MALI VELIKI ŽIVOT DUŠANA RADOVIĆA 19
DUŠAN Radović nije uopšte poređen sa Žakom Preverom. A mogao se, možda, najviše sa njim porediti. Ne može se govoriti ni o kakvom uticaju Žaka Prevera na Dušana Radovića kao mlađeg i kao pisca u jeziku manjeg naroda. Može se, međutim, govoriti o frapantnoj srodnosti stvorenog. Žanrovi im se skoro podudaraju, malo je žanrova u kojima se nisu ogledali, neke su po svojoj ćudi uobličili. Radoznalost im je ista. U raznovrsnosti se mogu takmičiti. Toliko je neočekivanosti i kod jednog i kod drugog. Ni jednom ni drugom se ne mogu omeđiti prostori književnog svaštarenja. Bilo šta da su radili – to je u sebi imalo mnogo neodoljivog.
Emisija iz kulture “Petkom u 22” Televizije Beograd završavala se poezijom. Umetnik, naučnik ili poznata javna ličnost birao bi jednu “svoju” po duši, pesmu domaćeg pesnika i obrazlagao svoj izbor. Tako je u petak 11. septembra satiričar Vlada Bulatović Vib izabrao “Tužnu pesmu” Dušana Radovića. Svoj izbor Vib je ovako obrazložio (tekst nije objavljen u Vibovim “Sabranim delima”, pa je prilika da se u ovoj knjizi sačuva): “Bio sam u prilici da izaberem jednu pesmu, po srodnosti, onu koja mi leži, koju volim… Zašto je u moj izbor ušao Dušan Radović i njegova ‘Tužna pesma’? Ja sam iz generacije (nešto mlađe od Radovića) koja je, kao i on, volela Čehova, i to Čehova iz njegove priče ‘Tuga’. (U njoj, siromašni kočijaš celog dana saonicama prevozi gospodu i uzaludno pokušava da im se izjada, da im kaže: ‘Umro mi je sin’. Na kraju dana, tek u štali, svojoj kolibi, uspe da iskaže bol. Samo ga je ona saslušala i razumela.).
Taj humor od fine vrste ponovo sam otkrio u pesmama Dušana Radovića, u pesmama za decu.
On je dokazao da za decu može da piše samo čovek koji ima pameti na pretek, da književnosti nema za velike i male, da ima samo dobre književnosti.
U našem pesništvu Dušan Radović nije samo izvanredan pesnik, već i škola duha. Njegov pristup deci je sasvim drugačiji. On im se obraća sa “poštovana deco”. Radović zna da su deca dragoceni ljudi, da se njima može i sme sve reći. Ona za njega nisu kolači. Ne stavlja ih u oblande. Ne zasipa ih šećerom. Ne lepi im na oči šarene laže. S njima se igra u životu i igra života, koji ih čeka i u kojem već jesu. Oslobodio je poeziju tepanja: cuci-buci, caca-maca, tog odvratnog stihoklepstva u stilu: ‘na šta zaudara konj, to se zove vonj, ono što miriše – to je o d’kolonj’. Radović ne nudi deci so za pamet. Samo im pravi najlepše klikere za glave i, usput, uči kako da se njima igraju.
‘Tužna pesma’ i Radović vraćaju nas Čehovu i njegovoj priči ‘Tuga’. Kao pravi pesnik, on deci peva i o tuzi, usamljenosti i starim bićima, koja nisu imala nikoga na svetu, ni mamu, ni tetu, a morala su da vole, da brinu i hrane nekog živog stvora, pa makar to bilo i ‘belih mačaka šest’. Jer one miševe nisu umele da vole i uginule su od tuge za starom gospođom Klarom. Neka deca znaju da je samoća jedna od kazni života. Svako može biti osuđen na samoću.
Često sam čitao ovu pesmu i prisećao se jednog lepog pisma, jedne druge gospođe, gospođe De Sevinje, koja kaže: ‘Danas je umro baštovan Ruo. Sve ruže su za njim patile’.
Eto kako se dobre poezije naslanjaju jedna na drugu. I u krvnom su srodstvu sa uzvišenim duhom.
DAH VREMENA
I RADOVIĆ je, kao Prever, uvek pisao o onom o čemu je želeo da govori, bez ikakvih demagoških ambicija… O tome svedoči mnoštvo njihovih zajedničkih tema: sloboda, buntovništvo, borba protiv zloupotreba vlasti i autoriteta, potreba za ljubavlju bez dogmi i proračuna.
Prever je svakog jutra sebi govorio: – Kakav divan dan! Radović je u to uveravao ceo Beograd. A i šire!
Krasi ih ista zadivljujuća jednostavnost i neposrednost. Oni su, naprosto, imali dah svoga vremena. I Radović i Prever su svoje očaje bojili humorom. I Prever i Radović su za poeziju neizbežni patos zatrpavali ironijom.
Piše: Milovan Vitezović | 14.11.2004.
Kraj
