Green Goblin Press

| June 29, 2016 | 0 Comments

kuhinja

(po motivima istinite priče)

U konjičkoj salati nije bilo senfa. Nevidljiva drama koja se zbog toga odigravala za slavskom trpezom Trandafilovića savršena je za novu priču, ali Milji je bilo dosadno. Svekrva je prećutno prebacivala snahi što ne vodi dovoljno računa o porodičnoj tradiciji; snaha je, vešto ubačenim primedbama na sasvim drugu temu, zamerala mužu što to dozvoljava; a muž je vodio bitku za karijeru, u naoko bezazlenom razgovoru s kolegama. Gosti su slatko večerali. Stare ikone, obilje teške hrane, porculan, srebro i kristal. Premda dobro osvetljena, prostorija je delovala polumračno. Sobe sa stilskim nameštajem uvek su ostavljale na Milju takav utisak, a sad mu se priključio još jedan: za stolovima potomaka predratne buržoazije uvek sedi i po nekoliko pokojnika.

Pored nje je sedela Jelisaveta, žena veoma lepog lika i negovane figure, ali s jednom manom – imala je ružan osmeh. Znajući to, smejala se samo kad ne može da se obuzda. I zato je ta lepotica, koja je sama sebi utirala put u društvu, saobrazno svom ozbiljnom izrazu i iz potrebe da ima stav, razvila prezir prema svima i svemu oko sebe. Posledica je bila poražavajuća: lepota joj je poprimila izgled uvelog cveta i delovala neprijatno. Ona pak toga nije bila svesna.Trenutno joj je pričala o najnovijem Diorovom parfemu koji je kupila. Bolje da se smejala, pomislila je Milja. Bolje da se ubijala od smeha u životu. I o njoj bi mogla napisati priču. Još jednu u nizu svojih prefinjenih pripovedaka o vidljivim i nevidljivim fenomenima svakodnevice, pomislila je sarkastično i najednom se oneraspoložila.

Neraspoloženje je posle večere prešlo u nemir. Dubok i nemušt. Kad je pogledala muža, koji je razgovarao s nekim na drugom kraju sobe, ovome je bilo jasno da će uskoro poći kući.

Nemir, međutim, nije osećanje s kojim se može završiti dan i manje-više spokojno zaspati. On povlači za sobom pitanja, a pitanja imaju nezgodnu osobinu da se umnožavaju i pređu u sutra.

 Kuhinja: pitanje teme

 Sutradan je bila nedelja i Milja je od jutra kuvala ručak. Volela je da kuva. I volela je muža, koji je upravo prošao pored nje i u prolazu joj spustio ruku na rame.

„Gulaš“, konstatovao je, zadovoljan. „A salata?“

„Zelena. Endivija i ajsberg.“

„Niko ne pravi gulaš kao ti. Ostavlja trag slasti u ustima.“

Bora je hedonista i zato u životu nije onoliko uspešan koliko bi mogao da bude, ali baš zato ga i voli. Uz njega je opuštena.

„Nema tu nikakve tajne, samo treba sitno, sasvim sitno iseckati dosta luka. I strpljivo ga dinstati dok se ne istopi.“

Tome ju je naučila njena baka Emilija, a ona je naučila od svoje kuvarice Štefice, kao mlada supruga i domaćica u Sremskim Karlovcima tridesetih godina prošlog veka. Bila je to Emilijina kulinarska tajna. Milja je oduvek žudela za tim da ima tajnu. Zato je u ranoj mladosti pisala beskonačne i dosadne dnevnike, držala ih u zaključanim kutijama, ali sve uzalud. Tajnu, vruću od čuvanja u dubini duše, nikad nije imala. Da nađe ljubavnika samo da bi imala tajnu – smešno je. Nasmejala se, s varjačom u ruci.

Baka Emilija nije imala ljubavnika ali se dvaput udavala. Prvi put se udala protiv volje roditelja, za ruskog emigranta Ilju Vasiljeviča Jergoljskog, s kojim je živela u Karlovcima, gde je on držao fotografsku radnju, a ona francusko i nemačko zabavište. Osim toga, izdavali su sobe gimnazijalcima iz Novog Sada, Rume i Beograda.

Deca su im se obraćala oslovljavajući ih kao gnädige Frau i gnädige Herr –  izgovarajući to brzo i nepravilno, kao „gnedgefrau“ i „gnedgeher“ – milostiva gospođa i milostivi gospodin.

Tako su njih dvoje živeli, đaci učili strane jezike, a kuvarica Štefica je prelivala kuvani karfiol pavlakom, od čega je gimnazijalcima kod njih na stanu, nedovoljno odmaklim od svog seljačkog porekla, bilo muka. I učila je milostivu gospođu da kuva.

