Etnolog na sajmu knjiga

| November 3, 2014 | 0 Comments

Cupcake-books-Victoria-kitchen

Piše: Ivan Čolović
Srbija – zemlja knjige

Kao izdavač mogu bez Sajma knjiga, kao etnolog ne mogu. Sajam je za mene bio i ostao događaj inspirativan za razmišljanje o etnološkim temama. Kroz njegove hale etnolog prolazi kao kroz šumu simbola i – kako bi rekao moj kolega Srđan Radović – čita ga kao tekst, dekonstruiše njegov diskurs. Na primer, ja primećujem da je Sajam sačuvao neke osobine tradicijskih narodnih okupljanja, vašara i sabora i pomišljam da bi bilo interesantno komparativno etnološko istraživanje ovog sajma i Sabora trubača u Guči, simbolične komunikacije na sajamskim štandovima i one ispod saborskih šatri, govora u slavu srpske knjige i onih u slavu srpske trube. Mogla bi od toga da se napravi dobra doktorska disertacija. Ali, ne propuštam da vidim i to da se Sajam knjiga nudi kao nacionalna duhovna svetkovina, kao višednevni pokretni praznik u čast knjige, koja je za tu priliku uzdignuta u rang nacionalne svetinje.

Ovaj praznični, to jest religijski karakter, Sajam knjiga imao je od kad postoji, to jest od 1956. godine. Tada je knjiga dobila mesto među ikonama jugoslovenskog komunizma, uz žene (8. mart), radnike (1. maj), mladost (25. maj), borce (4. jul), republiku (29. novembar), i armiju (22. decembar). Najave Sajma pod naslovom „Praznik knjige“, „Svetkovina pisane reči“ potiču iz tog vremena. Na taj način se svečano poručivalo da je Jugoslavija – ma šta o njoj mislili naši neprijatelji – u stvari zemlja mira, znanja i kulture, zemlja knjige.

Istu poruku Sajam knjiga šalje orbi et urbi i danas, s tim što se ona odnosi na Srbiju, zemlju koju zapadni mediji lažno optužuju da izaziva ratove, a koja je – dođite na Sajam i uverite se – u stvari zemlja knjige.
Tri Aušvica?

Otvarajući juče Sajam, kineski pisac Liju Dženjun je pomenuo tragediju koja je za vreme Drugog svetskog rata zadesila njegov rodni kraj, provinciju Henan, kada je od gladi zbog suše umrlo tri miliona ljudi. Rekao je da se o tom užasnom stradanju u svetu ništa ne zna, što je zaista skandalozno. I ja posramljen priznajem da za tragediju Henana prvi put čujem. Moram da pročitam njegov roman Povratak u 1942. gde on piše o tome.

Ali, skandalozna je i Dženjunova izjava da je tragedija Kineza u Henanu 1942. godine „gora i od one koju su izazvali Hitler i nacisti“. Skandalozna je računica kojom je to potkrepio: Hitlerovi nacisti pobili su u Aušvicu milion i sto hiljada Jevreja, i to u toku celog Drugog svetskog rata, što je tri puta manje od broja žrtava suše, koja je za godinu dana odnela tri miliona Dženjunovih zemljaka. Dakle, zaključuje on, „to bi značilo da su se samo u 1942, u provinciji Henan, dogodila tri Aušvica, samo bez nacista i Hitlera“.

Kina je zaista velika zemlja i u njoj ima svega, velike istorije, velikih ljudi, velike kulture, na žalost i velikih nesreća i stradanja, ali ne shvatam zašto mora da ima i Aušvic, i to njih tri. Dovoljno je što svet ima onaj jedan u Poljskoj. To bi trebalo da je dovoljno i Kini.

