Duševni poremećaji praćeni tugom nastaju usled iskvarenosti žuči [Tema: Melanholija]

| April 7, 2015 | 0 Comments

Gautier_-_Salpetriere

 

Ovaj tekst je preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu Gradac (dvobroj 160/161, 2006/2007 g.). Za ovo izdanje, posvećeno melanholiji, tekstove je odabrala, priredila i napisala uvodne komentare Slavica Batos. Tekst je prevela sa francuskog jezika Aleksandra Mančić.

O lipemaniji ili melanholiji – I deo

Piše: Etjen Eskirol

Eskirol je jedan od osnivača francuske psihijatrije. Prvi je izdejstvovao administrativnu uredbu o obaveznoj hospitalizaciji duševno poremećenih osoba, što je njegovom imenu pribavilo negativnu konotaciju i gurnulo u drugi plan značajan rad na tretmanu i nozološkoj klasifikaciji psihičkih poremećaja. Eskirol je, između ostalog, zaključio da termin melanholija ne odgovara modernoj kliničkoj praksi i zamenio ga ništa manje poetičnim nazivom – lipemanija. Novo ime će se zadržati sve dok, sa engleskog govornog područja, ne bude stigla – depresija. Iz odlomka koji sledi vidi se, takođe, da uzroci melanholije (ili lipemanije, ili depresije) mogu biti i psihičke prirode a ne samo fizičke, kako se mislilo od Hipokrata pa sve do XIX veka.

Pisci još od Hipokrata daju ime melanholija delirijumu koji karakterišu dugotrajna mrzovolja, strah i tuga. Ta vrsta ludila nazvana je imenom melanholija zato što, po Galenu, duševni poremećaji praćeni tugom nastaju usled iskvarenosti žuči koja, kad postane crna, pomuti duh životinja i kod njih izaziva bunilo. Neki moderni autori su proširili značenje reči melanholija i nazvali su melanholičnim svako delimično, hronično ludilo bez groznice. Izvesno je da reč melanholija, čak i u značenju koje joj daju stari, često duhu pruža pogrešnu predstavu, jer melanholija ne zavisi uvek od žuči. Taj naziv nepodoban je da označi melanholiju u onom smislu u kom je definišu moderni. Imajući ove dve stvari u vidu, odlučio sam da predložim reč monomanija, oblik izveden iz jedan, jedini, i mahnitost, što je termin koji izražava suštinska svojstva one vrste ludila u kojoj je bunilo delimično i neprekidno, bilo da je veselo ili tužno. Taj opšteprihvaćeni naziv danas koristi najveći broj lekara, i stekao je pravo građanstva u našem jeziku.

Reč melanholija, oveštala u prostom jeziku kao reč koja izražava uobičajeno stanje tuge pojedinih osoba, mora biti ostavljena moralistima i pesnicima koji u svojim izrazima nisu obavezni da budu onoliko strogi koliko lekari. Taj naziv može se sačuvati za temperament u kojem preovladava hepatički sistem i označavati sklonost opsesijama i tuzi, dok reč monomanija izražava abnormalo stanje fizičke ili psihičke senzibilnosti, sa jasno izraženim i nepromenljivim bunilom.

Monomanija je od svih bolesti ona koja posmatraču prikazuje najčudnovatije i najraznovrsnije pojave, koja za proučavanje nudi najbrojnije i najdublje predmete razmišljanja: ona obuhvata sve tajanstvene anomalije osećajnosti, sve pojave ljudskog razuma, sve posledice izopačenja naših sklonosti, sva zastranjenja naših strasti.

Onaj ko želi da produbi proučavanje monomanije ne može zanemariti znanja u vezi sa napretkom i tokom ljudskog duha. Tako ta bolest stoji u neposrednom odnosu učestalosti prema razvoju intelektualnih sposobnosti. Što je inteligencija razvijenija, što je mozak aktivniji, to više treba strahovati od monomanije.

