Golijat zvani birokratija
Piše: Dubravka Lakić
- KAN
Kan – Posle toliko mnogo odgledanih filmova u svom malom životu, mislila sam da je više nemoguće da na nekom od njih zaplačem. U upravo mi se to dogodilo na kraju takmičarskog filma „Ja, Danijel Blejk”, legendarnog Britanca (Škota) Kena Louča, jer sam shvatila kako ono što sam u njemu videla može uskoro da bude i moja budućnost, ušla ne ušla moja zemlja u Evropsku Uniju.
Birokratizovani sistem i „džungla propisa”, dehumanizovani službenici nacionalnih penzionih i zdravstvenih fondova što žive na grbači poreskih obveznika prema kojima se ponašaju kao prema otiraču, šetajući ih od jednog do drugog onlajn formulara pred čijim pitanjima možete samo da se slikate, sve je to satkano u malenoj priči koju je ispisao nenadmašni tandem Pol Laverti i Ken Louč, ogolivši do kraja našu neoliberalno-kapitalističku stvarnost. U ovoj borbi između Davida i Golijata, stolara Danijela Blejka tek oporavljenog od srčanog udara (izvrsni Dejv Džons, nepoznati stendap komičar iz Njukastla) i sistema, hladnokrvo, a veoma realistički, pobedio je sistem. Pogubljena radnička klasa otišla je u raj, a Loučov film pravo u srca gledalaca („Megakom” ga je otkupio za prikazivanje u Srbiji).
U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” sa kojom tako rado i često razgovara, Ken Louč je objasnio i zašto je prekršio reč rekavši pre dve godine da je „Džimijeva dvorana” njegov poslednji film, rekavši da ga je taj zahtevni film bio veoma zamorio. „Bio sam osam meseci van kuće, snimanje je bilo zahtevno i komplikovano. „Ja, Danijel Blejk” je mali film, ne mnogo zahtevan, meni bio lak za rad, jer smo snimali samo Njukastlu, finom, toplom gradu, i na svega nekoliko lokacija i ako nastavim da snimam radiću upravo ovakve filmove. Kamerne komade. Kao nekada kada sam bio mlad”.
Koliko je zaista užasna situacija sa birokratijom u Velikoj Britaniji i koliko ste vi to verno prikazali?
Ne može biti vernije, jer ne može biti gore. Sve što ste videli u filmu je stopostotno istinito. Zasnovano na iskustvima stvarnih ljudi i radnika koji su zbog birokratskih peripetija u nacionalnoj socijalnoj službi i nacionalnoj agenciji za zapošljavanje ostajali na ulici, završavali u bolnicama, čak i umirali.
Šta mislite, da li će „Ja, Danijel Blejk” usrećiti radničku klasu u Velikoj Britaniji i Ujedinjenoj Evropi?
Biću veoma srećan ako u Velikoj Britaniji budu imali priliku da ga vide, jer za moju zemlju još nismo našli distributera. Nadam se da ćemo ga nekako prikazivati u nekom od malih bioskopa, pa ako se ljudima dopadne, možda ćemo se onda širiti i po multipleksima. Ništa još ne znam, videćemo. Film je već kupljen za prikazivanje u većini evropskih zemalja i radoznao sam da čujem rekacije.
Blejk je dobar čovek, da li to znači i da su svi radnici dobri ljudi?
Ha, znam ja gde vi ciljate. Naravno da ne znači da je svaki radnik automatski i dobar čovek, ali toliko ima dobrih i divnih ljudi među radnicima da oni čine većinu. Vredni, stručni, solidarni, plemeniti, okrenuti porodici i prijateljima. Takva vrsta još nije izumrla.
Da li je bilo neophodno da Danijel Blejk ipak umre?
Morao je da umre jer je u nekom smislu ovaj film i tragedija. Mislim da bi bilo lažno i krajnje neuverljivo da smo mu dali šansu da nekako pronađe izlaz iz beznadežne situacije koju mu je nametnuo sistem. Oba lika zapravo umiru. Danijel i u bukvalnom smislu, a Kejt jer je prinuđena da prodaje svoje telo, što je takođe jedna vrsta smrti.
Vaš junak u jednom trenutku protestvuje napisavši ogroman grafit na zgradi svojih „mučitelja”, da li film danas još uvek može da bude sretstvo protesta?
Film može da bude sve, može da bude i agitprop, bilo šta jer je samo jedan od medija. U prošlosti film se mnogo više koristio kao agitprop, kao vrsta kampanje ili kao način da se reflektuje neki konflikt kroz likove, odnose. To može da čini i danas, nema ničeg lošeg u agitpropu. Danas možete da snimite kratki film i mobilnim telefonom i tako se borite za neku svoju stvar i beng – posle nekoliko sekundi vide ga na hiljadu ljudi.