Ako Liju Dženjun zaista ne zna da smrt od gladi zbog suše, ma koliko strašna bila, nije isto što i smrt u nacističkim gasnim komorama, da brojanje žrtava Henana i onih Aušvica ne spada u istu matematiku, preporučujem mu da pročita šta su o Holokaustu i Aušvicu napisale njegove kolege, srpski pisci Kiš, Tišma, Albahari, David. Pretpostavljam da zna neki od jezika na koje su njihove knjige prevedene. Jer – kao što je sam rekao u svom govoru na Sajmu – „što se više čitaju književna dela, to je međusobno razumevanje bolje, a razlike među nama nestaju, jer smo svi mi, na kraju krajeva, ljudi“.
Vreme je za knjigu pobede

Šta se dogodilo sa društvenom teorijom na Sajmu? Gde su kritičke studije o društvu, kulturi, crkvi, naciji, rodu… Ubi sunt? Pitam, jer ove godine društveno-teorijske literature ovde skoro da nema. Njeno prisustvo na Sajmu ni ranije nije bilo upadljivo, ali je sada tako skromno i diskretno da vam treba GPS da biste nešto knjiga iz ove oblasti našli na sajamskim štandovima. Do ove godine među retkim izdavačima koji hrabro brane boje društveno-teorijske literature na Sajmu je bio i Dejan Ilić (Fabrika knjiga), jedan od njenih najboljih izdavača. Ali i on je morao da se odatle skloni i da napravi sopstvenu izložbu knjiga, koju je nazvao Mali sajam. Uz najbolje želje za uspeh, šaljem mu drugarsko upozorenje da ni slučajno na svom alternativnom sajmu ne organizuje tombolu. To sam patentirao.

Nema teorije, ali ima istorije. Ne mislim na modernu kritičku istoriografiju i studije o kulturi i politici sećanja, koje se danas ne mogu odvojiti od društvene teorije, te ni nju ove godine na Sajmu nećete lako naći. Ono čega ovde ima na svakom koraku i u izobilju je narativna ratna i politička istorija, koju su u XIX veku zvali nacionalno-romantična povest. Knjige u kojima je ona zastupljena mahom su mešavina nesumnjive fikcije i sumnjive faktografije.

Slogan ovogodišnjeg sajma „Vreme je za knjigu“ cilja pre svega na ovu vrstu knjiga o istoriji. To će vam postati jasno kad uz njega, kao njegovu dopunu, stavite slogan koji je pre neki dan radosno lansirao gradonačelnik Mali: „Došlo je vreme da slavimo pobede“. Ako ne računamo reditelje vojnih parada i recitala, ko će to bolje da radi od rodoljubivih pripovedača o Velikom ratu i ruskom caru. A ni reditelji ne mogu bez njih. Kad se vreme knjige i vreme pobeda podudare onda je to njihovo vreme.
Knjige za sva čula

Čitam na sajtu firme Vulkan izdavaštvo da su za posetioce svog štanda – pored gomile knjiga – pripremili i razne poklone i niz atrakcija i zanimacija, s namerom da knjige učine primamljivijima nego što su onako same po sebi. Kao da zna da sam lakom na čokoladu, Vulkan me mami ovako: „U toku potrage za vašim omiljenim knjigama uživaćete u kombinaciji neobičnih ukusa Milka čokolade sa TUC krekerom i Milka čokolade sa Lu biskvitom“. Odmah da kažem, ako padnem na ovo, onda neka bude TUC kreker.

Ako se pokaže da sam pravi fan ovog izdavača, biću počašćen i šoljicom kafe iz asortimana kompanije Doncafé, jer – podseća me Vulkan – „kafa i knjiga su uvek savršen spoj, a posetioci štanda Vulkan izdavaštva će uživati u ukusima i vrhunskom kvalitetu koji osvaja sva čula“. Ako, pak, dođem s damom, nju očekuje poseban poklon. Kupi li knjigu „Zauvek s tobom“ Deni Atkins, dobiće kutiju čvrstog pudera. „Sve dame će – obećava Vulkan – uživati u savršenoj kombinaciji koju čine ljubavni roman i Golden Rose Paris Compact Powder“. I to nije sve. Ovaj izdavač je na svom štandu otvorio VIP kafe, a njegovi sponzori su se potrudili da tu bude finih suhomesnatih đakonija i kvalitetnog vina i piva. Vulkanov reklamni mamac završava se ovako: „Uživajte uz naše knjige svim čulima“.

