Gibraltar jednog dvorišta [Tema: Bruno Šulc]

| October 31, 2015 | 0 Comments

pan2

Pan

U uglu između zadnjih strana šupa i sporednih zgrada nalazio se dvorišni ćorsokak, najdalji, poslednji krak, zatvoren između ostave i zadnjeg zida kokošinjca – gluvi zaliv, iz koga dalje nije bilo izlaza.

To je bio najdalji rt, Gibraltar toga dvorišta, koji je očajnički udarao glavom u slepu ogradu vodoravnih dasaka, kojom se zatvarao i poslednji zid ovoga sveta.

Ispod njegovih direka pokrivenih mahovinom tekao je potočić crne, smrdljive vode, koja nikad nije presušivala – jedini put koji je preko granice ograde vodio u svet. Ali očaj smrdljivog ćorsokaka je tako dugo udarao glavom u tu prepreku dok nije olabavio jednu od vodoravnih dasaka. Mi, dečaci, izvršili smo ostalo i iz ležišta izbili, izvukli tešku dasku, obraslu mahovinom. Tako smo napravili prolom, otvorili prozor prema suncu. Stavši nogom na dasku, kao most prebačenu preko kaljuge, zatočenik dvorišta se mogao u vodoravnoj poziciji provući kroz otvor, koji ga je puštao u nov, otvoren i prostran svet. Tamo je bio velik, zapušteni, stari vrt. Visoke kruške, granate jabuke rasle su tu u retkim moćnim grupama, posute srebrnim šuškanjem, uzavrelom mrežom beličastih presijavanja. Bujna, smršena, nekošena trava mekim kožuhom je pokrivala talasast teren. Bilo je tamo običnih, travnatih livadskih stabljika s perjastim kitama klasja; bilo je nežnih filigrana divljeg peršuna i šargarepe; smežuranih i grubih listića niskog bršljana i slepih kopriva koji su mirisali na metvicu; vlaknaste, sjajne bokvice, pokapane rđom, koja je štrčala bokorima krupne, crvene kaše. Sve to, spleteno i meko, bilo je zadojeno blagim vazduhom, začinjeno plavim vetrom i prevučeno nebom. Kad smo ležali na travi, bili smo prekriveni celom plavom geografijom oblaka i plovećih kontinenata, disali smo celom prostranom mapom nebesa. Od tog druženja s vazduhom lišće i mladike bili su se pokrili finim dlačicama, mekim slojem paperja, grubom čekinjom kukica, kao za hvatanje i zadržavanje strujanja kiseonika. Ta fina i beličasta skrama zbližavala je lišće i atmosferu, davala im srebrnast, sivi sjaj vazdušnih talasa, senovitih zamišljenosti između dva bleska sunca. A jedna od tih biljaka, žuta i puna mlečnog soka u bledim stabljičicama, naduvana vazduhom, terala je iz svojih praznih mladica još samo vazduh, samo paperje u obliku perjastih mlečnih kugala koje je vetarac rasipao, a plava tišina ih tiho upijala.

Vrt je bio prostran i razgranat u nekoliko rukavaca i imao je razne sfere i klime. Na jednoj strani je bio otvoren, pun mleka nebesa i vazduha, tu je nebu prostirao najmekše, najfinije, najpaperjastije zelenilo. Ali što je više padao u dubinu dugog rukavca i tonuo u senku između stražnjeg zida napuštene fabrike soda-voda, izrazito je postajao sve mrkiji, nagao i nemaran, rastao je divlje i aljkavo, rogušio se koprivama, ježio čičkom, šugavio svakojakim korovom, da na samom kraju među zidovima, u širokom pravougaonom kutu izgubi svaku meru i padne u ludilo. Tamo to već nije bio vrt, nego paroksizam ludila, eksplozija besa, cinična bestidnost i razvrat. Tamo, razjaren, puštajući na volju svojoj strasti, širio je prazan, podivljao kupus čička – ogromne veštice, koje su u beli dan skidale svoje široke suknje, zbacujući ih sa sebe, suknju za suknjom, dok im naduvene, šuštave, pocepane rite nisu poludelim komađem sahranjivale pod sobom to svadljivo pleme kopiladi. A proždrljive suknje su se nadimale i širile, rasle jedna na drugoj, gurale i pokrivale uzajamno, zajedno rastući u naduvenoj masi lisnatih ploča, sve do niske strehe šupe.

Tamo sam ga video jedini put u životu, jednog popodnevnog sata onesvešćenog od žege. Bio je to trenutak kad se vreme, pobesnelo i divlje, otima od dolapa događaja i kao skitnica begunac juri vičući, naprečac preko polja. Tada leto lišeno kontrole raste s divljom žestinom na svim tačkama, dvostruko, trostruko, u neko drugo, podlo vreme, u neznanu dimenziju, u ludilo.

U to vreme me je spopalo ludilo lovljenja leptirova, strast gonjenja tih svetlucavih mrljica, tih lutajućih, belih pahuljica, što su se tresle u raspaljenom vazduhu u nezgrapnoj cik-cak liniji. Tada se desilo da se jedna od tih sjajnih mrljica raspala u letu na dve, zatim na tri – i to drhtavo, zaslepljujuće belo trotočje vodilo me je kao lutajuća svetlost, kroz ludilo trnja što je gorelo u suncu.

Tek na granici čičaka zadržao sam se, ne smejući da zaronim u to gluvo zabačeno mesto.

Tada sam ga iznenada ugledao.

Zagnjuren do pazuha u čičak, čučao je preda mnom.

Video sam njegova široka pleća u prljavoj košulji i aljkavi komadić kaputa. Pritajen, kao da se sprema za skok, sedeo je tako – kao da mu je pleća pritiskivao veliki teret. Njegovo telo je disalo od napregnutosti, a sa bakarnog lica koje je sijalo na suncu lio se znoj. Nepokretan, izgledao je kao da teško radi, kao da se bez pokreta bori s nekim ogromnim bremenom.

Stajao sam prikovan njegovim pogledom koji me je držao kao klešte.

Bilo je to lice skitnice ili pijanice. Gužva prljavih vlasi vitlala se nad čelom visokim i ispupčenim kao kamen koji je voda izglačala. Ali čelo je bilo isprepletano dubokim brazdama, ko zna da li se bol ili jara sunca, ili natčovečanski napor tako uvrteo u to lice i toliko zategnuo crte da je izgledalo kao da će pući. Crne oči su se upile u mene sa napetošću najvećeg očaja ili bola. Te oči su gledale, videle su me i uopšte me nisu videle. Bile su to kugle koje su se rasprskavale, napete najvišim uzbuđenjem bola ili divljim blaženstvom nadahnuća.

I iznenada iz tih crta, nategnutih do kidanja, odvojila se neka strašna, bolom slomljena grimasa i ta grimasa je rasla, preuzimala u sebe ono ludilo i nadahnuće, nadimala se njim, odvajala sve više, dok se nije otrgla nekim urlajućim promuklim kašljem smeha.

Do dna potresen video sam kako se, grmeći smehom iz moćnih grudi, lagano podigao iz čučećeg stava i pognut kao gorila, s rukama u ritama pantalona koje su visile, pobegao, gazeći kroz šuštave pločice čička, u velikim skokovima – Pan bez flaute koji se preplašen povlači u svoje rodne šikare.

Bruno Šulc

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Gibraltar jednog dvorišta [Tema: Bruno Šulc]

by admin time to read: 4 min
0