Filip David – Kuća sećanja i zaborava

| February 9, 2015 | 0 Comments

kuca_secanja_i_zaborava-filip_david_v

Filip David
Kuća sećanja i zaborava
Laguna, 2014.

Impresija:

Možda je mnogo boljih, ali sigurno je malo važnijih knjiga od ove napisane srcem i strahom, beznađem i nadom, slutnjom i ljubavlju…

Dokazani majstor pripovjedač nosi nas svojim brzakom, bistrotokom uzavrelim nepojmljivom dramatičnošću, neiskazivom zagrcnutošću nad crnim fenomenom užasavajućeg dijaboličnog, a tako ljudskog, zla…

U ovoj bitnoj knjizi nalazimo neporecivu literarnu dragocjenost, sasvim rijetko oskrnavljenu ponekom narativnom jeftinoćom, i najdublje svjedočanstvo o nečemu što se ne smije zaboraviti, jer zaborav je, o užasa, sličan opravdanju!

Stranice majstora Davida odvode nas naracijskim magnetizmom do crnih kapija samog zla, do mračnih dveri užasavajućeg holokausta, do najstrašnijeg đavoljeg sjemena usijanog u iskon čovjeka, u zenicu prestravljenog ovozemnog i onostranog vida…

Ovom knjigom-spoznajnicom David podsjeća i opominje, kumi i moli da ne pristanemo na zaborav, da ne odemo satanskim ponornicama, jer Demon umiljato i šarmantno stvara krvave dželate i prečiste žrtve, a i briše razlike među njima…

Knjigu sričimo u tami da bismo dopuzali do svijetla, listajmo je u samoći da bismo spoznali klicu sopstvenog zla, njene stranice pune dušegupki su stranice dušečuvarke koje se razlistavaju kao spomen, kao zlo i nada da se protiv zla mora i može. Nekada. Kad dođu bolji od nas. Ako dođu…

Citati

-Oduvek su ubice svih nacionalnosti pripadale jednoj naciji ubica…

-Čovek može da podnosi patnje, ali je teško da podnosi besmislenost patnje, tako piše Rus Berđajev…

-Ali, šta bi on bio bez toga, bez duboko prožimajućeg bola? Taj bol je sve ono što je on sam, bez tog bola on, Albert Vajs, ne postoji…

-Ono o čemu i danas razmišljamo jeste: kako nam se to dogodilo? Pre nego što se dogodilo, nismo verovali da je nešto takvo moguće. A kada se dogodilo, počeli smo se navikavati na to zlo, koje nas je paralisalo, oduzelo nam svu snagu, osim snage za preživljavanje, a sve ono što nam se nekada činilo suludim, neprihvatljivim, nemogućim, postalo je moguće i prihvatljivo, jer je to bila naša jedina stvarnost. I iz te stvarnosti nije bilo bekstva, svaka druga stvarnost bila je ukinuta i nepostojeća…

-Mi smo videli zlo koje je dobilo svoje lice: lice gestapovca. Zlo postoji tek kada dobije lice. Kada dobije svoju telesnost, svoju apsolutnu moć da smlavi, uništi. Tortura se utiskuje u duše žrtava, ništa ne postoji izvan torture. To je jedina realnost. I saznanje o postojanju zla nanosi bol, jednako moralnu i psihičku kao i fizičku…

-Svi mi koji smo to prošli, malobrojni koji smo preživeli, nikada se nismo oslobodili poniženja i straha, život više nije bio život, izgubio je svaki smisao. Kada se izgubi vera, kada se izgubi nada, sve se pretvara u veliki nered, u rastrojenost koja se bliži ludilu i depresiji. Nisu ljudi izvršavali samoubistva u logoru, nego posle logora, pošto su shvatili da se prošlosti ne mogu osloboditi. Zlo, kad se jednom ukoreni, ono se širi i postaje sveobuhvatno, zahvatajući sve, i pravedne i nepravedne, žrtve i dželate. Sve menja i izobličuje. Unutrašnje urušavanje preobražava se u gubljenje svakog smisla.

-Poricati postojanje zla može samo onaj ko ga nije doživeo, ko nije video njegovo otkriveno lice. Logor je monstruozna mašina za proizvodnju životinja, napisao je logoraš Primo Levi.

-Šta nam u svemu što smo preživeli nedostaje? Nešto jako važno, za čim tragamo, uzalud tragamo. Nedostaje nam smisao našeg stradanja. A zlo upravo svemu čega se dotakne oduzima smisao…

-Počeću citatom profesora Jana Asmana: Svakih četrdeset godina epohe u kolektivnom sećanju, prošlost se reinterpretira, pa se danas o najvećem zlu današnjice govori sa manje strahova, pronalaze se neke druge”veće” opasnosti. Nestaju živi svedoci, naučene lekcije prestaju biti žive i inspirativne, mediji, a često i istoričari, slede modu ili diktat političara, pa iz sadašnjosti, kako je pisao Erik Hobsbaum, ispravljaju prošlo…

-Moj kraj je sasvim blizu, stid će me nadživeti kao onog Kafkinog junaka, krivog bez ikakve krivice…

-Neki ovu dilemu rešavaju tako što zlu daju metafizičku dimenziju, van našeg saznajnog iskustva, u zamračenim oblastima misterije i okultnog. Ali, dragi moj, čitav naš život zaogrnut je velikom misterijom. Neke stvari jednostavno ne možemo shvatiti, naš um nije tome dorastao…

-Mi smo u zlu nastali i sa zlom ćemo nestati…

-Samo pokatkad reči mogu postati mostovi preko kojih jedni drugima prilazimo…

-Zlo je stostruko jače i moćnije od svakog dobra. Osuđeni smo na večni galut, na večno izgnanstvo…

-To je sve što je želeo, svet bez bola, nepravdi, očajanja. Postoji takav svet. U jednom drugačijem, skrivenom poretku stvari…

Tags: , , , ,

Category: Notes

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Filip David – Kuća sećanja i zaborava

by Boris Jovanović time to read: 3 min
0