Pošto su joj muža ubili nostalgija i alkohol, baka Emilija se posle rata vratila u Beograd i udala za stasitog oslobodioca, partizana Crnogorca, od kog je posle napravila gospodina, ali to je već druga priča.

Milja se godinama ustezala da sve to stavi na papir, sprečavao ju je nejasni osećaj preterane uglačanosti, lažnog sjaja, iako je povest potpuno autentična. Valjda je prečesto pričana u društvu, kad se pripovedaju zanimljivosti o precima, pa je izgubila čar i svežinu.

Ona neispričana, građanski skrivana priča te porodice, međutim, obuhvata samo jednu noć kad je mlada Emilija – talentovana pijanistkinja kojoj otac nije dozvolio da se time bavi jer na scenu izlaze samo kurve – svirala klavir do zore, bez prestanka, a onda spustila poklopac i istog dana pobegla za Ilju Vasiljeviča, kog nije volela.

Sad je njena unuka Milijana sela za pisaći sto baš pored tog klavira. Pijanino sa intarzijama i sa po dva mala svećnjaka pričvršćena sa obe strane iznad klavijature, bio je jedina vredna stvar koja joj je ostala u nasleđe a koju nije prodala baveći se unosnom karijerom nagrađivane književnice.

Vrlo prigodno okruženju, knjiga o kojoj treba da napiše prikaz kao honorarni saradnik za časopis „Preporod“, bila je još jedna hronika stare beogradske porodice. Kao ni njen naslov – „Dorćolska hronika“ – ni formom ni sadržinom nije pružala čitaocu nikakva iznenađenja.

Bezvoljno je odložila knjigu. I po ko zna koji put pomislila kako bi rado prodala ovaj svoj dorćolski stan salonac, nekoj estradnoj zvezdi željnoj prestiža ili univerzitetskom profesoru rođenom u provinciji. I preselila bi se u neku novogradnju  na Novom Beogradu, u stan pun svetla, s terasom punom cveća, gde se čuje graja dece što se igraju pred zgradom.

O čemu zapravo želi da piše?

Vaspitana na mitovima o herojskim ofanzivama, o siromašnim seoskim dečacima koji su kasnije izmislili struju, o starcima što su se opismenili u osamdesetim godinama života, o seljačkoj muci, o bravarima što povedu revoluciju, potuku neprijatelja i postanu državnici koji tečno govore pet jezika i sviraju beli klavir, želela je da piše:

O slepcima koji nisu progledali i nikad ništa nisu postigli u životu sem što su čamili i umrli u dvostrukom mraku.

O deci koja ne vole roditelje.

O crkvenim zvonima pretopljenim u đulad.

O sasvim običnoj kafani u nekoj zabiti, iz čije se sale, kroz duvanski dim i prozorsko okno vidi granje i u njemu dve sove kako predveče dremaju poput većine ljudi posle podneva, samo mnogo mudrije i lepše od svih njih.

O masturbaciji.

O transformaciji mladog muškarca u punoj snazi u starca čiji je život bio pun melanholičnih događaja, okupljenih oko njegovog karaktera na koji su postepeno puštali otrov svog uticaja, dok se nije zaposlio na gerijatriji i postao ljubavnik umirućih, koji crpi zadovoljstvo iz njihovog poslednjeg daha i – razumljivo – ima više prijatelja pod zemnjom nego iznad nje.

O virusu što je opustošio ceo jedan grad i niko nije ostao u životu,  a kompjuteri sobama punim leševa emituju sa ekrana zabavni program, muziku, u nekim kućama i poeziju, jer je doba dana posvećeno relaksaciji.

O seksu.

Pitanje seksa

 Zauvek  će ostati misterija kako se se Emilija osećala u rukama milostivog gospodina Ilje Vasiljeviča Jergoljskog. Jer, znala je da je u njegovim rukama u svakom smislu te reči. Kući i ocu Teofilu nije se mogla vratiti. Ništa nije umela da radi, više nije bila kćerka, ostalo joj je samo da bude žena.

Da li su potiskivane želje devojačkog tela bile dovoljne da spontano pređu u žudnju? Da li je pokret ruke Ilje Vasiljeviča, kojom joj je sklanjao kosu s ramena, doživljavala kao pretnju? Da li je stezanje njene mlade, svilene puti ijednog časa upozorilo Ilju Vasiljeviča da zastane, ili je samo uvećalo njegovu požudu? Da li se ta priča može ispričati u više verzija ili samo na jedan način?

