Ginter Andres  – Kafka – za i protiv: (osnovi spora) [Knjiga dana]

| October 9, 2016 | 0 Comments

kafka-bug-bed-e1374574367787

Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije

Franc Kafka i njegov lucidni univerzum

Piše: Marija Stojičić Mitić

 

Ginter Anders u svojoj knjizi pod imenom Kafka: pro et contra na svoj način tumači Kafkino delo, pritom ga postavljajući u široko razvijeni horizont moralnih, religioznih, filozofskih, društvenih i literarnih problema.

On Kafku naziva realističkim basnopiscem i proročkim realistom, jer je tema njegovih literarnih tvorevina upravo stvaran svet. Samo je način na koji on to čini poseban i sastoji se u tome da Kafka unakažava da bi odredio, to jest, ono što je u našem svetu prividno normalno on pomera da bi nam pokazao kako je taj svet sulud, a onda upravo sa ovim suludim izgledom postupa kao sa nečim potpuno normalnim i time opisuje baš tu suludu činjenicu, da suludi svet važi kao normalan.

Ovaj postupak nije nov, koristi se u prirodnim naukama, kada se pokusni predmet stavlja u veštačku, eksperimentalnu situaciju, i cilj eksperimenta je određenje. Ovo Kafka radi sa ljudima, a sličan postupak, prema Ginteru Andersu, primenjuje i Breht.

Kafkin se metod sastoji u tome da zamenjujući etikete uklanja predrasude vezane uz njih i time omogući da se dođe do sudova bez predrasuda. Poznati je primer Kafkina priča oodradeku – predmetu čija je funkcija u tome da nema funkciju. Odradek je naoko besmislen, ali pričati o njemu nije besmisleno, jer nas podseća na sve one predmete koji su toliko tehnicizirani da njihovi učinci imaju malo veze sa stvarnim potrebama ljudi.

Osobeno kafkijansko svojstvo je uvođenje nenormalne situacije koja se, međutim, dalje razvija kao da je potpuno normalna, to jest njegova bića na neobične situacije reaguju sasvim bez uzbuđenja i svet se nastavlja tamo gde je stao.

Kada se Gregor Samsa probudi kao buba, to njemu nije čudno. Nema afektivnog reagovanja na nadrealnu situaciju; piščev ton prikazivanja stvarnosti ostaje isti – miran i neuzbuđen. Ova nesklonost prema senzacijama što se očituje u tonu, ovo neupozoravanje na neobičnosti daje neobičnom, pa čak često i strašnom jednu sasvim naročitu malograđansku ugodnost. Ovaj proizvod mešavine grozote i ugodnosti izgubio je danas nesumnjivo svoju čudnovatost koja je prvom čitaocu pravila utisak o suludosti. Ovde Ginter Andres daje sliku udobno opremljenih soba nacističkih upravnika logora koje su se nalazile tik uz gasne komore. U praksi je ubica masa sredstvima moderne industrije i prijatni otac porodice jedan isti čovek.

U duhu afektivno ravnog pripovedanja je i Kafkin jezik, koji Anders naziva jezikom protokola i jezikom distance, i čija je glavna karatkeristika ujednačen otuđujući ton službene objave. Pošto je to jezik izopštenika iz društva koji nastoji u društvo biti primljen, on ne može govoriti drugačijim tonom do službenim jezikom molioca ispred nekog nadleštva. Takođe, Kafkin idiom je uvek isti, nema razlike u jeziku njegovih likova, bilo da su pametni, glupi, mali, veliki… Nema zvukova poverljivosti, entuzijazma, tuge, bola, pobune… A lakoću Kafkine proze Ginters objašnjava kao doskočicu nemoći. Upravo zato što je svet apsolutno nadmoćan i isljučuje svaku efektivnu slobodu, jezik se rasprskava u hiljade misaonih mogućnosti, konjuktiva i pogodbenih rečenica, da bi se tako, neopterećen stvarnošću, „igrao”. Reprezentativni primer ovakve igre jezika je prva rečenica Kafkine pripovetke Na galeriji.

Kad bi neku slabašnu, grudobolnu jahačicu u manježu, na konju koji se tetura, pred neumornom publikom, nemilostivi šef mesecima bez prekida gonio ukrug, vitlajući bičem, primoravajući je da stoji na konju dok joj vazduh zuji oko ušiju, da baca poljupce, da se previja u struku, i kad bi se ta igra, uz neprestano hučanje orkestra i ventilatora, produžila ka sivoj budućnosti što se stalno otvara sve dalje i dalje, uz pratnju zamirućeg ili ponovo nabujalog tapšanja ruku, koje su zapravo parni čekići – možda bi onda neki mladi posetilac sa galerije pohitao niz dugačke stepenice kroz sve redove, upao u manjež i povikao: „Stoj!” kroz fanfare orkestra koji se uvek prilagođava.

Navedeni odlomak ima još jedno svojstvo karakteristično za Kafkin postupak. Reč je o istovremenosti irealiteta i preciznosti u njegovim slikama drugog stepena. Slika prvog stepena je, recimo, likovni prikaz cirkuske jahačice. Kafka takođe rečima slika cirkusku jahačicu, ali ovoj slici oduzima realitet time što je premešta u jednu bezmerno dugu pogodbenu rečenicu i time irealizaciju sprovodi do krajnjeg stepena. Međutim, umesto da, kako se očekuje, ova slika drugog stepena izgleda razvodnjeno, Kafka je crta skrupulozno, do najsitnijih pojedinosti, i tako nastaje šokantna diskrepancija između krajnje nestvarnosti i krajnje preciznosti.

Anders primećuje da u modernoj umetnosti postoji samo jedan analogon Kafkinim slikama na potenciju. To su Diznijevi crtaći. Kada se brod istetoviran na telu mornara počne da ljulja i na kraju se i prevrne, zbog ispremetanosti stepena realiteta, stvara se svojstvo koje prevazilazi obični komični efekat i ispunjava nas grozom. (U današnje vreme se ovaj efektat široko koristi; u knjigama i filmovima o Hariju Poteru je redovan, tamo su u novinama i na zidovima sve same „žive” slike, ali i dalje izaziva jeziv osećaj). Ovaj Kafkin postupak ima didaktički efekat, budući da on smatra da se mnoge pojave koje se smatraju realnim nesumnjivo ideološke, i obrnuto, opaža da se druge čija se realnost skriva ili briše vrlo realne, on pokušava da uzdrma temelje onoga što se smatra stvarnim ili nestvarnim.

http://kultivisise.rs/zapanjujuce-nikoga-ne-zapanjuje-franc-kafka-i-njegov-lucidni-univerzum/

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ginter Andres  – Kafka – za i protiv: (osnovi spora) [Knjiga dana]

by admin time to read: 4 min
0