Horhe Luis Borhes: Naš jadni individualizam

| May 4, 2015 | 0 Comments

Blog_Rocio_JorgeLuisBorges

Obmanama o patriotizmu nikad kraja. U prvom veku naše ere Plutarh je ismevao one koji su izjavljivali da je mesec nad Atinom lepši nego nad Korintom; Milton je u XVII veku primetio da se Bog prvo otkrio Svojim Englezima; Fihte je početkom XIX veka izjavio da je imati karakter i biti Nemac očigledno jedno te isto. Ovde nacionalisti bujaju; pokreće ih, kako oni kažu, opravdana namera da neguju najbolje argentinske osobenosti. Međutim, oni ne poznaju Argentince jer u svojim raspravama uglavnom vole da ih određuju u odnosu na neku spoljašnju činjenicu; recimo u odnosu na španske osvajače, ili nekakvu imaginarnu katoličku tradiciju, ili „saksonski imperijalizam”.

Argentinac se, za razliku od Amerikanca sa severa i od gotovo svih Evropljana, ne poistovećuje sa državom. To se može pripisati okolnosti da su u ovoj zemlji vlade obično veoma loše ili činjenici da je država uopšte nepojmljiva apstrakcija (Država je bezlična: Argentinac samo shvata lični odnos. Zato, za njega, ukrasti državni novac nije zločin. Iznosim činjenicu; ne odobravam je niti pravdam); Argentinac je individualac, on nije građanin. Aforizmi poput Hegelovog, „država je realitet moralne ideje“, zvuče mu kao zlonamerne šale. Holivudski filmovi često imaju priču o čoveku (obično je novinar) koji sklapa prijateljstvo sa zločincem da bi ga kasnije predao policiji, i njemu se treba diviti; Argentinac, za koga je prijateljstvo strast, a policija mafija, oseća da je holivudski „junak“ nepojmljivo đubre. On oseća kao i Don Kihot da će se ,,tamo naći svako sa svojim grehom“ i da „nije dobro da časni ljudi budu dželati drugim ljudima“ (Don Kihot, I, XXII). Mnogo puta sam pomišljao da su između ta dva sveta nepremostive razlike; ova dva reda iz Don Kihota bila su dovoljna da shvatim da grešim; ona su nešto poput spokojnog i tajnog simbola naše bliskosti. Duboko ga potvrđuje jedna noć u argentinskoj književnosti: ona napeta noć kada je neki seoski policijski narednik viknuo da neće dozvoliti da se ubije jedan junak i počeo da se bije sa svojim vojnicima, rame uz rame sa dezerterom Martinom Fijerom.

Svet je za Evropljanina kosmos u kojem je svako duboko u skladu sa svojom ulogom; za Argentinca, svet je haos. Evropljanin i Amerikanac sa severa zaključuju da je neka nagrađena knjiga sigurno dobra; Argentinac dopušta mogućnost da nije loša, uprkos nagradi. Argentinac ne veruje okolnostima. On možda ne zna priču o tome da čovečanstvo uvek ima trideset šest pravednih ljudi – Lamed Wufniks – koji se međusobno ne poznaju ali tajno održavaju univerzum; kada bi je čuo, ne bi ga začudilo da su ti dobri ljudi mračni i anonimni. Njegov junak je usamljeni čovek koji se sam bori protiv gerile, bilo neposredno (Fijero, Moreira, Ormiga Negra), bilo posredno ili u prošlosti (Segundo Sombra). Druge književnosti ne beleže slične činjenice. Recimo, smatra se da su dva velika evropska pisca Kipling i Franc Kafka. Na prvi pogled nema ničeg zajedničkog među njima, ali kod jednog je tema zahtev za poretkom, za nekim poretkom (drum u Kimu, most u TheBridge-Builders, rimski bedem u Puck of Pook’s Hill); kod drugog tema je nepodnošljiva, tragična usamljenost čoveka kome nedostaje mesto, makar i najbednije, u poretku univerzuma.

Neko će reći da sam samo istakao negativne ili anarhističke crte; dodaće da one nemaju političko opravdanje. Usuđujem se da tvrdim suprotno. Najpreči problem našeg doba (na koji je proročkom lucidnošću ukazao već pomalo zaboravljeni Spenser) jeste postepeno sve veće uplitanje države u život pojedinca; u borbi sa tim zlom, čija imena su komunizam i nacizam, argentinski individualizam, možda beskoristan ili štetan, naći će svoje opravdanje.

Bez nade i sa čežnjom, razmišljam o apstraktnoj mogućnosti jedne partije koja bi bila bliska Argentincima; partije koja bi nam obećala strogi minimum vladavine.

Nacionalizam želi da nas zadivi vizijom beskrajno dosadne države; ta utopija, ukoliko bi se ostvarila na zemlji, imala bi snagu proviđenja, jer bi svi želeli i na kraju izgradili njenu antitezu.

(Buenos Aires, 1946., Horhe Luis Borhes, Paideia, 2008., Sa španskog prevela: Biljana Bukvić Isailović, izvor: Peščanik)

 https://radiogornjigrad.wordpress.com/2015/01/25/jorge-luis-borges-nas-jadni-individualizam/

Tags: ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Horhe Luis Borhes: Naš jadni individualizam

by admin time to read: 3 min
0