Emilija – pijanistkinja koja je čitala Šopenhauera, Konrada i Stivensona (u izdanju Knjižare Katarine Marjanović, Zemun 1925; i Hrvatskog književnog društva Svetog Jeronima, Zagreb 1928), a kasnije, u oslobođenom Beogradu, i Poa, Pirandela i Cvajga (Novo pokolenje, Beograd 1954. i Narodna prosveta, Beograd 1957) – nije za sobom ostavila dnevnik, ni pisma, niti ikakvog pisanog traga. Vodila je domaćinstvo, pravila poslastice bajkolikih naziva kao što je „vojvodin koh od pene“, učila decu lepom ponašanju i sasvim sitno seckala luk za gulaš, onako kako ju je naučila kuvarica Štefica.

Međutim, Milja je dobro upamtila pogled svog dede Vukmana, borca Prve armijske grupe pod komandom Peka Dapčevića, kojim je pratio Emiliju dok se majala po kući. I toga kako su uvek sedeli jedno pored drugog dok gledaju TV dnevnik, ne dodirujući se ali dovoljno blizu da im tela u međuprostoru izmešaju toplotu.

I Emilijinog smeha dok u pozadini pevaju Ivo Robić ili Lola Novaković, s ploča od sedamdeset osam obrtaja. Samo jednom seee ljuuuuubiiii…

 Pitanje novca

 Ručali su u kuhinji, za malim stolom uz prozor. S druge strane stakla, sunčao se gušter. Milja se pitala kako mu njih dvoje izgledaju s one strane.

Blag prolećni dan kakvi su zapravo retki u Beogradu, sem u pesmama o njemu. Corporate wives su sad u Beču ili u Budimpešti, s muževima menadžerima stranih kompanija. Juče su kupovale u Ikei, a danas šetaju Praterom i jedu kolače ili vode decu na koncert rok zvezde svoje mladosti, toliko stare da se jedva drži na nogama. Manje imućni i verovatno manje srećni Beograđani pohrlili su s psima i decom napolje, na sunce, u parkove ili u vikendice u okolini grada.

„Jesi li napisala prikaz?“, pita  Bora. Usne su mu sjajne od gulaša.

„Nisam. Ne da mi se.“ Borine lepe usne. „Ponovo kasne s honorarom.Znaš da sam nešto sinoć računala… izgleda da mi dvaput nisu uopšte ni platili. Naša posla.“

„Ne znam ni zašto si pisala za to desničarsko smeće od novina.“

Osim što je hedonista, njen muž je i levičar. Uzdahnula je na ovo retorsko pitanje, jer je vrlo dobro znao da su je pozvali da sarađuje i neko vreme dobro plaćali. Uzela je rotkvicu iz činije.

„A ja ne znam kako se desilo da me usvoje pod svoje okrilje. U mojim knjigama nema ideologije.“

„Zbog jezika. U tvojim knjigama jezik je lep i negovan, a to je osnova nacionalne kulture.“ Naglo se okrenuo da uhvati džemper pre nego što sklizne s naslona stolice i gušter je to opazio pa pobegao sa simsa.

„Čula sam da se sve to ljulja, verovatno će se ugasiti. Neću pisati kritiku ove knjige. Sad ću malo stranu književnost. Bar tu slobodu imam, da pišem o čemu hoću.“

„Pa si po slobodi izabrala baš ’Dorćolsku hroniku’?“, ironično je odvratio Borivoje i izbrisao usta salvetom.

To ju je pecnulo i naljutila se. Ustala je da donese vode. Zaista, zašto je odabrala taj roman? Znaš ti zašto, da udovoljiš i zaradiš dobar honorar, šapnuo joj je jedan promukli glas. Ne samo da piše po tuđoj volji, nego joj za to čak ni ne plaćaju. Dvostruko izigrana. Tako to biva, pomislila je ogorčeno.

Koliko košta najnoviji Diorov parfem?

Bora se za stolom spokojno bavio gulašem. I usta su mu ponovo bila sjajna, ona ista usta kojima joj je udovoljavao u krevetu.

„Neću nju prikazati. Nešto drugo ću“, rekla je sedajući.

„Šta?“ Uzeo je čašu s vinom. Gušter se vratio na sunce, ovoga puta bliže njoj.

„Ne znam još.“

Znaš, znaš, šapnuo je onaj glas, Sad je imao i oči, buljave i zlobno šaljive, prodornog pogleda. I zaista, imala je osećaj da zna, da odnekud izvlači nešto što je oduvek znala.

Jeli su ćuteći i ručak se bližio kraju.

Brak podrazumeva trpeljivost, naročito prema sitnicama i naročito prema svakodnevnim. Lakše bi mu oprostila da je prevari nego neke njegove neprijatne male navike.

