Filip David: Sjećanje na Danila [Tema: Kiš]

| September 27, 2013 | 0 Comments

Danila sam upoznao negde početkom šezdesetih godina. Upisao sam Jugoslovensku i svetsku književnost, a Danilo je upravo završio studije Opšte (svetske) književnosti u prvoj generaciji studenata na toj katedri, najbolji u žestokoj konkurenciji zaista sjajnih studenata – manje više svi su kasnije napravili ozbiljne karijere u profesiji.

Šezdesete godine na Filološkom fakultetu bile su u mnogočemu burne, plodonosne i zaista dobre za književnost. Granice slobode su se pomerale u jednom autoritarnom sistemu koji se trudio da nađe svoje mesto između Istoka i Zapada gde su se na različitim planovima od politike do ekonomije i kulture sukobljavali tradicionalisti, konzervativci, tvrdi komunisti sa onima koje su podrugljivo nazivali modernistima. Mnogo godina kasnije kada je tadašnja država pukla po svim šavovima, ta se bitka prenela na sukob između nacionalista i “patriota” sa jedne strane i takozvanih mondijalista sa druge. Svedočanstvo da se ovde kod nas stvari sporo ili nikako ne menjaju.

Šezdesete godine bile su u kulturnom životu Beograda zanimljive i ispunjene događanjima. Književne večeri na Filološkom fakultetu, u čuvenoj “četrdesetpetici” okupljale su brojne talentovane pisce, časopisi “Delo”, “Savremenik”, “Književne novine” i naročito “Vidici” predstavljali su značajnu mogućnost za afirmaciju novih imena. Dobra priča ili pesma, nalazila je odjek u kulturnoj javnosti. Gotovo da se u vazduhu osećala želja za promenama, za društvenim reformama, za otvaranjem u kulturi. U odnosu na ostale komunističke režime nesumnjivo smo imali više slobode, ali slobode nikad nije dovoljno. Preko umetnosti probijale su se i neke naizgled nedodirljive političke barijere. Tih godina, 63’ i 64’ istovremeno, u “Prosveti”, tada najjačem i najuglednijem srpskom izdavaču, objavili smo svoje knjige, neko prvu, neko drugu Kiš, Kovač, Pekić i pisac ovih redova. Imali smo slične poglede na književnost, slične uzore, podjednako smo učili na domaćoj i evropskoj književnoj tradiciji. Bili smo i “modernisti” jer smo za svoje uzore proglašavali Tomasa Mana, Foknera, francuski novi roman, Kafku. Pridružio nam se i Miro Glavurtić, jedan od osnivača slikarske grupe “Mediala”, blizak Kišov, a i Kovačev prijatelj, odličan crtač i zanimljiv romansijer.

Bliskost književnih pogleda, uzajamno uvažavanje, međusobno osećanje prijateljstva od prvog susreta, sve to je doprinelo da se počnemo češće sastajati, kod Kiša u Palmotićevoj, kod Pekića u Prote Mateje ulici (gde je tada stanovao), kod mene u Višegradskoj, u Mirkovoj garsonjeri. Razgovarali smo o svemu: od politike do pisanja, ali smo najveći deo vremena provodili u čitanju svojih novih rukopisa i njihovoj kritičkoj analizi.

I kasnije, kada je svako krenuo svojim putem, kada je Pekić odabrao London za stalno mesto boravka, a Kiš se sklonio u Pariz od intriga beogradske čaršije i palanke, ostali smo prijatelji, do kraja, preranog kraja ova dva velika pisca.

*

Danilo nije voleo da govori o svojim strepnjama, strahovima, lošim snovima. Najviše su ga onespokojavale misli o čamotinji i bolesti. Proganjala ga je slutnja o ponavljanju sudbine oca koji je dobar deo života proveo u lečenju od “neuroze straha”. Po rečima samog Danila “to je dugo smatrana endemnom bolešću srednjoevropske jevrejske inteligencije; da pacijenti sa tom dijagnozom najčešće pribegavaju alkoholu kako bi prigušili svoj latentni strah i da se ta bolest nasleđuje u velikom broju slučajeva”.

Tako je, u retkim trenucima poveravanja, protumačio i neke svoje sopstvene traumatične strahove koji su ga potresli dva-tri puta u mladosti i koji su potrajali samo nekoliko dana. “Ali, uvek sam strepeo od njihovog povratka. Moje pisanje je dobrim delom i odbrana od tog osećanja egzistencijalne praznine, ’metafizičkog užasa’. Ne strah od smrti, nego strah od te patnje, kada se bez ikakvog vidljivog povoda u čoveku ruši ona odbranbena moć koja omogućava da se živi sa saznanjem čovekove smrtnosti”. Danila je prosto opsedala želja da uzme od života koliko može i što pre. Pekić beleži u svojim dnevnicima (tih detalja iz našeg druženja se dobro sećam) kako Danilo sa približavanjem večeri postaje sve nervozniji, ustaje, hoda po sobi, napušta naš sastanak da bi otišao u Klub književnika i tamo i u obližnjim kafanama provede čitavu noć, premeštajući se od stola do stola, nestrpljiv, željan razgovora i komunikacije, prosto isijavajući nepresušnu žeđ za životom, kao da sluti svoju sudbinu, svoj kratki život u kojem će prebrzo biti potrošena životna energija kojom je ispunjen od vrha do dna.

