Ideologija štetočina

Postoje užasni ljudi koji umjesto da rješavaju problem još više ga zapetljavaju i time otežavaju posao nekome ko će se istim problemom baviti poslije njih…
(Niče)

Ovih da­na mo­ju cr­ve­nu ru­žu pu­za­vi­cu-ra­do­sni­cu na­pa­do­še bilj­ne va­ši. Či­ta­vi le­gi­o­ni ne­mi­lo­srd­nih šte­to­či­na ga­mi­žu nje­nim la­ti­ca­ma. Gra­di­nar­ska tu­ga i mu­ka po­to­pi me još jed­nom di­le­mom: da li da ru­žu pu­za­vi­cu-ra­do­sni­cu pre­pu­stim va­šlji­vim le­gi­o­ni­ma, da li da je, de­mo­krat­ski re­če­no, osta­vim na mi­lost i ne­mi­lost ve­ćin­skoj vo­lji? Ili da bra­nim nje­nu mi­ri­snu lje­po­tu, nje­nu ubo­ko­re­nu ra­dost ži­vo­ta?
Ne­ka­da su se i Hi­tler i Sta­ljin, i Buš i Bler za­kla­nja­li iza ve­ćin­ske vo­lje. Ili to ni­je bi­la vo­lja i že­lja ve­ći­ne, već ve­ćin­sko mo­ra­nje i tr­plje­nje. Da li je da­nas vo­lja mo­ra­nje ili je mo­ra­nje vo­lja?
Šte­to­čin­stvo je omi­lje­na di­sci­pli­na i pri­tvr­đe­na stra­te­gi­ja po­li­tič­kih i svih dru­gih eli­ta i eli­ti­ca ko­je iz nje pro­iz­i­la­ze. Da­kle, ako je u na­šim ču­tu­ra­ma pre­o­stao ma­kar na­pr­stak či­ste pa­me­ti i zdra­vo­u­mlja, iz­re­če­ni za­klju­čak je čvrst i po­u­zdan kao ka­me­ni grad. I ka­me­ni gra­do­vi se, isti­na, obur­da­va­ju, ali isti­na je i da du­go odo­li­je­va­ju ako su čvr­sto­te­melj­no za­sno­va­ni. Elem, ni­šta ni­je vječ­no, ali se ipak, u ime lo­gi­ke i smi­sla, pre­tva­ra­mo kao da je­ste. Pre­tva­ra­mo se da smo so­ko­lo­o­ki ni­šan­dži­ja ko­ji ne mo­že pro­ma­ši­ti me­tu, ma­da mu je oko sve vi­še za­mu­će­no, a me­ta sve vi­še uda­lje­na. Ho­ću da ka­žem ovim za­me­ša­telj­stvom da vi­še ni­šta ni­je ni iz­vje­sno ni po­u­zda­no, ali i da iz­vje­sno i po­u­zda­no za­klju­čim—i to je te­ko­vi­na go­re­po­me­nu­tog šte­to­čin­stva.
Šte­to­či­ne su za­mu­ti­le bi­stru vo­du valj­da zbog to­ga što se u njoj naj­bo­lje sna­la­ze i što, a sve u ime bi­strih vo­da, do­dat­no mu­te i za­ga­đu­ju. Po­slu­šni­ci bje­lo­svjet­skih i na­ših mu­ti­vo­da, lo­jal­ni i po­li­tič­ki ko­rekt­ni, ka­kvim ih je đa­vo­lak dao, na­pra­vi­li su evo­lu­tiv­ni is­ko­rak ka no­voj vr­sti ko­ja je od stra­ha od pro­te­sta i po­bu­ne sti­gla do pot­pu­ne ne­spo­sob­no­sti za pro­test i po­bu­nu. Na ovaj na­čin, za­pa­nju­ju­ćom br­zi­nom, us­po­sta­vljen je uža­sa­va­ju­ći prin­cip la­žnog ži­vo­ta. Sje­ti­mo se lje­ko­vi­tih ri­je­či po ko­ji­ma je su­šti­na čo­vje­ko­vog dje­lo­va­nja za­sno­va­na na uz­dr­ža­va­nju od gri­je­ha što nas vo­di do pot­pu­ne du­hov­ne ostva­re­no­sti po ko­joj će čo­vjek bi­ti ne­spo­so­ban za gri­jeh. Ili: od mo­ći ne gri­je­ši­ti, do-ne mo­ći gri­je­ši­ti.