Zato sad – videvši da sipa još hrane u tanjir i produžava jelo – umalo nije tresnula rukom o sto od nestrpljenja, željna da što pre izađe iz kuhinje i sedne za pisaći sto. Onaj zeleni patuljak, ogromnih ušiju i zlobnog pogleda, sad joj je skakao u grudima i cerekao se, sav srećan što je konačno shvatila šta joj je činiti, kako da se osveti. I više nije marila ni za šta. Nije je bilo briga.

Pitanje prelaženja crte

 Bila je u nedoumici jedino oko toga kako da nazove izdavačku kuću. Uostalom… pa da, zašto da ne? Posle je sve išlo glatko, napisala je tekst brzo i bez zastajanja.

 Mala izdavačka kuća GREEN GOBLIN PRESS iz Baltimora objavila je u februaru novi, sedmi po redu roman Ane Vajs, „Lica u paprati“, koji je odmah privukao pažnju kritičara. U ovoj najnovijoj knjizi, Vajsova je, čini se, razvila do krajnjih granica svoj poetički i tematski diskurs. „Lica u paprati“ su fuga o užasu besmrtnosti duše bez tela i bez čulnosti. Glavni junak, koji se probudio u svojoj smrti, živi tu smrt bez tela, u svojevrsnom negativu stvarnosti koji uznemirava čitaoca i podriva sve njegove utešne koncepte o večnom životu. Da je pisan u maniru toka svesti, njegov beskrajni monolog bio bi u potpunosti džojsovski podvig i bez sumnje osvojio mnoge književne nagrade anglosaksonskog govornog područja. Ana Vajs, međutim spokojno piše konvencionalnim pripovedačkim postupkom, samo da bi „iskliznula“ iz tračnica očekivanog, pa ćemo se, i ne primetivši, naći u vozu bez vozovođe, koji juri poljima, po travi, ili vodenom površinom jezera.

Njen junak voajerski posmatra svet živih – gole žene, prvi sneg, bogatu gozbu na stolu, vašarsku vrtešku – ali čulne senzacije i odjeci čulnih senzacija izostaju, pa svaka kontemplacija svesti i svaka emocija „duše“ biva prazna i jalova. U religioznim paradigmama to bi mogla biti predstava pakla, ali Vajsova uspešno izbegava tu zamku: setno utvrdivši da je „duša precenjena“, njen junak ne doživljava užas, njemu je samo dosadno. I tako, u beketovskoj tradiciji apsurda, biće mu dosadno eonima, sve dok njegovo astralno telo, pečat koji je ostavio svojim postojanjem, ne izbledi kao i ostali likovi pokojnika na groblju kom se najradije vraća.

Ana Vajs ne prestaje da svakom novom knjigom izaziva reakcije književne javnosti, ali ostaje dosledna čuvanju privatnosti. Ne daje intervjue, ne pojavljuje se u medijima i, što je najčudnije, verna je svom malom opskurnom izdavaču, izbegavajući vode izdavačke industrije. Ostaje nam da se nadamo da će neko od njenih dela uskoro i kod nas biti prevedeno.

„Preporod“ je objavio prikaz izmišljene knjige u prvom narednom broju, uz odgovarajuću ilustraciju – reprodukciju slike Hijeronimusa Boša. I sad su je otvoreni grobovi i živahni kosturi gledali sa stranice od kvalitetnog sjajnog papira.

Prošlo je tri nedelje, nisu reagovali ni uredništvo ni čitateljstvo, i Milji su se smirili leptirići u stomaku. Sad su joj nedostajali. Na zaljubljenost u greh navučeš se kao na tešku drogu.

Otvorila su se vrata spavaće sobe i Bora je već po drugi put promolio glavu.

„Maco, hajde… nema smisla, celo društvo je tu.”

„Evo, evo, idem.“

Ali nije mogla da se odlepi od ultraglatke stranice pod prstima. Čula je žamor i smeh. Sklopila je časopis i ustala, sa uzdahom, glumeći pred samom sobom jer je zapravo bila spremna.

Da, ostaje pitanje društva, primetila je za sebe, zamišljeno. I tako zamišljena, ušla je u dnevnu sobu punu gostiju.

 Pitanje društva

Nova, globalizovana građanska klasa jede iz velikih tanjira s malo hrane, išaranih nekim umakom kao da se na svakom potpisao pomahnitali kuvar.

Restoran je bio „konceptualan“, a to je značilo sledeće: uređenje je minimalistički svedeno, na vidnom mestu su istaknuta bar dva stara i ružna predmeta, i najčešće je sve belo (što Milju podseća na smrt).

Sedeli su za dugačkim belim stolovima, na tvrdim belim klupama, kao što se nekad po selima sedelo na svadbama i slavama. Upravo je prinosila ustima čašu vina kad je sasvim razgovetno čula kako neko izgovara ime Ane Vajs. Otpila je gutljaj i napeto slušala, pogleda uprtog u tanjir, ne usuđujući se da ga podigne.

