Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički

| December 28, 2018 | 0 Comments

U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu.

Poezija je trenutna metafizika. U kratkoj pesmi ona mora dati viziju svemira i tajnu duše, biće i predmet — istovremeno. Ako ona jednostavno ide za vremenom života, manje je od života; ona ne može biti više od života, sem ako život ne čini nepokretnim, sem ako dijalektiku radosti i muka ne živi na licu mesta. Ona je tada princip suštinske istovremenosti u kojoj i najraspršenije i najrazjedinjenije biće zadobija svoje jedinstvo.

Dok su sva druga metafizička iskustva pripravljana u beskrajnim predgovorima, poezija odbija obrazloženje i načela, metode i dokaze. Ona odbacuje sumnju. Najviše, ona ima potrebu za preludijumom tišine. Najpre, udarajući po praznim rečima, ona ućutkuje prozu ili trilere koji bi u čitaočevoj duši ostavili kontinuitet ili žamor. Potom, posle praznih zvučnosti, ona stvara svoj trenutak. Pesnik razara jednostavni kontinuitet povezanog vremena, da bi izgradio složeni trenutak, da bi u tom trenutku svezao čvor brojnih istovremenosti.

U svakoj pravoj pesmi mogu se tada naći elementi zaustavljenog vremena, vremena koje ne sledi meru, vremena koje ćemo zvati vertikalnim, da bismo ga razlikovali od vremena uopšte, koje protiče horizontalno, s vodom reke, s vetrom što huji. Otuda jedan paradoks koji valja iskazati jasno: dok je vreme prozodije horizontalno, vreme poezije je vertikalno. Prozodija organizuje samo uzastopne zvučnosti; ona uređuje kadence, upravlja zanosom i uzbuđenjima, često, nažalost, u nevreme. Prihvatajući posledice poetskog trenutka, prozodija omogućava da se ponovo spojimo s prozom, s razjašnjenom mišlju, doživljenim ljubavima, socijalnim životom, tekućim životom, linearnim, neprekidnim životom koji klizi. Ali, sva prozodijska pravila su samo sredstva, stara sredstva. Cilj je vertikalnost, dubina i visina; stabilizovani trenutak u kome istovremenosti, stupajuci u red, dokazuju da poetski trenutak ima metafizičku perspektivu.

Poetski trenutak je, dakle, nužno kompleksan: on uzbuđuje, dokazuje — poziva i teši — on je začuđujući i blizak. Suštinski, pesnički trenutak je skladni odnos dveju suprotnosti. U strašnom času pesnika, ima uvek nešto razuma; u promišljenom odbijanju ostaje uvek malo strasti. Poređane antiteze se već dopadaju pesniku. Ali za oduševljenje, za ekstazu je potrebno da se antiteze sažimaju u dvosmislenosti. Tada izbija poetski trenutak. U najmanju ruku, poetski trenutak je svest o dvosmislenosti. Ali, on je i više, jer to je razdragana, aktivna, dinamička dvosmislenost. Poetski trenutak primorava biće da vrednuje ili obezvređuje. U poetskom trenutku biće se penje ili spušta, ne prihvatajući vreme sveta, koje bi dvosmislenost svelo na antitezu, istovremenost na uzasitopnost.

Odnos antiteze i dvosmislenosti će se lako proveriti, ako se hoće dobro pristati uz pesnika koji, na svaki način, živi u istom trenutku oba člana svojih antiteza. Od tada će se lako naći pravi poetski trenuci jedne pesme u svim tačkama gde ljudsko srce može da preokrene antiteze. Govoreći više intuitivno, dobro spletena dvosmislenost pokazuje se svojim temporalnim karakterom: umesto muškog i srčanog vremena koje uzleće i lomi, umesto blagog i krotkog vremena koje žali i plače, evo jednog androginog trenutka. Pesnička tajna je androginija.

II

Ali, da li je to još uvek vremenski pluralizam protivrečnih događaja zatvorenih u jedan jedini trenutak? Da li je vremenska sva ta vertikalna perspektiva koja se nadnosi nad poetski trenutak? Da, jer nagomilane istovremenosti jesu uređene istovremenosti. One trenutku daju jednu dimenziju pošto mu daju unutarnji red. Elem, vreme je poredak i nije ništa drugo. I svaki poredak je vreme. I to je ono vertikalno vreme koje pesnik otkriva kada odbaci horizontalno vreme, to jest postojanje drugih, postojanje života, postojanje sveta. Evo onda tri reda uzastopnih iskustava koja moraju osloboditi biće okovano u horizonitalnom vremenu:

  1. navići se da se svoje vlastito vreme ne povezuje s vremenom drugih — razbiti društvene okvire trajanja,
    2. navići se na nepovezivanje vlastitog vremena s vremenom stvari — razbite fenomenalne okvire trajanja,
    3. navići se — teško navikavanje — da se ne povezuje sopstveno vreme s vremenom života — ne znati više da li srce bije, da li radost raste — razbiti životne okvire trajanja

Samo onda se dostiže autosinhrona veza, u središtu samoga sebe, bez perifernog života. Odjednom se svaka plitka horizontalnost briše. Vreme više ne teče. Ono šiklja.