Da se razumemo. Nemojte u mojim rečima tražiti ironiju ili, ne daj bože, porugu. I ja ću zaista radije otići na provod kod Vulkana nego na neki od onih skupova smrknutih lica koji se zovu promocije knjiga, a u stvari više liče na komemoracije. Uostalom, i posetiocima sajma Biblioteke XX vek, uz knjige, nudimo dve zanimacije: tombolu i koktel. Što se čula tiče, ni kod nas nećete biti uskraćeni.
Problem žanra

Naša tri najveća izdavača – Laguna, Vulkan i Evro-Giunti – godišnje objave po nekoliko stotina novih naslova. Da bi na Sajmu pokazali šta sve imaju treba im veliki izlagački prostor, a tu njihovu potrebu organizator je „prepoznao“ i izašao im u susret. Ne mogu se požaliti: dobili su više od trećine ukupnog prostora u Areni.

Međutim, ako dobro vidim, njih na Sajmu muči nešto drugo. Imaju problem da hiljade knjiga koje nude nekako sortiraju, kako bi zainteresovani čitalac, na osnovu vrste u koju su knjige grupisane, mogao da zaključi da li je to nešto za njegovu dušu. Romane o ljubavi i smrti, koje čine dobar deo ponude ovih izdavača, oni još i uspevaju da razvrstaju po rubrikama: akcioni, avanturistički, erotski, ljubavni, drama, kriminalistički, trileri, istorijski triler, istorijska romansa, horor, misterija, anđeli i demoni. Time izlaze u susret specifičnim interesovanjima svoje publike, jer jedan voli da se ljubav događa u prošlosti, drugi da se u nju umešaju natprirodna bića, treći da bude više krvi, peti da su junaci istorijske ličnosti, itd.

Na veći žanrovski problem ovi izdavači nailaze zato što nemaju ono što se zove izdavački profil ili fizionomija. Objavljuju sve što mogu da prodaju, mnoštvo vrlo različitih knjiga, ali i njih moraju nekako da razvrstaju. Rešenja ovog žanrovskog problema su ponekad, moram reći, vrlo maštovita. Na primer, Laguna je u istu kategoriju svrstala Kueljov Dnevnik jednog čarobnjaka, knjigu o odvikavanju od pušenja pod naslovom Elektronska cigareta, roman Isidore Bjelice Spas i knjigu Serviraj za pobedu, koju je potpisao Novak Đoković. Šta ih povezuje otkiva naslov kategorije u kojoj su se Paolo, Isidora i Novak našli zajedno: „Duh i telo“.
Otac i sin

Jedanput ide stari književnik,
ko neki sedi Mandarin,
a za njim tapka, bleji, kulira
iz trećeg braka najmlađi sin.

Sajam je bio i na sajmu
gomila knjiga, tri hale i sprat,
užasna gužva i halabuka,
samo da uđeš treba ti sat.

Kog pisca hoćeš da kupi ćale,
Deteta sklonost kušaše svog,
Bi li Kuelja, Pavića, Baj Ca
il nekog drugog kineskog?

Il možda želiš nešto o ratu?
O srpskoj vojsci da saznaš sve!
Govori, sine, govori brže,
Vreme smrti da kupim, bre?

Krele se češka ajfonom po glavi,
kao da ne zna šta bi sve.
Ah, ćale, ćale, kupi mi, ćale
Kupi ćevape sajamske.

Sad se i ćele češe po glavi,
gledajuć dugo krelca svog.
E, ja sam vol‘o Tolstoja i Ge Džu,
a sin bi mesa roštiljskog.
6 mikro kolumni napisanih za Danas, Sajamski vodič, 27.10 – 01.11.2014.

 http://pescanik.net/etnolog-na-sajmu-knjiga/

 

Tags: , , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Etnolog na sajmu knjiga

by admin time to read: 7 min
0