„Eto, i sad kažite da je roman Ane Vajs pisan ženskim pismom?“, reče ženski, pomalo svadljiv glas.

„Pa i žene umeju da budu morbidne. A knjiga je morbidna. Čitav roman u razmišljanjima jednog pokojnika?! Suviše sumorno za moj ukus“, odgovorio je muški glas, odmeren. „Mada priznajem da ne bih voleo večni život bez tela.“

Ženski smeh, zavodljiv. „A ja ne bih volela život bez osećanja i bez knjiga. Ljudi sve manje čitaju.“

„Pa… smiješano se najlakše pije. Naravno, gde bismo bili da nije knjiga“, požurio je da se složi muški glas, pomirljivo. „Baš juče čitam jedan članak o zatvaranju knjižara i biblioteka u svetu. Elektronske knjige će uskoro sve preuzeti. Meni to nije isto, ne mogu da čitam s tableta. Volim da držim knjigu u ruci…“

Razgovor se nastavio poznatim meandrima mainstreama pa je prestala da sluša. Stavila je u usta komadić sveže smokve sa sirom (gde su našli sveže smokve u ovo doba godine?) i nasmešila se: odista, ljudi sve manje čitaju.

Kad se okrenula poznaniku do sebe, s kojim je do maločas razgovarala, osmeh joj nije bio samo na usnama već joj je njime zračilo celo lice. Ovaj se prijatno iznenadio. Nije znao da joj se toliko dopada pa je požurio da bude duhovit smišljajući neku novu zanimljivu temu.

A Milji je, šta god on rekao, veče proticalo prijatno. Nije žurila, ali je posle večere s voljom pošla kući – sad je imala svoju tajnu.

Pitanje tajne

 Tajna nije bila vruća od čuvanja u dubini duše kao kad imaš ljubavnika. Bila je skrivena kao u narodnim bajkama, poput junačke snage Baš-Čelika ili Zmaja mladoženje: daleko, iza sedam mora, ima jedna visoka planina i u onoj planini jedna lisica, u lisici srce, u srcu jedna ptičica, a u ‘tici skriveno junaštvo. A ona se lisica ne da lako uhvatiti, može se pretvoriti u razna bića.

Tako je Milijana Smiljanić, ugledna književnica, nastavila da piše kritike izmišljenih knjiga izmišljenih autora, a “Preporod” ih je objavljivao i plaćao honorare sve ređe, da bi na kraju potpuno prestao. Prikazivala je romane, zbirke pripovedaka, teorijske knjige o društvu i umetnosti, čak i zbirke poezije. Svaki novi broj je u njoj izazivao ustreptalost, strepnju, potmulu radost teroriste, uživanje u ulozi negativnog lika.

Najmanje je strepela pišući kritike poezije, ali zato je imala slobodu da u njima navodi stihove, strofe, jednom čak i celu podužu pesmu.

Povremeno se, međutim vraćala Ani Vajs, kao svojoj omiljenoj autorki. Ne prečesto, ali odano.

 

Stil Ane Vajs realističan je ali nije veran životu… Čitajući njenu novelu “Mare incognitum”, znamo da smo tu već bili, u bajkama koje smo čitali u detinjstvu, i u omiljenim naučnofantastičnim televizijskim serijama, i u snovima, i u životu kad nam se on činio kao san. Radnja je neobična a opet nije čudna. Sve se to desilo davno, ili juče, ili se pak dešava danas iako je smešteno u daleku budućnost intergalaktičkih letova. Čini nam se da se značenja umnožavaju i osećamo da bismo uspeli – da smo samo malo prijemčiviji – da ih sva pohvatamo.

Svetovi „Nepoznatog mora“ do u detalje su realni. Muškarci pate od “svetskog bola” i varaju žene, žene dižu ruke od muškaraca i udaju se za svoje klonove, čistačice kreiraju sebe kao virtuelne vilinske kraljice, osećamo kako nam se prsti lepe od krvi poklanih urođenika… I u tom gustom kolopletu stvarnosti koju kreira ova podjednako neobična spisateljica, krije se poezija, baš kao što se krije i u stvarnom životu. U nepodnošljivo kičerajskom društvu daleke budućnosti svetovi umiru, čovečanstvo je osuđeno na propast. Samo jednom jedinom rečju, neupadjivo smeštenom u tok pripovedanja saznajemo zbog čega se to dešava i šta je tajanstveni energent, to “polje sile” koje bi ih moglo spasiti. Tu reč je, međutim, lako prevideti, baš kao što poeziju lako previđamo i u životu i u književnosti.