Nema tog napretka u naukama, invencije u umetnostima, važne inovacije koja nije poslužila uzrocima monomanije, ili koja joj nije dala neko svojstvo. Isto važi i za dominantne ideje, najraširenije zablude, opšta ubeđenja, istinita ili lažna, koji utiskuju osobenosti svojstvene svakom razdoblju društvenog života.

Monomanija je u suštini bolest senzibilnosti, ona cela leži u našim osećanjima. Njeno proučavanje nerazdvojno je od upoznavanja strasti; ona se nastanjuje upravo u čovekovom srcu, i tu treba tražiti kako bi se pronašla svaka njena nijansa. Koliko su samo monomanija izazvale nesrećne ljubavi, strah, taština, povređeno samoljublje ili razočarana ambicija! Ta bolest pokazuje sve znake koji su obeležja strasti: bunilo monomanijaka je isključivo, nepromenljivo i stalno poput misli čoveka obuzetog strašću. Baš kao i strasti, monomanija se čas ispoljava kroz radost, zadovoljstvo, veselost, oduševljenje, odvažnost i zanos; čas je usredsređena, tužna, ćutljiva, stidljiva i plašljiva; ali uvek isključiva i tvrdoglava.

Odavno je rečeno da je ludilo bolest civilizacije; tačnije bi bilo tako nešto reći za monomaniju: odista, monomanija je utoliko češća ukoliko je civilizacija naprednija. Ona zajmi svoj karakter i pronalazi uzroke koji je izazivaju u različitim dobima društava; ona je sujeverna i erotična u detinjstvu društva, kakva je i danas na selu i u krajevima u kojima civilizacija i njena preterivanja nisu daleko uznapredovali. U naprednim društvima, međutim, njen uzrok i njena svojstva su: gordost, odricanje od svakog verovanja, ambicija, kocka, očajanje, samoubistvo. Nema društvenog. razdoblja koje se nije istaklo pojedinim monomanijama preuzetim iz intelektualnog i moralnog karaktera svakog tog razdoblja.

Stanje modernih društava izmenilo je uzroke i karakter monomanije i ta bolest se javlja u novim oblicima. Sa slabljenjem religioznih ubeđenja, demonomanija i sujeverna ludila su iščezli. Pošto je uticaj religije na ponašanje naroda oslabio, vlade su, kako bi ljude zadržale u pokornosti, pribegle policiji: od tada je policija ta koja uznemirava maštu slabih. Ludnice su prepune monomanijaka koji, plašeći se ovog autoriteta, buncaju o tome kako sve on deluje i kako ih, kako veruju, proganja. Monomanijak koji bi nekada buncao o magiji, vešticama, paklu, danas bunca verujući da mu preti policija, da ga proganja, da se njeni agenti spremaju da ga uhapse. Naši politički potresi stvorili su mnogo monomanija u Francuskoj, izazvanih i obeleženih događajima koji su bili svojstveni svakom razdoblju naše revoluci je: godine 1791. u Versaju je bilo čudesno mnogo samoubistava. Pinel izveštava kako je entuzijasta Danton, kada je čuo da ga optužuju, poludeo, pa su ga poslali u Bisetr. Posle smrti kralja i njegove nesrećne porodice, izbio je veliki broj monomanija. Suđenje Morou i smrt vojvode od Angijena takođe su izazvali mnogo monomanija. Kada je papa došao u Francusku, taj veliki događaj probudio je religiozne ideje, i tada je bilo mnogo sujevernih monomanija koje su ubrzo potom iščezle. U vreme kada je car preplavio Evropu novim kraljevima, u Francuskoj je bilo mnogo monomanijaka koji su verovali da su carevi ili kraljevi, carice ili kraljice. Rat u Španiji, mobilizacija, naša osvajanja, naši neuspesi, sve je to takođe izazvalo mentalne bolesti. Koliko je samo osoba pogođenih užasom posle dve invazije postalo monomanijakalno!

