Bioenergetika (3)
Rad kao rajhovski terapeut, 1945—1953.
U jesen 1945. godine video sam svog prvog pacijenta.
Mada još nisam bio student medicine, Rajh je ohrabrio taj potez zbog mog prethodnog obrazovanja i treninga sa njim, uključujući i ličnu terapiju. Taj trening je obuhvatao učešće na kliničkim seminarima posvećenim karakter-analitičkoj vegetoterapiji, koje je vodio dr Teodor Volf i seminare koje je Rajh držao u svojoj kući, gde smo diskutovali o teorijskim osnovama njegovog pristupa, naglašavajući biološke i energetske pojmove koji objašnjavaju njegov rad sa telom.
Sto je više ljudi upoznavalo Rajhove ideje, to je više raslo interesovanje za njegovu terapiju. Objavljivanje Funkcije orgazma 1941. godine još više je ubrzalo taj razvoj, mada knjiga nije naišla na povoljne kritike niti je imala veliki tiraž. Rajh je osnovao sopstvenu izdavačku kuću, The Orgone Institute Press, koja nije imala svoje prodavce i ljude za reklamu. Rajhove ideje su se tako prenosile samo od usta do usta, a knjige od ruke do ruke. Uprkos tome, njegove ideje su se proširile, doduše sporo, a potražnja rajhovske terapije se povećala. Međutim, bilo je vrlo malo ljudi kvalilikovanih za karakter-analizu, i to je — sem moje lične spremnosti — bilo ono čemu treba zahvaliti što sam počeo da radim kao terapeut.
Dve godine pre nego što sam otišao u Svajcarsku radio sam kao rajhovsKi terapeut. Septembra 1947. napustio sam Njujork da bih se upisao na medicinski fakultet u Zenevi, koji sam završio juna 1951. godine kao lekar. Dok sam bio u Švajcarskoj radio sam malo terapiju sa nekim Svajcarcima koji su čuli za Rajhov rad i želeli da iskoriste prednosti tog novog terapijskog pristupa. Kao toliki mladi terapeuti, i ja sam započeo terapiju sa naivnom pretpostavkom da znam nešto o emocionalnim problemima ljudi, sa sigurnošću zasnovanom više na entuzijazmu nego na iskustvu. Gledajući unazad na te godine mogu videti svoja ograničenja i u razumevanju i u sposobnostima. Ipak, verujem da sam pomogao nekim ljudima. Moj entuzijazam je bio pozitivna snaga a naglasak na disanju i prepuštanju bio je dobar pravac.
Pre nego što sam otišao u Svajcarsku došlo je do značajnog razvoja u rajhovskoj terapiji — korišćenje direktnog kontakta sa pacijentovim telom radi oslobađanja mišićne tenzije koja onemogućava pacijentovu sposobnost da se prepusti osećanjima i da dozvoli da se pojavi orgastički refleks. Tokom rada sa mnom Rajh je povremeno koristio pritisak rukama na neke od napetih mišića, da bi ih relaksirao. Obično je sa mnom i sa drugim primenjivao takav pritisak na vilicu.
Kod mnogih ljudi mišići vilice su veoma napeti — vilica se drži čvrsto u stavu odlučnosti, često se graničeći sa ljutnjom, ili je prkosno isturena, ih neprirodno uvučena. U svim tim slučajevima vilica nije dovoljno pokretljiva i njeno ukočeno držanje određuje strukturirani stav. Pod pritiskom, mišići vilice postaju umorni i „predaju se”. Kao rezultat toga disanje postaje slobodnije i dublje a često se javlja nevoljno podrhtavanje u telu i nogama. Druga područja mišićne napetosti na koje je primenjivan pritisak bila su vrat, donji deo leđa i mišići butina. U svim tim slučajevima pritisak je primenjivan selektivno samo na ono polje u kome se mišićna zgrčenost mogla opipati.
Dodirivanje pacijenta rukama predstavljalo je značajno odstupanje od tradicionalne prakse. U frojdovskoj analizi bio je zabranjen svaki fizički kontakt između analitičara i pacijenta. Analitičar sedi iza pacijenta, neviđen, i funkcioniše tobože kao ekran na koji pacijent projektuje svoje misli. On nije potpuno neaktivan, pošto njegovi usmeni odgovori i interpretacije ideja koje je izrazio pacijent imaju značajan uticaj na pacijentovo mišljenje. Rajh je učinio da analitičar postane direktnija sila terapeutskog procesa.
