Film: Cezar mora umrijeti [Tema: Zatvor]

| February 26, 2013 | 0 Comments

Cezar mora umrijeti
(Cesare deve morire)
2012
Režija: Paolo I Vitorio Taviani
Scenario: bazirano na pozorišnom komadu Vilijama Šekspira – adaptacija Paolo i Vitorio Taviani
Uloge: Salvatore Striano, Cosimo Rega, Giovanni Arcuri
Trajanje: 76 minuta
Zemlja: Italija
Jezik: italijanski
Festivali: Berlin, Filadelfija, Sidnej
Nagrade: Zlatni medved u Berlinu 2012,

 

Šekspir  i “naša stvar”
(Dubravka Lakić, Politika)

 

„Cezar mora umreti” je kruna karijere filmskih veterana koji su prvi zajednički igrani film režirali 1967. godine („Subverzivci”), a zlatno doba doživeli sedamdesetih i ranih osamdesetih kada su snimili niz zapaženih dela poput: „Dobro jutro Vavilone”, „Sveti Mihajlo je imao petla”, „Allonsenfan” LAT, „Noć svetog Lorenca” ili „Padre padrone”, LAT („Ja sam bog otac”), za koji 1977. osvajaju Zlatnu palmu u Kanu.

Taviani su opet u centru filmske pažnje, a gde god je njihov „Cezar mora umreti” bio prikazan, bio je toplo dočekan i ispraćen i od strane kritike i od strane publike, kao neobični igrano-dokumentarni miks koji prati postavljanje Šekspirovog komada „Julije Cezar” na „teatarske daske” najstrožije čuvanog italijanskog zatvora, rimske Rebibije, u kojem kazne služe glumci braće Taviani: ubice, dileri, mafijaši i pripadnici kamore.

Film se ne bavi njihovim zločinima već prikazuje njihov pogled na pitanja prijateljstva, izdaje, moći, obmane i nasilja, što i jesu glavna pitanja ovog Šekspirovog komada i glavne dileme antičkih likova Bruta, Kasija i Cezara.

Tokom razgovora za „Politiku”, vođenom nedavno na Malti, braća još jednom pozdravljaju te svoje glumce i kažu: „Kada zaista upoznate prave zatvorenike, stvarate određenu vezu sa njima, jedan vid razumevanja. Filmom snimanim u neorealističkoj crno-beloj tehnici želeli smo da pokažemo i dušu tih ljudi”.

U Rebibiji su Paolo i Vitorio proveli čak šest meseci snimajući probe i finalnu izvedbu predstave za publiku, što i jeste jedna od dve ključne fabularne linije filma. Ona druga, sastoji se od najvažnijih prizora Šekspirovog komada koji su filmski izrežirani u insceniranim zatvorskim prostorima, hodnicima, dvorištima, ćelijama.

Namera braće Taviani očigledno je bila da naprave paralelu između okrutnog, nasilnog i mačo realiteta Šekspirove drame, i istog takvog realiteta zatvora i zatvorenika. I to je sasvim uspelo, jer gledalac pred sobom vidi pripadnike „naše stvari” (koza nostra) kako iskreno raspredaju o časti, ponosu i poštenju i to na svojim zavičajnim dijalektima, uglavnom onima iz južne Italije.

Na konstataciju da ovaj film ukazuje i na to da njih dvojica i dalje poseduju neverovatan stvaralački entuzijazam, braća Tavijani su, nasmejavši se, odgovorila da „mogu biti sigurna da ih on još dugo neće napustiti”, dok su odgovarajući na pitanje zašto je baš Šekspir jedan od njihovih glavnih stvaralačkih referenci, rekli i sledeće:

– U šali često kažemo da je Šekspir bio i naš otac, brat i naš sin. Za vreme našeg detinjstva, on je bio mit. Čitali smo njegova dela, nazirali smo njegovu veličinu i za naš rad koristili instrumente koje nam je on dao. Njegova dela su toliko dostupna da smo uvek osećali njegovu blizinu, na isti način na koji se oseća blizina briljantnog starijeg brata. Vrlo je važno iznova i iznova otkrivati Šekspira. Sada kada smo postali stariji, odlučili smo da Šekspira „dekonstruišemo”, obnovimo na drugačiji način. Mislili smo da je dobra ideja da postavimo njegovu predstavu u zatvoru.