 

Prolazili su meseci i nije bilo nikakvih reakcija. Sve do jednog ledenog zimskog dana na izmaku druge godine, kad je zazvonio telefon.

„Dobar dan, ovde Bojan Čukić, mogu li da razgovaram s gospođom Milijanom Smiljanić?”, obratio joj se kroz slušalicu mlad glas.

„Nije kod kuće, nazovite kasnije“, odgovorila je, neobjašnjivo uznemirena, sa željom da odmah prekine vezu. Kao da je to osetio, sagovornik je požurio da objasni.

„Da li biste joj ostavili poruku, molim vas? Zovem iz Toronta, zbog njenog prikaza knjige ‚Ono malo neba‘ Ane Vajs. Vaš broj telefona dali su mi iz redakcije časopisa ‚Preporod‘. Izvinite ako smetam, ali nigde ne mogu da nađem tu knjigu, ni u jednom katalogu, nigde na internetu. Budite ljubazni pa prenesite gospođi da ću je zvati sutra u ovo vreme radi dodatnih informacija.“

Milja se trudila da smiri disanje.

„Svakako. Preneću, bez brige.“

„Izvinite, s kim razgovaram?“

Tišina.

„Ja sam Štefica.“ Zastala je. Pa dodala: „Kuvarica.“

Momak s druge strane na trenutak je zbunjeno ćutao, a onda, očigledno zaključivši da bi dalje ispitivanje bilo neumesno, rekao: „Hvala vam, zvaću onda sutra. Doviđenja.“

„Doviđenja.“

Odložila je telefon na komodu u hodniku i kao mesečar krenula u kuhinju. Na pola puta, kod ogledala, podišla ju je jeza i zastala je. Kao da prelazi crnu reku.

Pitanje prelaska: pismo

 Sutradan rano ujutru, odlučila je da napiše poslednji tekst za “Preporod”.

U eri takozvane “stvarnosne” proze, postmodernističkog elitističkog grcanja i cunamija trivijalne književnosti, Ana Vajs nam priča priče. Sedam pripovedaka zbirke “Orfej” (Green Goblin Press, Baltimor 2014) rehabilituje žanr kao inherentan umetničkoj književnosti. Današnji kritičari to rado nazivaju “slipstrimom”, iskliznućem iz „glavnog toka” književnosti, zaboravljajući (ili ne znajući?) da žanr u književnosti egzistira od samog njenog osvita, još od antičkih vremena, i da nije specijalnost komercijalnog treša; odnosno, da se umetnost razlikuje od potrošne književne robe u samo jednoj bitnoj stavki – odsustvu banalnosti.

U ovoj zbirci, Ana Vajs u raznim žanrovskim okvirima pripoveda o ljudima i njihovom životu koji ne može biti stvarniji. Tako se priča o duhovima bavi uvek aktuelnom temom nasilja i žene kao seksualne mete, a distopijska pripovetka je meditacija o uniformnom, i duhovno i fizički razorenom svetu bez boja kakav je, iz dana u dan, sve više globalna pozornica našeg života.

 Poslala je tekst žurno, kao da bi mogla da se predomisli, a uz njega i pismo redakciji, u kom ih obaveštava da iz zdravstvenih razloga više neće moći da piše prikaze za njih i zahvaljuje im se na dosadašnjoj saradnji.

A onda je, nekoliko dana kasnije, stiglo pismo.

Sanduče je, kao i obično, bilo puno reklamnih letaka, obaveštenja, izvoda iz banke i računa. Premda u najobičnijoj beloj koverti, pismo je odmah upadalo u oči adresom ispisanom mastilom, ćirilicom, kurzivom očigledno ženskog rukopisa. Nalik artefaktu iz nekog drugog vremena, potpuno novoj arheološkoj iskopini.

Kad je na trećem spratu izašla iz lifta, ispalo joj je iz ruke i umalo skliznulo u okno kroz prorez između poda i vrata. Zastala je i zamislila ga kako leprša, kao bela ptica, i pada u podrumsku tamu, u čeljusti koturova, zupčanika i sajli što upravljaju ovom napravom koju svakodnevno koristi.

Otvorila je pismo čim je ušla u stan. Bilo je kratko i konvencionalno, u krajnjoj suprotnosti sa emocijama koje je izazvalo.

 

Poštovana gospođo Smiljanić,

 Nalazim se na proputovanju po Evropi i boravim nekoliko dana u Beogradu. Nameravam da istražim ima li podataka o mojoj porodici koja se,uoči Drugog svetskog rata, iselila odavde u Ameriku pred pretnjom nacističkih progona.