On je sedeo naspram pacijenta tako da ga je ovaj mogao videti, stupao je u fizički kontakt sa njim kada je to bilo potrebno ili preporučljivo. Rajh je bio veliki čovek, sa toplim kestenjastim očima, ako se dobro sećam sa seansi, i sa snažnim toplim rukama.
Danas mi ne razumemo revolucionarni napredak koji je ta terapija predstavljala u ono vreme niti sumnjičavost i neprijateljstvo koje je izazvala. Zbog svog snažnog usmerenja na seksualnost i korišćenje fizičkog kontakta između terapeuta i pacijenta praktičari rajhovske terapije bili su optuživani da koriste seksualnu stimulaciju da bi poboljšali orgastičku potenciju.
Pričalo se da je Rajh masturbirao svoje pacijente.
Ništa nije dalje od istine. Ta kleveta je samo povećala strah koji je okruživao seksualnost i fizički kontakt u ono vreme. Srećom, atmosfera se mnogo promenila u poslednjih trideset godina u odnosu na seksualnost i dodirivanje. Spoznata je važnost dodirivanja kao primarne forme kontakta i njena vrednost u terapijskoj situaciji se ne dovodi u pitanje. Naravno, svaki fizički kontakt između terapeuta i pacijenta stavlja veliku odgovornost pred terapeuta — da poštuje terapijski odnos i izbegne bilo kakvu seksualnu aktivnost sa pacijentom.
Ovde mogu dodati da su bioenergetski terapeuti trenirani da koriste ruke, da dodiruju i osete napetost mišića ili da izvrše potreban pritisak, da bi oslobodili ili umanjili mišićne kontrakcije, uzimajući u obzir pacijentovu toleranciju na bol; i da kroz nežan dodir uspostave kontakt koji pruža podršku i toplinu. Danas je teško shvatiti koliko je veliki korak Rajh napravio 1943. godine.
Korišćenje fizičkog pritiska olakšava proboj osećanja i odgovarajućeg obnavljanja sećanja. To služi ubrzanju terapijskog procesa, a to ubrzanje je potrebno kada je učestalost terapijskih seansi svedena na jednu u sedmici. U to vreme Rajh je razvio sposobnost čitanja tela. Znajući kako da koristi pritisak da bi oslobodio mišićnu napetost, poboljšavao je proticanje senzacija kroz telo, što je nazvao strujanjem. Još 1947. godine Rajh je mogao da u periodu od šest meseci terapije izazove refleks orgazma kod pacijenta. Značaj tog postignuća može se ceniti kada se uporedi sa činjenicom da sam ja proveo na terapiji kod Rajha tri godine po tri puta nedeljno pre nego što se ustalio reflex orgazma.
Hoću da istaknem da refleks orgazma nije orgazam.
Genitalni aparat u tome ne učestvuje; nema izgradnje i oslobađanja seksualnog uzbuđenja. To znači da su putevi za takvo oslobađanje otvoreni ukoliko prepuštanje može da bude pretvoreno u seksualno uzbuđenje.
Ali, nije nužno da do tog prenosa dođe. Te dve situacije, seksualna i terapeutska, razlikuju se među sobom; prva je više emocionalno i energetski nabijena.
Takođe, u terapijskoj situaciji osoba ima koristi od terapeutove podrške, koja je moćan faktor, posebno u slučaju čoveka snažne ličnosti kakav je bio Rajh. Međutim, kada nema refleksa orgazma verovatno je da ta osoba neće dozvoliti nevoljnim pokretima karlice da se pojave ni u klimaksu seksualnog odnosa. Ti pokreti su osnova potpune orgastičke reakcije. Moramo se setiti da je u Rajhovoj teoriji ne samo orgastički refleks, kriterijum emocionalnog zdravlja, već i orgastičko reagovanje u seksu.