*

Kad god je dolazio u posetu donosio je poklon mojoj deci, ćerki Hani i sinu Danielu. Lutkica, dečiji novčanik, neka knjižica, blok, olovka. Često je bio strog prema odraslima, nije podnosio lenjost, aljkavost, neznanje, glupost, ali prema deci je ispoljavao dirljivu nežnost. Voleo je i želeo decu ali je nije imao, a sećanje na sopstveno detinjstvo koje je prošlo u bežaniji, lutanju, strahu, obeležilo je njegove uspomene. Jednom mi je, pola u šali, pola ozbiljno “zamerio” što sam svome sinu dao ime Daniel, a ne “lepo crnogorsko ime Danilo”. Tek posle Danilove smrti, pripemajući dokumentarni film o njemu otkrio sam u dokumentima da je zapravo njegovo pravo ime bilo Daniel Kon. Promenjeno u crnogorsko Danilo, a porodično Kon u mađarsko Kiš kako bi izbegli progonima. Tvrd u iskazivanju emocija, bio je duboko emotivan, osetljiv prema nepravdama. Otuda u njegovoj literaturi, sa jedne strane, detinjstvo, dirljivi opisa oca i majke, sa druge opsednutost “logorskom literaturom” Holokaustom i Arhipelagom Gulag.

*
Jedna od nerazjašnjenih zagonetki koja možda nikada do kraja neće biti rastumačena jeste ona o njegovoj sahrani, obavljenoj po pravoslavnom obredu. Nikada, za života nije bilo nagoveštaja da će poželeti takvu vrstu crkvenog obreda. Postoji tumačenje da je time Danilo želeo da izbegne sahranu na kojoj bi političari držali govore. Drugi opet misle da je to bio poslednji izraz zahvalnosti što je pokrštavanjem u Uspenskoj crkvi u Novome Sadu preživeo mračno vreme fašizma.

Od nekih Izraelaca koji su ga navodno sreli u Izraelu, čuo sam jednu drugačiju priču: da se prilikom boravka u Izraelu (a već je bio ozbiljno bolestan) obratio Vrhovnom rabinatu (!) u Izraelu sa željom da tamo bude sahranjen, ali mu je, kažu, odgovoreno da to nije moguće jer je Jevrejin po ocu, a ne po majci. Da bih ovu priču razjasnio do kraja, pisao sam Ženi Lebl u Izrael sa molbom da odgovori. Bila je više puta domaćin Danilu Kišu i morala bi znati ako se nešto tako zaista dogodilo.

Evo njenog odgovora:
“Ja sam sa Danilom bila prilikom oba njegova boravka u Izraelu. Prvi put (1986. godine) bila sam mu šofer, kad sam ga (sa Dinom Katan Bencion i mojom bratanicom Anom) vodila i do kibuca Saar Haamakim, gde je on od Eve Nahir, koju je tom prilikom upoznao, saznao da sam ja bila “tamo”(na Golom otoku). On je tom prilikom u “Šumi mira” u Jerusalimu zasadio stablo za svog oca. Tada i prilikom drugog njegovog boravka, 1989. godine, kad je došao sa ekipom A. Mandića da snimi “Goli život”, našle su se neke “dobre duše” da mu objasne, iako je on tvrdio da je i pre toga znao, da on po “halahi”, odn. po jevrejskim verskim običajima, nije Jevrejin, jer se kod nas radi po principu “što je ziher”, znači da je sigurna majka, a otac – ko bi ga znao! Čak smo se oko toga i zafrkavali. Ali iako je on to tada kao znao i prihvatao, verovatno ga je ipak pogodilo, jer su mu verovatno i još neke ’dobre duše’, ne bih rekla baš dobronamerno, to ponovile i ponavljale. U svakom slučaju, pitanje nije bilo upućeno Vrhovnom rabinatu, a pogotovu ne o sahrani u Izraelu. Drugi put, 1989. godine, Danilo je (opet u mom prisustvu) išao da pogleda stablo koje je zasadio tri godine ranije i ’čitao’ Kadiš, naravno hebrejski tekst ali pisan latinicom. Neverovatno ali istinito: filmska ekipa je to snimala, ali baš ta i samo ta rolna se “izgubila”. Eto toliko o tome.”

Dakle, i posle ovog svedočanstva Ženi Lebl, misterija Danilove sahrane, na zovimo to tako, ostaje misterija.

 

http://www.okf-cetinje.org/OKF-Filip-David-Sje%C4%87anje-na-Danila_367_1

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Filip David: Sjećanje na Danila [Tema: Kiš]

by admin time to read: 6 min
0