Upoznata sam s vašim radom i zahvalna što pišete o mojim knjigama u ovdašnjoj periodici. Volela bih da se lično upoznamo, pa vas pozivam na večeru u restoranu…

 Usledili su detalji o mestu i vremenu sastanka, podaci za kontakt. A u dnu je stajao čitak i savršeno jasan potpis:

Ana Vajs

 Do uveče, kad je trebalo da pođe nasastanak, ostalo je još mnogo vremena i dan je proticao uobičajeno: Bora se vratio s posla, ručali su, malo razgovarali, čitali i bavili se po kući. Njoj, međutim, više ništa nije izgledalo uobičajeno, celokupna njihova stvarnost bila joj je usporena i drugačijih boja. Činilo joj se da veoma sporo, poput velikih nemih riba, plivaju po akvarijumu stana, kroz gluvu večernju svetlost što sipi kroz prozore.

 Ovaj mirisni cvetak: pitanje stvarnosti

 Kad je izašla iz haustora u bruj gradske noći, najpre je osetila da joj je hladno. Počeo je mart, a zima ne popušta. Stresla se, pustila teška vrata da se sama za njom zatvore, pa pošla uzbrdo, ka gradskom jezgru.

Sledeći utisak koji joj se nametnuo bilo je ulično osvetljenje. Čkiljavo i nekako oskudnije, stvaralo je atmosferu konačnosti. Gluposti, mora da je samo slab napon, struja je sve lošijeg kvaliteta. Neko vreme je razmišljala o tome, o kućnim aparatima koji im se neprekidno kvare.

A onda prolaznici.

Dečak pacovskog lica hitro je šmugnuo u jedan ulaz kao da nešto krije ili se sklanja od opasnosti.

U susret joj je išao neki student. Nosio je knjige. Zastao je, sa slušalicama na ušima, da stavi kasetu u vokmen. Milja se nasmešila – otkad nije videla tu spravu. Onda je podigao glavu i pogledao je, ali kao da ne gleda u nju, kao da je ne vidi, pa je nagonski skrenula udesno, u strahu da se ne sudare. Nastavila je nespokojno, ubrzavši korak. Velika poprečna ulica pred njom, prometna, osvetljena i bučna, sad je bila udaljena svega dvadesetak metara. Jasno je videla zelene autobuse, crvene trolejbuse, prolaznike – i odahnula.

Ali nije samo ona žurila. Iza sebe je čula rafalni stakato potpetica. Odmah zatim ju je pretekla neka žena i u prolazu joj dobacila pogled preko ramena. Potpuno crne oči, kojima je zenice nisu razlikovale od rožnjača. No to je trajalo samo tren, pa Milja nije bila sigurna šta je zapravo videla, već sledećeg je odmicala pred njom, u dugoj bundi koja se presijavala i tako čudno treperila da joj se učinilo da se to životinjice, zašivene jedna za drugu, vrpolje i komešaju u želji da se odvoje i razbeže što dalje od te žene praznog pogleda.

Kroz talase gradske vreve i raznobojna svetla prošla je u magnovenju i vrlo brzo se obrela pred restoranom. Otvorila je vrata i ušla, kao da ulazi u fotografiju boje sepije. Svetlost je bila zamućena oblakom duvanskog dima. Gosti za najobičnijim kafanskim stolovima bili su muškarci, pogrbljeni nad čašama, u malaksalom razgovoru. Zid je do polovine bio obložen drvenom lamperijom. Dekor je bio sasvim drugačiji od onog fensi restorana u kom je pre samo par nedelja ovde pila kafu s drugaricama. Stala je, smetena. Šta se dogodilo s “Mapijanom”? Otkad je ovde dozvoljeno pušenje? Mora da su ga preuredili da bude… vintidž? Ali na koju temu? Kafane osamdesetih? Ali sve je blago pohabano i ovi ljudi nisu od takvih koji se gube u nekoj temi, suviše su stvarni. I taj duvanski dim… Uznemirila se, ali tad ju je ugledala i na sve zaboravila.

Sala za ručavanje bila je u dubini, izdvojena samo teškim crvenim zavesama, skupljenim sa strane, nalik sceni koja se nikada ne zatvara.

I na jednom kraju, iza prašnjavih draperija boje krvi, video se deo stola i na njemu njene ruke. Dugačke i bele, s čašom među dlanovima. Nestalo je svake strepnje i odlučno se uputila ka njoj.

Da je neko iz prve sale malo bolje osmotrio dve žene koje su jele i smejale se, začudio bi se jer su se veoma razlikovale pa je bilo teško zamisliti o čemu tako živo razgovaraju, nimalo ne obraćajući pažnju na okruženje. A da je neko bio dovoljno blizu da ih čuje, začudio bi se još više, jer se taj razgovor vodio na dva jezika, tečno, bez zastajanja. Tamnokosa mršavica, nenašminkana i tiha, govorila je srpski, a bujna, doterana plavuša na engleskom kao iz američkih filmova. Veoma su pažljivo slušale jedna drugu.