Međutim, refleks orgazma zaista ima neke pozitivne efekte na ličnost. Cak i kada se pojavi u toku terapijske seanse koju karakteriše atmosfera podrške, doživljava se kao stimulišuće i oslobađajuće. Covek oseća da je oslobođen inhibicija. U isto vreme se oseća povezano i integrisano sa telom, a kroz telo i sa svojom okolinom. On oseća unutrašnje spokojstvo i dobrobit.
Saznaje da je život tela sadržan u njegovim nevoljnim aspektima. Ja mogu potvrditi tu reakciju kroz lično iskustvo, kao i kroz izjave pacijenata tokom godina. Na nesreću, to divno osećanje se pod stresovima svakodnevnog života naše civilizovane kulture ne održava uvek. Tempo, pritisak i filozofija našeg vremena su antitetični životu. Previše često se sam refleks gubi, ukoliko pacijent nije naučio kako da se nosi sa svojim životnim stresom bez pribegavanja neurotskim oblicima ponašanja. To se desilo dvojici Rajhovih pacijenata sa kojima je radio istovremeno. Nekoliko meseci posle očigledno uspešnog završavanja njihovih terapija tražili su od mene dodatnu terapiju, jer nisu bili u stanju da održe napredovanje koje su sa Rajhom postigli. Tada sam shvatio da nema prečice do emocionalnog zdravlja i da je stalno prorađivanje svih problema jedini način da se osigura optimalno funkcionisanje. Međutim, još uvek sam bio ubeđen da je seksualnost ključ koji razrešava neurotske probleme pojedinca.
Lako je kritikovati Rajha što je stavljao centralni naglasak na seksualnost, ali ja to ne bih radio. Seksualnost je bila, i jeste, ključ svih emocionalnih problema, ali poremećaji u seksualnom funkcionisanju se mogu razumeti samo u okviru celokupne ličnosti, s jedne strane, i uslova socijalnog života s druge strane. Tokom godina sam nevoljno došao do zaključka da nema jednog ključa koji će otključati misteriju ljudske duše. Moja nevoljnost proizlazi iz duboke želje da verujem da odgovor ipak postoji. Sada mislim u terminima polarnosti sa njihovim neizbežnim konfliktima privremenim razrešenjima. Stanovište o ličnosti koje vidi seks kao njen jedini ključ suviše je usko, ali zapostaviti ulogu seksualnog nagona u formiranju svake pojedinačne ličnosti predstavlja zanemarivanje jedne od najvažnijih snaga u prirodi.
U jednoj od ranih formulacija, koje su prethodile pojmu instinkta smrti, Frojd je postulirao antitezu između ego-instinkta. i seksualnog instinkta. Prvi traži očuvanje pojedinca; drugome je cilj očuvanje vrste. To podrazumeva konflikt između individue i društva, što znamo da je tačno u našoj kulturi. Drugi konflikt, nerazdvojan od te antiteze, jeste onaj između težnje za moći (ego nagon) i težnje za zadovoljstvom (seksualni nagon). Prenaglašavanje moći u našoj kulturi postavlja ego protiv tela i njegove seksualnosti i stvara anta-gonizam između nagona koji bi trebalo u idealnom slučaju da podržavaju i ojačavaju jedan drugog. Bez obzira na to, ne može se ići do druge krajnosti, usmeravajući pažnju samo na seksualnost. To mi je postalo jasno posle neuspešnog traganja za jednim ciljem kod mojih pacijenata, ciljem seksualnog zadovoljstva kao što je Rajh radio. Ego postoji kao moćna snaga u civilizovanom čoveku, koja ne može da se odbaci ili negira.
Terapeutski cilj je da se ego integriše sa telom i sa njegovom težnjom za zadovoljstvom i seksualnim zadovoljavanjem. Posle mnogo godina teškog rada, i ne bez grešaka, najzad sam spoznao tu istinu. Niko nije izuzet od pravila da se uči na svojim greškama. Međutim, bez određenog traganja za ciljem seksualnog zadovoljstva i orgastičke potencije, ja ne bih razumeo energetsku dinamiku ličnosti. A bez kriterijuma refleksa orgazma ne mogu se shvatiti nevoljni pokreti i reakcije ljudskog organizma.
