­ga ne­ma, moj đe­ti­ću, ni­je baš pa­met­no. Bi­raj, dok još mo­žeš. Bi­raj slat­ko rop­stvo, is­pi­jaj nek­tar mi­lo­krv­ne ne­prav­de i na­pa­jaj se mi­o­mi­ri­som la­ži. Svi to ta­ko ra­de i sa­da i ov­dje, i svu­da i svag­da. Ako ćeš mi­mo lju­đi i ju­na­ka, za­vr­ši­ćeš pri­je ne­go i poč­neš. Po­sto­ja­li su ne­ki slo­bo­da­ri, pra­ved­ni­ci i isti­no­ljup­ci. Eno ih na gro­blju, pod neo­bi­lje­že­nim ka­me­nom. Ne­ki ka­žu da su to oni. Ve­ći­na ka­že da pod is­pra­nim ka­me­njem ne­ma ni­šta. Ni­šta su ima­li, ni­šta su sno­va­li, ni­šta im je nad ni­čim. Pa­met u gla­vu, moj đe­ti­ću! Od isti­ne ne­ma ve­će ka­zne!I ne­moj da mi­sliš, da ti pa­me­tu­jem! Već sam ti re­kao. Mo­je ri­je­či ni­je­su sa­vjet, ne­go pra­ši­na na vje­tru. A ni­je bi­tan ni vje­tar, pa ka­ko će bi­ti va­žna pra­ši­na ko­ju vje­tar no­si…Znam da ćeš bi­ti Čo­vjek, moj đe­ti­ću. I znaš da se za Čo­vje­ka bo­jim, dra­gi moj. Po­ga­na su vre­me­na i ma­lo je lju­di. Ne­ka tvo­ja hra­brost pre­bri­še mo­ju strep­nju kao što će i ove ne­i­sti­ni­te ri­je­či zbri­sa­ti tvo­ja Isti­na…

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Dragi moj đetiću

by Boris Jovanović time to read: 7 min
0