Konačno, u ludnicama nalazimo i mnoge osobe koje veruju da su francuski dofeni kojima je suđen presto. Više zapažanja koja možemo pročitati u ovom delu još će jače poduprti ovu opštu istinu: stanje društva ima velikog uticaja na stvaranje i karakter monomanije.

Produbljeno proučavanje te bolesti vezuje se za poznavanje običaja i navika svakog naroda. Gimnosofisti su se ubijali iz prezira prema smrti, stoici iz gordosti, Japanci iz vrline. Kod Jevreja je monomanija bila sujeverna, kakva je i danas u Španiji i još nekim krajevima Evrope, gde ravnodušnost prema drevnim verovanjima ili neverovanje u njih vode duhove u egzaltaciju religioznih osećanja, otkuda se rađaju najčudnije i najbesmislenije ideje. To opažamo u Engleskoj i u Nemačkoj među sledbenicima sekti koje se beskonačno umnožavaju. Ovo zapažanje izneli su svi engleski i nemački lekari koji su pisali o mentalnim bolestima. U Grčkoj je monomanija bila erotska, kakva je danas u Italiji. Navika da se stalno bude na konju Skite je činila nemoćnim, pa su verovali da su se pretvorili u žene. U nekim zemljama strahovalo se od crnog đavola, u drugim od belog đavola. Ovde su monomanijake smatrali za osobe na koje su bačene čini, ili za vukodlake; onde se strahovalo od vračara i veštica; na obalama mora ljudi strahuju od brodoloma i bure. Ta ludila još se zapažaju kod nekih naroda na krajnjem severu.

To su opšti uvidi koji se stiču iz svih monomanija, svih delimičnih i stalnih bunila bez groznice. Ali, ova bolest javlja se u suprotnim oblicima.

Stari, koji su za svojstva melanholije smatrali tugu i strah, bili su prinuđeni da među melanholije ubroje i neka delimična bunila koja su se izražavala kroz žestoko uzbuđenje mašte ili žive i vesele strasti. Lori, koji je melanholiju dobro opisao, mada njegova definicija potvrđuje mišljenje koje su o njoj imali stari, prihvata varijaciju melanholije sa komplikacijom manije čije je obeležje delimično bunilo sa egzaptiranom maštom ili sa uzburkanom strašću. Raš melanholiju deli na tužnu melanholiju, koju naziva tristimanija, i na veselu melanholiju, kojoj daje naziv amenomanija, i tako utvrđuje rezultate posmatranja koje svako može da dobije.

Monomanija koju karakteriše vesela ili tužna, uzbudljiva ili opresivna strast, koja dovodi do nepromenljivog i stalnog bunila želja i odluka u vezi sa karakterom preovlađujuće strasti, prirodno se deli na monomaniju u pravom smislu reči, čije karakteristično obeležje jeste delimično bunilo i uzbudljiva ili vesela strast, i drugu monomaniju, kojoj je svojstveno delimično bunilo i tužna ili opresivna strast. Prva od ovih bolesti odgovara manijakalnoj melanholiji, manijakalnom ludilu, melanholiji sa komplikacijom manije, ukratko, amenomaniji (Raš). Ja je nazivam imenom monomanija. O njoj ću govoriti kasnije.

Druga odgovara melanholiji starih, Rašovoj tristimaniji, Pinelovoj melanholiji sa bunilom. Uprkos bojazni da će me optužiti za neologizam, ja joj dajem ime lipemanija, što je naziv izveden iz reči tristitiam infero, anxiumreddo; i riječi mahnitost. U ovom članku govorićemo o lipemaniji, koristeći bez razlike reči melanholija i lipemanija, očekujući da se ovaj poslednji termin upotrebom ukoreni u jeziku..