Kada ih pitate zašto baš Šekspirov „Julije Cezar” a ne, recimo, Danteov „Pakao”, braća Taviani će vam reći kako je sve počelo slučajno.

– Jedan od naših prijatelja rekao nam je da u zatvoru postavlja jednu predstavu, kao deo akcije za bolju socijalizaciju zatvorenika, i da je zbog toga ganut do suza. Otišli smo to da vidimo i doživeli smo čudo koje je i nas ganulo. U zatvoru sa najvišim sigurnosnim sistemima gledali smo postavku Danteovog „Pakla” i videli zatvorenike, koji su i sami u paklu zatvora, kako se potpuno identifikuju sa likovima iz predstave. Tako smo došli na ideju da tamo snimimo film. I to baš na temu iz Šekspirovog komada, jer smo shvatili da možemo da ponudimo nešto novo i drugačije od onog što znamo iz američkih filmova i iz američkih zatvorskih priča, kažu Taviani.

Ne kriju da im je rad sa zatvorenicima omogućio i stvaranje izvesne bliskosti i rađanje razumevanja za te ljude. „Čim smo tamo stigli odmah su nam rekli – oni  su kriminalci, budite oprezni! Međutim, saosećanje se brzo probudi, jer znate da su oni ti koji pate za sve što su učinili.

Pitali smo se šta bi to mogli da uradimo za njih i sa njima kako bi oni mogli da iskažu svoju realnost. Mislili smo da „Julije Cezar” zaista može da bude dobar izbor, jer svi znaju priču o Brutu, o izdajici, a u životu su osetili i šta znači priča o moći, izdaji, ubistvu vođe. Oni su se lako identifikovali s tim likovima”, kažu Paolo i Vitorio.
U razgovoru sa njima saznaje se i kako su izabrali svoje „glumce”.

– Fabio Kavali, iskusan pozorišni reditelj, koji je posvetio deo svog života razvijajući pozorište u zatvorima, dao nam je priliku da upoznamo neke od zatvorenika. Tokom audicija i ponavljanja oni su nam govorili svoje stvarne zločine i svoja prava imena, a ne pseudonime, iako su znali da će se film gledati u italijanskim bioskopima. Bili smo vrlo iznenađeni time, ali smo onda shvatili da je i to način njihovog iskupljenja, ali i svesti o nekom svom unutrašnjem glumačkom potencijalu. Zato kada naš glumac-zatvorenik kaže „ubiću Cezara”, postoji ta iskrena bol i svest o sopstvenoj prošlosti, sopstvenim zločinima i gresima, što ne bi moglo da postoji kod profesionalnog glumca niti bi komunikacija među akterima mogla da bude tako snažno emotivna kakva je bila među glumcima-robijašima – kažu braća Taviani, dodajući da su svesni da mnogi posle gledanja filma „Cezar mora umreti”, shvataju kako je „složenost ljudske sudbine još uvek vrlo tajanstvena”.

Trejler

O rediteljima

 

 

Paolo i Vitorio Tavijani (reditelji)
Priznati italijanski reditelji, braća su koja su oduvijek radila zajedno tako što je svako od njih režirao druge scene. Supruga Paola Tavijanija, Lina Nerli Tavijani, radila je kostime za većinu njihovih filmova. Na Kanskom filmskom festivalu 1977. godine braća Tavijani osvojili su “Zlatnu palmu” i nagradu FIPRESCI za film “Padre padrone”, a 1982. godine osvojili su gran pri žirija za film “Noć zvijezda padalica”.

 

 

 

 

 

 

Tags: , , , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Film: Cezar mora umrijeti [Tema: Zatvor]

by admin time to read: 4 min
0