Hans Magnus Encensberger – Blaže pesme [Knjiga dana]

| November 21, 2017 | 0 Comments

 

Prozreti neku stvar, neki problem u celosti, a sam pri tomе ostati neproziran – to je veliko umeće Hansa Magnusa Encensbergera.

Encensbergerove pesme su razuđene meditacije u formi nerimovanih stihova i strofa. Prilikom čitanja – a veliko je zadovoljstvo čitati te nežne, iznenađujuće, mudre i ponekad, uprkos svekolikoj skepsi, predivno razigrane tekstove – spoznajemo da u lirici nije reč samo o jasnoj lirskoj formi. Da li je nešto „lirika“, to je i pitanje subjektiviteta koji sebe izražava stihom, jezičkog stava koji rađa metafore, raspoloženja koje uvezuje reči – a ne samo pitanje forme.

Joachim Kaise

Gosti


Koji uvek prekasno dolaze
Koji uvek otkazuju u poslednji minut
Koji samo na kratko svrate
Koji su pozvani zato što su nas pozvali
Koji se dure zato što nisu pozvani
Koji nisu pozvani, ali svejedno stoje pred vratima
Koji moraju da paze na dijetu
Koji donose svoje sobne biljke, svoje bebe i bernardince
Susedi, koji ne mogu da spavaju zbog muzike
Koji uvek pričaju viceve o Jevrejima
Koji piju samo mineralnu vodu
Kojima već padaju kapci
Koji jedni druge neprekidno fotografišu
Koji moraju da puše na balkonu
Koji uvek znaju ko sa kim i šta
Koji naglašavaju – ali to mora da ostane među nama
Koji su popili previše viskija
Koji moraju da odu na još jedno mesto
Koji ostaju sve dok svi drugi ne odu
Koji su dobrodošli iako nisu prethodno nazvali
Koji nedostaju zato što leže pod zemljom

 

Kratka istorija buržoazije


To beše onaj trenutak kada smo,
a da nismo ni primetili, pet minuta
bili neizmerno bogati, darežljivi
i elektrifikovani, rashlađeni u julu
ili nam je, u slučaju da je bio novembar,
tinjalo finsko drvo dopremljeno avionom
u renesansnim kaminima. Čudno,
ali sve je bilo tu, doletalo nam je
svakako samo od sebe. I elegantni
bejasmo, niko da nas smisli nije mogao.
Razbacivali smo se unaokolo solo koncertima,
čipsom, orhidejama u celofanu. Oblaci,
u kojima je pisalo: Ja. Neponovljivo!

Svuda smo leteli avionom. Čak i naše uzdahe
plaćali smo kreditnim karticama. Kao svrake
svađali smo se međusobno.
Svako od nas je imao svoju
sopstvenu nesreću ispod sedišta,
na dohvat ruke. U stvari prava šteta.
Bilo je tako praktično. Voda je
tekla iz slavina kao sama od sebe.
Sećate li se još uvek? Prosto omamljeni
svojim tričavim osećanjima
jeli smo malo. Da smo samo slutili
da sve to će proći
za pet minuta, rozbif Velington
bi nam imao sasvim, sasvim drugačiji ukus.

 

Sranje

Iznova slušam kako se o njemu priča
kao da je za sve krivo.
A pogledajte samo kako nežno i skromno
zauzima mesto među nama!
Zašto kaljamo njegovo dobro ime
i pozajmljujemo ga
predsedniku Amerike
policajcima, ratu
i kapitalizmu?
Kako je ono samo prolazno
a kako trajno
ono što njime zovemo.
Ono, popustljivo,
kog nosimo na jeziku
a mislimo pritom na izrabljivače.
Ono, koje smo istisli,
treba sad još da istisne
naš bes?
Zar nas nije olakšalo?
Meke prirode
i začuđujuće nenasilno
ono je od svih ljudskih dela
verovatno najmiroljubivije.
Šta nam je to samo učinilo?

Izbor i prevod sa nemačkog: Jelena Radovanović

Prvobitno objavljeno u Beležnici 32

Tags: , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Hans Magnus Encensberger – Blaže pesme [Knjiga dana]

by admin time to read: 2 min
0