III

Da bi se zadržao ili, tačnije, ponovo našao taj stabilizovani poetski trenutak, ima pesnika koji, poput Malarmea, brutalizuju neposredno horizontalno vreme, koji remete red sintakse, zaustavljaju ili naslućuju posledice poetskog trenutka. Zamršene prozodije bacaju kamenčiće u potok da se talasi rasprskavaju u prazne slike, da bi vrtlog razbio odbleske. Čitajuci Malarmea, često se ima utisak povratnog vremena koje dolazi da okonča minule trenutke. Tada se sa zakašnjenjem žive trenuci koje bismo morali proživeti: osećaj utoliko čudniji što ne učestvuje ni u kakvom žaljenju, kajanju, ili nostalgiji. On je stvoren jednostavno od obradenog vremena koje ume, ponekad, da pošalje odjek pre glasa i odbijanja u priznanje.

Drugi pesnici, srećniji, hvataju prirodno stabilizovan trenutak. Bodler vidi, kao Kinezi, čas u oku mačke, neosetljivu uru kad je strast tako potpuna da joj nije stalo do ispunjenja: »U dnu tih divnih očiju ja uvek vidim razgovetno čas, vazda isti, široki, svečani čas, veliki kao prostor, nepodeljen ni na minute ni na sekunde, nepokretan čas nije obeležen na satovima…« Za pesnike koji tako s lakoćom ostvaruju trenutak, pesma se ne odvija, ona se svezuje, tka od čvora do čvora. Njena drama se ne ostvaruje. Njeno zlo je mirni cvet.

U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu.

Podiže se vertikalno vreme. Ponekad, ono se i smračuje. Ponoć, za onog koji ume da čita Gavrana,  ne otkucava više nikad horizontalmo. Ona otkucava bez duše, silazeći, silazeći… Retke su noći u kojima imam hrabrost da idem do dna, do dvanaestog otkucaja, do dvaneste rane, do dvanaeste uspomene…Tada se vraćam prostom vremenu; okivam, ponovo sebe okivam, vraćam se živima, u život. Da bi se živelo, uvek treba izdati priviđenje…

Na tom vertikalnom vremenu — silazeći — ređaju se najgore muke, muke bez vremenske uzročnosti, izoštrene muke što paraju srce ni zbog čega, a da nikada ne malaksaju. Na vertikalnom vremenu — penjući se — krepi se uteha bez nade, ta čudna samohrana uteha bez zaštitnika. Ukratko, sve ono što nas otkida od uzroka i od nagrade, sve ono što poriče intimnu istoriju i samu želju, sve ono što, istovremeno, obezvređuje prošlost i budućnost, nalazi se u poetskom trenutku.

Želi li se studija malog parčeta vertikalnog poetskog vremena? Neka se uzme poetski trenutak nasmešenog žala, u samom času kad noć tone u san i učvršćuje tmine, kad časovi jedva izdišu, kad je samoća već i samo sebi kajanje! Dvosmisleni polovi nasmešenog žala skoro se dodiruju. Najmanje njihanje ih zamenjuje međusobno. Nasmešeni žal je, dakle, jedna od najosetnijih dvosmislenosti osetljivog srca. On se, tako, svakako razvija u vertikalnom vremenu, pošto nijedan od dva momenta — ni smešak ni žal — nije prethodan. Ovde je osećanje povratno ili, bolje rečeno, reverzibilnost bića je sentimentalizirana: osmeh žali i žal se smeši, žal teši. Nijedno od vremena izraženih u nizu nije uzrok drugoga, što je dokaz da su loše izraženi u uzastopnom vremenu, u horizontalnom vremenu. Ali, ima, ipak, od jednog do drugog neko postojanje, postojanje koje se može osetiti samo vertikalno, s utiskom da žal jenjava, da se duša uzdiže, utvara oprašta. Tada stvarno nesreća cveta. Osetijivi metafizičar naći će tada u nasmešenom žalu formalnu lepotu nesreće. U funkciji formalne uzročnosti on će razumeti dematerijalizaciju u kojoj se prepoznaje poetski trenutak. Novi dokaz da se formalna uzročnost odvija umutar trenutka, u smeru vertikalnog vremena, dok se oficijentna uzročnost odvija u životu i stvarima, horizontalno, okupljajući trenutke različitih intenziteta.