Šta mislite o „Bregzitu”?
To sa Britanijom i Evropskom Unijom je taktičko pitanje. Mišljenja sam da je Evropska Unija neoliberalni projekat koji bi trebalo da bude fundamentalno promenjen. Ako mi kojim slučajem odemo, mislim da će se moja zemlja veoma oštro okrenuti ka desnici. Ma šta da EU sada uradi, nova torijevska vlada u Britaniji biće sve gora. Napašće sve postojeće propise, radnička prava će potpuno nestati, brisaće se pravila zaštite životne sredine. Sama EU pokušava da pregovara sa Amerikom i velikim korporacijama o odnosima sa nama, tražeći načina da se obezbedi ako mi odlaskom ugrozimo njihov profit. U svakom slučaju je loše. Za mene, jedino ostankom, a ne izlaskom iz Evrope imamo šansu da zajednički gradimo snažnu levičarsku opoziciju. Ali, sve je ovo kao što rekoh taktičko pitanje, jer strategijski nijedno rešenje nije dobar odgovor već samo slogan.
Kad smo već kod aktuelnosti, Hilari ili Tramp?
Berni Sanders. Ako bih se ja na tu temu nešto pitao.
Čujem da je film kupljen i za prikazivanje u Izraelu, ali vi i dalje nešto ne razgovarate sa tom zemljom?
Sada otvarate vruću temu! Mnogo je ljudi koji smatraju da ono što Izrael čini Palestincima još od sedamdesetih godina nije prihvatljivo. Bojkot i sankcije koje su nametnuli Palestincima. I ja pripadam onima koji ne podržavaju ništa što država Izrael podržava, zato ne odlazim ni na jedan od izraelskih filmskih festivala jer su oni finansirani ili sufinansirani od strane države. Sa izraelskim pojedincima koje poštujem, sarađujem i družim se, stvar je drugačija, ali tamo gde je država Izrael finansijski uključena ne uzimam učešće.
A da li ste razmišljali o tome da možda snimite film i na temu današnje izbegličke krize?
To je velika tema i velika briga o kojoj svi danas mislimo. Velika briga. Obrada takve teme bi zahtevala filmskog stvaraoca drugačijeg bekgraunda, drugačijeg jezika. Možda sirijskog, iračkog ili avganistanskog stvaraoca koji probleme poznaju iz dubine. Ne znam da li bih ja to mogao da učinim, jer ne poznajem jezik, svu dubinu i složenost kultura da bih napravio istinski dobar film na tako veliku temu.
Još uvek imate revolucionarni instinkt kao kada ste bili mladi, mislite li da mlađi stvaraoci danas dovoljno koriste film kao oruđe za plasiranje svojih ideja?
Ima ih, možda ne toliko mnogo, ali ih ima. Možda više u dokumentarnom nego u igranom filmu, ali danas mnogi mladi autori učestvuju u raznim kampanjama sa svojim malim, kratkim filmovima sa kojima podržavaju određene ideje, pokrete, beskućnike i slično i često u njima gore od ljutnje. S druge strane, ljudi koji danas snimaju filmove u mojoj zemlji odrastali su za vreme vlasti Margaret Tačer, vreme gubljenja savesti i svesnosti, u doba kada su sindikati slabi i kada se sve vrti oko individualnosti.
Da li i vi još uvek gorite od ljutnje?
Trudim se da ne, jer imam visok pritisak, ali kako da ne gorim!? Vidite li gde smo sada?
Opet ste sjajno odabrali glumce, deluju veoma autentično?
Uvek se rukovodim kredibilitetom i autentičnošću. Dejv Džons je iz Njukastla, zapravo živi svega nekoliko ulica od mesta gde smo snimali, a njego otac je bio stolar tako da mu je taj zanat i inače veoma blizak. Svi likovi koje ste videli su autentični, čak i policajci koji igraju u filmu, pa i nekoliko bivših službenika nacionalne službe za zapošljavanje koji su taj posao ostavili jer nisu mogli više da se nose sa tolikom nehumanošću.
Autentična je i vaša koproducentska saradnja sa belgijskom braćom Darden koji će vam sa svojim filmom u Kanu biti konkurencija?
Izuzetno volim njihov rad, mi se odlično razumemo, a i oni su imali pristup koprodukcijskom novcu. Dobro je raditi koprodukcije, ne samo što se novac za film tako lakše sakupi, već i zbog toga što onda ne moram da izbacujem scene koje se ne svide mojim Britanskim producentima, već im kažem: „Nikako, to se baš sviđa francuskom koproducentu, on na tome insistira”! Ha, ha!
http://www.politika.rs/sr/clanak/355088/Golijat-zvani-birokratija
