I u snu se javljaju, neme senke, Beda, Briga, Bolest, Oskudica [Tema: Melanholija; Hamvaš]

| January 10, 2016 | 0 Comments

andreas

 

Melanholija poznih dela (1)

Bela Hamvaš

Dela nastala u poznim godinama stvaralaca međusobno se razumeju i najbolje se međusobno tumače. Bela Hamvaš smatra da to ima neke veze s melanholijom. Za Hamvaša melanholija nije ni raspoloženje, ni osećanje, ni psihičko stanje, a još je ponajmanje bolest. Ona je krajnja stanica prolaznosti, poslednje uživanje, poslednje saznanje, poslednja sigurnost i poslednja opasnost. Melanholija ima svoju književnost, muziku i slikarstvo i sve troje zagnjureno je u tu poslednju kap meda života. Ali ona nije jednostavna. U tom poslednjem, zgusnutom trajanju, čovek istovremeno doživljava više mogućih, i po svemu različitih, sudbina. Suludo bogatstvo i suluda složenost. Šekspirova Bura, Betovenovi poslednji kvarteti, spisi Lao Cea i stari Sezan, bez obzira na sredstvo umetničkog izraza, istorijsko razdoblje ili kulturu, govore o istovetnom svetu. Zato što govore jezikom melanholije.

1

O Betovenovim poslednjim kvartetima teško je govoriti ne zato što je u njima zazvučala najviša muzika za koju mi znamo, već zato što ova muzika nije prevodiva. Njen jezički pandan, međutim, može se pronaći tek na nekoliko skrivenih mesta umetnosti. To je svet drugog dela Fausta, Edipa na Kolonu, Šekspirove Bure. Kunst der Fuge, stari Tolstoj i Sezan spadaju ovamo isto tako kao starac Platon, Heraklit i Lao Ce.

Šta to odvaja kvartete od ranijih dela? Isto ono što odvaja Fedra od Nomoa, Henrika IV od Bure i Anu Karenjinu od Krojcerove sonate. I isto ono što ih odvaja od ranijih dela, spaja ih s poznim delima drugih stvaralaca. To je zagonetka analogija poznih dela. U poznim delima metafizika i slikarstvo, poezija, drama i muzika govore o istovetnom svetu nezavisno od jezika, razdoblja, naroda i vremena. Tu se nalazi jezički pandan muzike, o Betovenovim poslednjim kvartetima gotovo je nemoguće govoriti na osnovu njegovih ranijih dela. Ali ne samo da se može govoriti o njima, nego i treba, ako čovek govori o delima starog Getea i Sofokla, starog Platona i Baha.

2

Pre svega pejsaž iz starosti.

Sofokle ne opisuje Kolon. Sve u svemu samo kaže: O, predivno mesto sveta! Ipak, u celokupnoj umetnosti jedva da postoji bolje predstavljeno mesto. Više je to ravan predeo, više mesta se uzdižu tek na ivici horizonta. Blago i široko zatalasane humke. Kolon je ovakva humka.

Po njemu retko staro drveće, a na ivici male šume šiblje, žbunje, trava i grmlje. S brežuljka puca pogled na ravnicu. Omanji salaši, nekoliko sela i sasvim daleko kao da je grad. Duboka i uravnotežena perspektiva. O, predivno mesto sveta!

Gaj? Da, ali kakav gaj! Čak i ko nikada nije čuo za njega, stupivši u njega počinje da govori tiho. Miris vazduha je sasvim drugačiji. Čak i materija. Drveće tiho gori u ovom intenzivnom vazduhu. Gladak predeo, kao što kaže Gete: čak i misao sklizne s njega. Stoji tu neuhvatljivo i neproračunljivo, neshvatljivo i nepokretno. Nema u njemu ništa izuzetno. Ali, stupi u njega i naježićeš se.

Kolon je sveti gaj u koji bogovi šalju Edipa da umre. Ipak, to je pre obesmrćenje nego smrt. „Bogovi opet uzdižu starca što pade kao mlad.“

Neobično je što je Edip slep, a cela drama na Kolonu je prepuna pogleda. Tezej veli Edipu: Tvoja vidovita moć nikada nije grešila. Edip kaže: Sad već jasno vidim. A Ismena: U tome što veliš, vidovita moć govori.

Kad je Edip video, bio je rob svoje sudbine. Ovde na Kolonu slepac je počeo da vidi. „Sad već jasno vidim.” Ne samo sakralnu stazu koja vodi u smrt, ne samo svoju sudbinu, ne samo ljude, Ismenu, Antigonu, Tezeja. On stupa u svoj gaj obesmrćenja. Pita gde se nalazi. Ali po vazduhu koji mu struji preko lica i onako zna da je na Kolonu, gde će s njega sada neopozivo biti sprana mračna i krvava sramota života.

