SANDUK
Čovek tankog vrata zavukao se u sanduk, zatvorio za sobom poklopac i počeo da se guši.
– Eto – govorio je, gušeći se, čovek tankog vrata – gušim se u sanduku zato što imam tanak vrat. Poklopac sanduka je zatvoren i ne propušta mi vazduh. Ja ću se gušiti, ali poklopac sanduka, svejedno, neću otvoriti. Postepeno ću umirati. Videću borbu života i smrti. Doći će do neprirodne borbe, s jednakim šansama, zato što je prirodno da pobeđuje smrt, a život će se, osuđen na smrt, samo besplodno boriti s neprijateljem, do poslednjeg trenutka, ne gubeći uzaludnu nadu. U ovoj borbi, koja će se ovog časa odigrati, život će znati da nađe način da pobedi: radi toga, potrebno je da život primora moje ruke da otvore poklopac sanduka. Pa da vidimo: ko će koga? Jedino što se, eto, užasno oseća na naftalin. Ako pobedi život, stvari ću u sanduku zasuti krdžom… Eto, počelo je: ne mogu više da dišem. Nastradaću, to je jasno! Nema mi više spasa. I ničeg uzvišenog nema u mojoj glavi. Gušim se!…
Jao! Šta je sad ovo? Maločas se nešto dogodilo, ali ne mogu da razumem, zapravo šta. Nešto sam video ili sam nešto čuo!
Jao! Opet se nešto dogodilo! Bože moj! Nemam više vazduha. Čini mi se da umirem…
A šta je sad pa ovo? Zašto pevam? Izgleda da me boli vrat… Ali, gde je sanduk? Zašto vidim sve što se nalazi u mojoj sobi? Izgleda kao da ležim na podu? A gde je, pak, sanduk?
Čovek tankog vrata ustade sa poda i pogleda oko sebe. Sanduka nigde nije bilo. Na stolicama i na krevetu ležale su stvari izvađene iz sanduka, ali sanduka nigde nije bilo.
Čovek tankog vrata reče:
– Dakle, život je pobedio smrt na meni nepoznati način.
Danil Harms