“Želim da pišem o deci”, rekla je joj je Ana između zalogaja. „Nemam decu pa moram da ih izmislim kako bih mogla da utešim dete u sebi.” Nasmejala se i uhvatila je za ruku. Ana Vajs je bila neočekivano spontana i srdačna. Mnogo se smejala i gledala Milju vedrim očima punim naklonosti. Uozbiljila se i nastavila: “Ja sam bila veoma, veoma tužna devojčica. A onda sam, ne znam tačno kada, valjda negde sredinom dvadesetih, odlučila da više nikad ne budem tužna. Tad sam počela i da pišem. A vi, imate li vi dece?”

I tako se veče nastavilo, konobar ih je služio, a one razgovarale o svemu, od kuvanja preko politike do Kafke. A onda je Ana Vajs pogledala na sat, podigla obrve i kazala kako je već odavno čekaju negde drugde. Pozvala ju je da pođe s njom. Milja se zahvalila i odbila, rekavši da će ostati još malo i pokazala čašu s vinom.

“Da ostanem i ja? Ne? Dobro, onda, hvala vam, draga, još jednom. Pisaću vam.” Pa ju je poljubila i krenula. Milja je prinela čašu usnama i posmatrala je kako odlazi. Pratili su je pogledom i malobrojni gosti za stolovima i za šankom. A ona je koračala kao da je sama u prostoriji. Na visokim štiklama, u haljini koja je delovala pripijeno i isticala obline onako kako to čini samo saten visokog sjaja. S kaputom nemarno prebačenim preko ramena.

Vraćajući se kući, u pometnji i pomalo euforična, Milijana od navale misli nije ni primetila da su ulice puste. Ana Vajs je za nju bila pravo iznenađenje. Očekivala je da žena koja piše onakvu prozu izgleda intelektualnije, da nosi naočari. Ili da bude nemarno otmena kao obrazovane i osvešćene Amerikanke kakve je imala prilike da upozna. Očekivala je bar feministkinju ili… ili čak provincijalku knjiškog moljca. Ili… zapravo sve samo ne holivudsku divu iz vremena Hemfrija Bogarta. Prevazišla je svaki zamislivi kliše i Milji je bilo drago zbog toga, pa se smešila žureći nizbrdo, mračnim Dorćolom kući.

Ušla je u zgradu i pozvala lift. Osvetljena kabina u žičanom kavezu spuštala se polako, kao da joj nešto donosi. Još pre no što je otvorila vrata, kroz staklo je videla ogledalo. Kad je postavljeno? Namrštila se. Danas je bila suviše obuzeta onim pismom da bi ga primetila, ali ipak… Ipak nije mogla da natera sebe da uđe u okvir tog ogledala pa je ponovo pritisnula prekidač za svetlo i krenula stepeništem.

Sijalica na prvom spratu je žmirkala, palila se i gasila poput nejake munje.

Na drugom nije bilo svetla. Pipala je po zidu, našla prekidač ali – ništa. Odozgo, s trećeg, stepeništem se slivalo osvetljenje. A onda i zvuci. Pucketanje gramofonske ploče pa sladunjavi muški glas.

Ovaj miirisniii cveeetaak, koji meeni si daaalaa

predočaava svršeeetak našeg opooojnog snaaa…

Na međuspratu je zastala i izvirila gore. Videla su se komšijska vrata zdesna i polovina ulaza na naspramnom zidu. Sve isto kao i uvek. Oprezno je pošla dalje, vadeći ključeve iz tašne. Neće buditi Boru, sigurno spava, mora da je vrlo kasno.

Zadnje padaju laaatiii, cela večnost je proošlaaaa…

Pošla je, držeći pred sobom uperen ključ. Ali vrata su bila otvorena. Zapravo odškrinuta. Da li da pozvoni?

Uto je isteklo vreme i automat je ugasio svetlo.

Kao ukopana, stala je pred sopstvenim vratima. Ne samo da je iznutra videla prigušeno ružičasto svetlo, nego je tek tad shvatila da odatle dopire i muzika.

Piišiii miii, makar naajveće laažiii…

Duboko je udahnula, gurnula vratnicu i zakoračila preko praga. Iz dubine stana tad se začuo neobuzdani, veseli smeh mlade žene.

 

Brana Radević

 

 

 

 

 

Tags: , ,

Category: Art

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Art

Green Goblin Press

by admin time to read: 23 min
0