Ima još mnogo misterioznih elemenata u ljudskom ponašanju i funkcionisanju koje razum ne može shvatiti. Na primer, jedno godinu dana pre nego što sam napustio Njujork radio sam sa mladim čovekom koji je imao mnoge ozbiljne probleme. Patio je od teške anksioznosti kad god bi prišao devojci. Osećao se inferiornim, neadekvatnim i imao je mnoge mazohističke tendencije. U to vreme je imao halucinaciju da mu se davo ceri iz ćoška. Tokom terapije je napravio izvestan napredak u pogledu simptoma, ali se nikako ne može reći da je razrešio sve simptome. Ali, uspostavio je čvrstu vezu sa jednom devojkom, mada je doživljavao malo zadovoljstva u seksualnom klimaksu.
Video sam ga opet pet godina kasnije kada sam se vratio u zemlju. Ispričao mi je fascinantnu priču. Kada sam otputovao on je bio bez terapeuta te je odlučio da nastavi terapiju na svoju ruku. To se sastojalo u vežbama disanja koje smo radili tokom terapije. Odlazio bi svakoga dana sa posla kući, legao bi na krevet i disao duboko i lako kao što je radio kod mene. Onda se jednoga dana desilo čudo. Sva anksioznost je nestala. Osećao se siguran u sebe i omalovažavanje sebe je nestalo. Važnije je, međutim, bilo pojavljivanje potpune orgastičke potencije u seksualnom odnosu. Orgazam mu je bio potpun i zadovoljavajući. Bio je prosto drugi čovek.
Tužno mi je rekao: „To je trajalo samo mesec dana”.
Kako je promena iznenadno nastala, tako je i nestala, i on je ponovo zaronio u svoju staru bedu. Viđao je drugog rajhovskog terapeuta sa kojim je posle radio nekoliko godina, opet napredujući samo malčice. Kada sam ja nastavio privatnu praksu on je došao kod mene da nastavi terapiju. Radio sam sa njim još oko tri godine i pomogao mu da prevazide još mnoge nedostatke.
Ali, čudo se nikada nije ponovo desilo. Nikada nije dostigao onaj nivo, seksualno ili bilo kako drukčije, koji je bio dostigao tokom kratkog perioda nakon mog odlaska.
Kako se može objasniti neočekivani prodor zdravlja, koji se izgleda desio sam od sebe, i njegovo nestajanje?
Iskustvo mog pacijenta me je podsetilo na Izgubljeni horizont Džejmsa Ililtona (James Hilton) koji je u to vreme bio popularan. U toj priči je glavni junak, Konvej, bio otet iz aviona sa još nekoliko drugih putnika I odveden na tajnu visoravan nazvanu Sangri-La, zabačenu planinsku tvrđavu, bukvalno „nakraj sveta”. Za one koji žive na toj visoravni starost i smrt su izgleda odloženi ili obustavljeni. Vladajući princip je umerenost, što nije „od ovoga sveta”. Konvej je bio u iskušenju da ostane u Sangri-La; spokojan i racionalan način života bio mu je vrlo prijatan. Ponuđeno mu je da bude vođa te zajednice, ali je on dopustio da ga brat ubedi da je to sve samo plod mašte. Njegov brat, koji se zaljubio u mladu Kineskinju, uticao je na Konveja da pobegne sa njima u „stvarnost”. Oni odlaze, ali van doline Konvej sa užasom vidi da mlada Kineskinja postaje starica i umire. Koja realnost je valjanija? Konvej odlučuje da se vrati u Sangri-La i na kraju price shvatamo da on luta planinama tražeći svoj „izgubljeni horizont”.
Iznenadna transformacija nastala kod mog pacijenta može se objasniti promenom u smislu za realnost te osobe. Posle mesec dana moj pacijent je takođe iskoračio iz tog sveta i, učinivši to, ostavio za sobom anksioznost, krivicu, inhibicije vezane za njegov život u tom svetu. Mnogi faktori nesumnjivo doprinose stvaranju tog efekta. Bilo je osećanja euforije i uznesenosti među ljudima koji su radili sa Rajhom u to vreme, bilo kao studenti ili pacijenti. Vladalo je osećanje da je Rajh proglasio osnovnu istinu o ljudskom biću i njegovoj seksualnosti. Njegove ideje su imale revolucionarnu privlačnost. Siguran sam da je moj pacijent udahnuo tu atmosferu, koja je. zajedno sa njegovim dubokim disanjem, mogla da proizvede takav izvanredan efekat.