Pejsaž iz starosti nije visoka i stenovita planina. Ona je za osamljene mudrace. A starac nije ni osamljen, ni mudar. Starac je star. Pejsaž iz starosti nije more. Ono je za strasnike, avanturiste, požudne. Nije šuma, jer je ona za askete, mistike, lovce. Nije pustinja, jer je ona za konjanike, razbojnike i pustinjake. Pejsaž iz starosti je gotovo prazan prostor, malo drveća, tek malko uzdignuta humka, retke senke i bolno duboka perspektiva. Ubog, jednostavan, gladak, bez senzacije i bez živopisnosti. Nikakvog skrivenog efekta. Ničeg teatarskog. Ali na ovom praznom, gotovo pustom, neobraslom mestu koje je bez efekta sasvim je drugačiji miris i materija vazduha i ko ovamo stigne, i nehotično govori tiho.

Ovde se ne bi mogla podići kuća, selo, još manje grad. Na ovom mestu niko ne bi mogao da izdrži život. Ovde se ne može derati ni svađati se. Ništa nije toliko nemoguće kao što je vašar na Kolonu.

Nije za čoveka. Mesto gori u temperaturi pojačanoj stalnim prisustvom višeg postojanja. O, predivno mesto sveta! Nikakva lepota, nikakva krasota. Ovaj gotovo prazan prostor je nemilosrdno trezven i potresno jednostavan. Ovo je pejsaž iz starosti u Betovenovoj muzici na Kolonu, u Sezanovim slikama na Kolonu, u Lao Ceovoj filozofiji.

3

Iz ranijeg života poneo je nekoliko dvosmislenih uspomena. Jedna od njih je Četiri sive žene. Nikada ga nisu napuštale, ali ne zato što su ga volele. Četiri sive žene nikoga ne vole. One su tek tu i uvek i nema mesta gde ga ne bi pratile.

Ako je sam, ako je s dragom, ako je s prijateljima. I u snu se javljaju, neme senke, Beda, Briga, Bolest, Oskudica. I sada su tu negde. Nemaju moći, ali su tu, stajaće mu i pored groba i sa čulnom tugom i ravnodušnošću će gledati za njegovom dušom koja odlazi. Bilo je slučajeva da se borio s njima, iako je znao da je to beznadežno. Pokušavao je da ih otera.

Tada je još bio mlad. Kasnije se navikao, ne na njih, nego na njihovo prisustvo.

Još kasnije je žalio, ne sebe, nego njih. Šta hoće? Šta to neprekidno iščekuju? Zar je on tako sjajan plen da su one tako istrajno od ujutru pored njegove postelje i nepokretno stoje u pustoj sobi? Uvek čekaju. Šta? Nepodnošljivo je ovo strpljenje. Čekaju bez radoznalosti, istrajno, gotovo s opako ravnodušnim licem.

Druga uspomena je da je bez recepta. Još sasvim rano su mu nudili na desetine recepata. Ovako ćeš biti bogat. Ovako ćeš biti srećan. Najbolja je čista čestitost. Vrlina na kraju trijumfuje. Znanje je moć. Ni jedan jedini nije ga privukao, više su mu bili smešni. Zatim su mu nudili rafinovanije recepte pod firmom nauke i religije. Mamili su ga komplikovanim blaženstvima. Nikad mu ni na pamet nije padalo da nasedne bilo kome. Bez recepta. Odbaciti upravljač i na okean! Ostali su čučali u luci i razbijali glave o tome ako eventualno ipak zaplove, po kojem će metodu da brode i kuda da putuju. Naravno, nikada nisu napustili luku. Sam bez recepta na okeanu. Bilo kuda da stigne, svuda je bio stranac, jer bi ga svuda smesta pitali kakav mu je recept. A on ga nije imao. Isključili bi ga i posmatrali. Mislili su da poseduje skriven tajanstveni recept i da ume da otvori sve skrivene riznice, samo neće to da oda. Stvar je na koncu postala dosadna. Ostao je sam. Nekoliko žena se radoznalo šuljalo oko njega kako bi mu izmamile tajnu. Bilo je slučajeva da dopusti da ga prevare za nekoliko poljubaca. Naročito nije bilo zanimljivo.

Zašto baš ove dve uspomene tegli sa sobom?

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

I u snu se javljaju, neme senke, Beda, Briga, Bolest, Oskudica [Tema: Melanholija; Hamvaš]

by admin time to read: 5 min
0