Hipokrat kao svojstva melanholije navodi dugotrajnu tugu i strah, i ne govori o bunilu. Aretej melanholiju naziva manija od trenutka kada se u njoj javi bes. Galen na ovom mestu, kao i na mnogim drugim, prihvata i razvija Hipokratove ideje. Celije Aurelijan ne pravi razliku između melanholije i hipohondrije i iznosi više veoma zanimljivih zapažanja o delimičnom bunilu. Gotovo svi autori koji su usledili samo su prepisivali ili na svoj način podešavali Galenove ideje. Razes smatra da melanholiju izaziva crna žuč koja se povlači iz slezine u stomak. Mihaelis de Ereda i Forestus tvrde da se tužne misli i strah vezuju za delimično bunilo i tako stvaraju melanholični karakter. Senert u melanholiji prepoznaje skrivenu ili mračnu sklonost životinjskih sokova. Sidenam meša histeriju sa hipohondrijom, a ovu sa melanholijom. Etmiler razlikuje bunilo od bolesti melanholije. Fridrih Hofman i Berhave na melanholiju gledaju kao na prvi stupanj manije. Sovaž melanholiju određuje kao isključivo bunilo, bez besa, uz komplikaciju hronične bolesti. Lori preuzima definiciju i teorije starih, ali melanholiju deli na tri vrste: jedna ima materiju, druga je bez materije, treća mešovita. Kalen savršeno dobro razlikuje melanholiju od hipohondrije. U ovoj drugoj dispepsija i bunilo stoje u vezi sa zdravljem bolesne osobe. Pinel melanholiju određuje kao tugu, strah, sa delimičnim bunilom usredsređenim na jedan jedini predmet ili neki naročiti niz predmeta. Moro de la Sart drži se definicije starih i tu mentalnu bolest određuje imenom melanholija sa bunilom. Moj uvaženi prijatelj doktor Luje-Vilerme savršeno je opisao razlike koje će konačno razdvojiti hipohondriju i melanholiju. Melanholija se sastoji od neprestanog i isključivog naslućivanja nekog predmeta za kojim se traga sa žarom koji je gotovo uvek praćen strahom, podozrenjem, itd. To je definicija melanholije koju čitamo u Raspravi o bunilu uvaženog profesora Foderea. Isti autor melanholiju naziva manijom kada pređe u stanje uzbuđenja ili besa.

Ovaj kratki pregled dokazuje promenljivost i nepostojanost mišljenja o svojstvima i prirodi ove bolesti: smatramo da smo je dobro definisali kada smo rekli da je melanholija sa bunilom, ili lipemanija, bolest mozga kojoj je svojstveno delimično, hronično bunilo bez groznice koje se održava kroz tužnu opresivnu strast koja iscrpljuje čoveka. Lipemaniju ne treba mešati sa manijom, u kojoj je bunilo opšte, sa uzbuđenjem osetljivosti i intelektualnih sposobnosti, kao ni sa monomanijom, kojoj su svojstvene isključive misli uz ekspanzivnu i veselu strast; niti sa demencijom, čija su nekoherentnost i zbrkanost misli posledica slabljenja; ne treba je mešati ni sa idiotizmom, pošto idiot uopšte ne može da rezonuje.

Lipemanija je vrlo često bila smatrana za hipohondriju, tako da moram u nekoliko reči predstaviti razlike između ove dve bolesti. Lipemanija je najčešće nasledna; lipemanijaci se rađaju sa naročitim temperamentom, melanholičnim temperamentom koji ih predodređuje za lipemaniju. Ta predodređenost pojačana je porocima obrazovanja i uzrocima koji neposrednije utiču na mozak, kao što su osetljivost i inteligencija; uzroci koji je izazivaju najčešće su psihičke prirode. Hipohondrija je, naprotiv, najčešće posledica fizičkih uzroka koji menjaju način rada želuca i remete varenje. U lipemaniji su ideje suprotne razumu nepromenljive i održavaju se na strasti tuge i poremećenom povezivanju misli. U hipohondriji, naprotiv, uopšte nema bunila, nego bolesnik preuveličava svoje tegobe, stalno je zaokupljen njima, strahuje od opasnosti za koje veruje da prete njegovom životu, i dolazi do dispepsije.

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Duševni poremećaji praćeni tugom nastaju usled iskvarenosti žuči [Tema: Melanholija]

by admin time to read: 9 min
0