Izlaženje iz sopstvenog sveta i uobičajenog samstva jeste transcendentalno iskustvo. Mnogi ljudi su imali slično iskustvo kraćeg ili dužeg trajanja. Zajedničko za sve je osećanje olakšanja, osećanje oslobađanja i otkrivanja potpuno živog sella i spontanog reagovanja. Takve transformacije se, međutim, dešavaju neočekivano i ne mogu biti planirane ili programirane. Na nesreću, one nestaju brzo kako su se i pojavile i blistava kočija postaje preko noći tikva kakva, je i prethodno bila.
Ostaje nam da se čudimo — šta je prava realnost našeg bića? Zašto ne možemo ostati u oslobođenom stanju? Mnogi moji pacijenti su imali neka transcendentalna iskustva u toku terapije. Svaki otkriva horizont, prethodno zamračen gustom maglom, koji odjednom postaje jasno vidljiv. Mada se magla opet spusti, ostaje sećanje. i ono stvara motivaciju za stalno traganje za promenom i razvojem.
Ako tražimo transcendenciju možemo imati mnoge vizije, ali ćemo sigurno na kraju biti tamo odakle smo krenuli. Ako se odlučimo za razvoj, možemo imati sopstvene trenutke transcendencije, ali će one biti vrhunska iskustva na čvrstom putu ka bogatijem i sigurnijem samstvu.
Sam život je proces razvoja koji počinje sa razvojem tela i njegovih organa; kreće se prema razvoju motornih sposobnosti, sticanju znanja, proširivanju međuljudskih odnosa i završava se u skupu iskustava koja nazivamo mudrost. Ti aspekti razvoja se prepliću, pošto se život i razvoj dešavaju u prirodnoj, kulturalnoj i socijalnoj sredini. I mada je proces razvoja stalan, on nikada nije ravnomeran. Ima perioda kretanja po ravnom kada dolazi do asimilacije iskustva, pripremajući organizam za novo napredovanje. Svako napredovanje vodi do novih visina ili vrhova i stvara ono što zovemo vrhunsko iskustvo. Svako vrhunsko iskustvo zauzvrat mora biti integrisano sa ličnošću da bi došlo do novog razvoja i da bi osoba završila u stanju mudrosti. Jednom sam Rajhu pomenuo da imam definiciju sreće.
Podigao je obrve, gledao u mene ispitivački i pitao šta je to. Odgovorih: „Sreća je svest o razvoju”. Spustio je obrve i prokomentarisao: „Nije loše”.
Ako ova moja definicija vredi, predlažem mnogim ljudima da dođu na terapiju kada osete da im je razvoj zaustvaljen. Mnogi pacijenti gledaju na terapiju kao na ponovno zasnivanje procesa razvoja. Terapija može to postići, ukoliko obezbedi doživljavanje i pomogne da se pokrenu i uklone prepreke koje su ometale asimilaciju iskustva. Te prepreke su strukturirani oblici ponašanja koji predstavljaju nezadovoljavajuće rešenje.
Kompromis sa detinjim konfliktima.
One stvaraju neurotsko i ograničeno samstvo od koga čovek hoće da pobegne ili da ga se oslobodi. Radeći unazad, na, svojoj prošlosti, pacijent u terapiji razotkriva početne konflikte i nalazi nove načine da se snađe u pretećim životnim situacijama koje su ga prisilile da postane „oklopljen” da bi preživeo. To je samo ponovno oživljavanje prošlosti da bi se pravi razvoj u sadašnjosti olakšao. Ako je prošlost presečena, budućnost ne postoji.
Razvoj je prirodan proces; ne možemo ga mi napraviti.
Njegovi zakoni su zajednički svim živim bićima.
Drvo, na primer, raste naviše jedino ako mu je korenje duboko u zemlji. Mi saznajemo proučavajući prošlost. Tako osoba može da se razvija samo ako pušta korenje u svoju prošlost. A prošlost jedne osobe je njeno telo.
Aleksandar Loven
Nastaviće se