Prirodno, u perspektivi trenutka mogu se osetiti dvosmislenosti većeg dometa: »Još kao dete, osetio sam u srcu dva protivrečna osećanja: strah od života i ekstazu života« Trenuci u kojima se ta dva osećanja osećaju zajedno — zaustavljaju vreme, jer oni se osećaju zajedno povezani začaravajućim interesom za život. Ona podižu biće izvan opšteg trajanja. Takva dvosmislenost ne može se opisati u uzastopnim vremenima kao prosto svođenje računa prolaznih radosti i muka. Toliko žive i tako temeljne suprotnosti govore o neposrednoj metafizici. Od nje se živi oscilacija u samo jednom času, zanosima i padovima koji mogu biti čak i suprotnosti događajima: gađenje pred životom dolazi u nesreći. Ciklični temperameniti koji po uobičajenom trajanju, idući za mesecom, odmotavaju protivrečna stanja, predstavlaju samo parodije i osnovne dvosmislenosti. Samo produbljena psihologija trenutka moći će da nam da sheme potrebne za shvatanje suštinske pesničke drame.

IV

Uostalom, upadljivo je da je jedan od pesnika — koji je najsnažnije zahvatio presudne trenutke bića — pesnik korespodencija. Bodlerova Saglasnost nije, kao što se to često izlaže, prosta transpozicija koja bi dala jedan kod čulnih analogija. Ona je zbir osetljivog bića u jednom jedinom trenutku. Ali osetilne istovremenosti koje sjedinjuju mirise, boje i zvuke, samo začinju dalje i dublje istovremenosti. U ta dva jedinstva tame i svetlosti nalazi se dvojaka večnost dobra i zla. Ono što je »široko« u tami i u svetlosti, ne sme, uostalom, da nas navede na prostornu viziju. Tama i svetlost se ne pominju zbog njihove prostornosti, zbog beskonatniosti, već usled njihovog jedinstva. Tama nije prostor. Ona je pretnja večnosti. Tama i svetlost su nepomični trenuci, crni i svetli časovi, trenutak nije bio potpuniji nego u onom stihu gde se mogu spojiti istovremeno neizmernost dana i noći. Nikada se nije tako fizički dočarala dvosmislenost osećanja, maniheizam načela.

Razmišljajući na taj način, dolazi se odjednom do ovog zaključka: svaka moralnost je trenutna. Kategorički imperativ moralnosti treba samo da potraje. On ne zadržava nikakav vidljivi uzrok, on ne očekuje nikakvu posledicu. Ide sasvim pravo, vertikalno, u vremenu formi i ličnosti. Pesnik je tada prirodni vodič metafizičara, koji hoće da razume sve sile trenutnih veza, zanos žrtve, ne dopuštajući da ga podeli grubi filosofski dualizam subjekta i objekta, ne dajući da ga zaustavi dualizam egoizma i dužnosti. Pesnik nadahnjuje jednu suptilniju dijalektiku. On otkriva u isti mah, u istom trenutku, uzajamnost forme i ličnosti. On dokazuje da je forma ličnost i da je ličnost forma. Poezija postaje tako trenutak formalnog uzroka, trenutak lične snage. Ona gubi onda interes za ono što razbija i rastvara, za trajanje koje rasipa odjeke. Ona traži trenutak. Ima potrebu samo za trenutkom. Ona stvara trenutak. Van trenutka postoje samo proza i šansona. U vertikalnom vremenu nepomičnog trenutka poezija nalazi svoj specifičan dinamizam. Postoji čisti dinamizam čiste poezije. To je onaj koji se razvija vertikalno u vremenu formi i ličnosti.

 

S francuskog preveo Miodrag Radović

Izvornik: Gaston Bachelard, Le droit de réver, Paris, Presses Universitaires de France, 1970, str. 224—232.

Štampano u: Polja br. 297/298. godina XXIX. novembar-decembar 1983.

 

https://filozofskim.blogspot.com/2018/12/gaston-baslar-trenutak-poetski-trenutak.html

Tags: ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički

by admin time to read: 8 min
0