Hleb, pas i dečak [Tema: Raičković]

| September 7, 2015 | 0 Comments

pas

Živeli smo ponovo u novom gradu koji se kao mala šarena ptica šćućurio u podnožju velike tamne planine. Sa nje je u suton pirkao hladan gorski vazduh i kao vlažna obloga rashlađivao čelo usijano od dnevne žege.

Stajao sam tog sumraka među kukuruznim perima koja su mi milovala obraze i uši, ćutao i mislio o dalekoj reci, o izgubljenoj ravnici i gradu u koji se valjda više nikad neću vratiti. Tek što sam bio naučio da plivam — morao sam pobeći sa reke i njene obale, sa toplog sitnog peska u kome su se presijavale na suncu milijarde majušnih zlatnih trunčica. Ljudi koji su bili rastom slični mome ocu ušli su jednog jutra, obučeni u čudne i pomalo smešne uniforme, u našu kuću. Nisu ni zakucali. Progovorili su nekoliko nerazumljivih reči i počeli da iznose stvari iz naših soba. Majka je htela da sakrije jednu malu lepu vazu od plavog stakla pod moj kaputić. Jedan dugački vojnik je viknuo na nju s nekoliko nerazumljivih reči. Ja sam potrčao, sapleo se o ćilim i pao, razbivši vazu od plavog stakla koju je majka volela. To joj je bila draga uspomena. Plakali smo i majka i ja.

— Ćuti, sine, takav je rat — rekla je jecajući moja majka stežući me drhtavim rukama.

Da, počeo je bio rat. Ja onda nisam znao šta to znači.

Stojeći među kukuruznim perima, dok se oko mene sve više hvatao mrak, setio sam se ovog prvog plača. Od tog jutra pa nadalje desili su se još mnogi događaji koji su me bolno dirnuli.

Bio sam gladan i mršav. Sa planine je silazio svež gorski vazduh i hladio mi bosa stopala, kolena i lice. Uputio sam se kući koja se kroz laku tamu nazirala na stotinak koračaja od njive u kojoj sam se nalazio. U stomaku sam osećao neprijatno krčanje od gladi, zastao sam za trenutak, priklonio glavu prema stomaku i osluškivao: tiho krčanje se pretvorilo u neku poznatu muziku koja je bila bolna i tužna kao plač i jecanje izgubljenog deteta.

Pošao sam tužan dalje. Znao sam da me kod kuće čeka nevelik komad kuvanog duleka. Tim jelom se hranimo već danima. U kući nema ni trunke brašna. Majka i otac često tiho razgovaraju da mi ne čujemo:

— Šta će nam biti sa decom? Umreće od gladi, a tek je počeo rat. Ko zna koliko će trajati?

— Valjda ćemo nešto naći — prošaputao bi otac, ni sam ne verujući svojim rečima.

Prolazio sam pored susedove kuće u kojoj je živeo železničar sa svojom porodicom. Mali, debeljuškasti železničar bio je snalažljiv čovek. U celom komšiluku se potajno pričalo kako mu trgovina odlično polazi za rukom. Noću je kroz svoju kapiju pronosio nekakve džakove. U njegovoj se porodici nije oskudevalo. Pričalo se čak da u njihovoj kući caruje izobilje.

Železničarev sin Miloš je bio moj poznanik. Nije mi bio baš naročito blizak, ali smo često razgovarali o golubovima koji su gukali u potkrovlju jedne nedaleke usamljene kućice. Milan je bio u prvom razredu gimnazije, ja — u drugom. Ja sam svoj razred položio. Milan je imao popravni ispit iz matematike.

Taman sam hteo da otvorim kapiju na našoj kući, kada čuh iza sebe poznat železničarev glas:

— Hoćeš li da pokažeš Milanu matematiku?

— Hoću.

— Onda dođi sutra.

Sutradan, po podne, ušao sam u železničarevo dvorište. Bila je velika žega. Sunce je peklo toliko jako da je vazduh skoro treperio kao vatra.

Ja i Milan smo sedeli u njegovoj kuhinji. On nije bio baš mnogo bistar i ja sam s mukom pokušavao da mu objasnim neke stvari. Od toplote i gladi počelo je da mi se muti u glavi. A bio sam i jako stidljiv. Evo kako:

Milan se bio umorio od matematike. Počeo je da vršlja po sobi i došao do kredenca. Otvorio je vratanca na kredencu i izvadio veliki, veliki komad belog hleba. Moje oči su porasle gledajući u hleb, ali sam ih brzo oborio kao da sam krivac, kao da je moja glad bila moj greh, koji treba da sakrijem, kojeg treba da se stidim.

— Idem u klozet — rekao je Milan i izišao iz kuhinje. Ja sam ostao u otvorenim vratima i gledao za njim.

Pored ograde, u drvenoj kućici, u maloj okruglastoj senci koju je ona pravila, dremao je Kića, Milanov pas. Milan je skakutao s noge na nogu, zanosio glavom čas levo, čas desno. Zagrizao je jedanput u hleb i bacio ga put Kiće.

Zatim je odskakutao dalje.

Veliki komad belog hleba pao je desetak metara od Kiće, i pas, pospan od sunca, leno se približavao bačenom hlebu.

Milana više nisam video, čuo sam ga samo kako zvižduće iza tarabe.

Sišao sam u dvorište i posmatrao veliki komad belog hleba na zemlji, posmatrao sam Kiću i merio pogledom razdaljinu između hleba i psa. Bio sam sav napregnut. U trenutku sam nešto počeo da smišljam. Sagao sam se i podigao desnom rukom jedan nevelik kockast kamen. Osećao sam se kao napet luk.

Pas je bio sada samo nekoliko metara udaljen od hleba. Ja sam bio malo dalje. Podigao sam kamenicu i još malo razmišljao. Hitnuo sam je polako u pravcu psa, polako, kao da u isto vreme molim za oproštaj.

Kića je za trenutak zastao, uplašen kamenom, leno se okrenuo praveći rundastim repom luk po prašini i polako se uputio natrag prema svojoj kućici.

Ja sam potrčao nekoliko koračaja, podigao hleb sa zemlje. Dunuo sam nekoliko puta u njega otresajući prašinu. Zatim sam počeo da ga jedem.

Kića je već ležao pred svojom kućicom u maloj okruglastoj senci i posmatrao me poluzaspalim očima.

Milan je i dalje zviždukao iza tarabe, kao da je želeo da se što duže zadrži, valjda u nameri da se bar za izvesno vreme odvoji od matematike koja je neverovatno mučila njegov ulenjeni mozak.

Ja sam zadihano gutao velike zalogaje belog hleba. Ne znam… čini mi se da su mi suze išle na oči. Nisam siguran… ali, čini mi se…

Stevan Raičković
Iz zbirke Veliko dvorište

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Hleb, pas i dečak [Tema: Raičković]

by admin time to read: 4 min
0