Šte­to­čin­ski si­stem je sve iz­o­kre­nuo i na toj na­o­pa­ko­sti je za­sno­vao svo­ju klo­zet­sko­si­li­kon­sku ci­vi­li­za­ci­ju. U sre­di­štu tog je­zi­vog si­mu­la­kru­ma je čo­vjek( je­din­ka) ko­ji je spo­so­ban za gri­jeh, a ne­spo­so­ban za vr­li­nu. Vr­li­na je, na­me­će se za­klju­čak, ne sa­mo ne­do­se­gljiv ide­al gre­šne je­din­ke (čo­vje­ka), već pot­pu­no da­le­ko, ne­po­zna­to zna­če­nje i prin­cip. U da­ljem evo­lu­tiv­nom raz­vo­ju gre­šno­ga če­lja­de­ta do­la­zi­mo do ba­nal­nog i stra­šnog za­ključ­ka: ako ne­ma vr­li­ne, ne­ma ni gri­je­ha, ili, pre­ve­de­no na je­zik li­be­ral­nog ba­lje­zga­nja, a pri­lag­ho­đe­no na­šem bra­bo­nja­nju: Bu­ra­ze­ru, ne be­ri bri­ge, sve je do­pu­šte­no!
Ono­mad je Ni­če ogla­sio smrt Go­spo­da, ali ni on u svo­jim ni­hi­li­stič­ko-de­mi­jur­škim za­no­si­ma i pr­ko­si­ma ni­je mi­slio baš ta­ko. Su­vi­še smo ubr­za­li stva­ri i ta­ko smo u ime ne­če­ga stvo­ri­li-ni­šta. Ni­če je, mo­žda, vo­dio iz­gu­blje­ne ra­to­ve, bit­ke pro­tiv ko­nač­nog Po­bjed­ni­ka, ali ni­ka­da ni­je šte­to­čin­stvo pro­gla­ša­vao za do­bro­čin­stvo. Po istom prin­ci­pu, a sve gre­šno raz­mi­šlja­ju­ći, do­la­zi­mo do za­ključ­ka da bi se i Hrist za­pa­njio hri­šćan­stvom, Mu­ha­med- mu­ha­me­dan­stvom, Marks- mark­si­zmom, Če- ka­stri­zmom, Ču­pić-ču­pi­ći­zmom, Ju­go­slo­ven- ju­go­slo­ven­stvom, Sve­ti Sa­va-sve­to­sa­vljem. Sr­bin-srp­stvom, Cr­no­go­rac-opa­kim mon­te­ne­gri­zmom… Jed­no­stav­no, hor­de gre­šni­ka ne us­pje­va­ju ni u če­mu, osim u jed­no­me- da upro­pa­ste i ur­ni­šu sve što do­tak­nu. Nji­ho­va isto­rij­ska te­ko­vi­na je pa­kle­na pro­me­na­da po­plo­ča­na na­da­le­ko ču­ve­nim do­brim na­mje­ra­ma.
Ta­ko je to, ci­nik bi se za­ce­re­kao, kad ve­ći­na od­lu­ču­je o sve­mu, jer je u ko­ri­je­nu la­žne de­mo­kra­ti­je za­pra­vo klin ci­ni­zma ko­jim je Ras­pe­ti pri­ku­can za krst uz ple­bi­sci­tar­no us­hi­će­nje! Do­bro se, da­kle, za­pi­taj­mo, upi­ta­na bra­ćo, ka­ko to da ve­ći­na uvi­jek po­gri­je­ši, ili, pri­la­go­đe­no si­li­kon­skim mo­zgo­vi­ma, ka­ko se do ve­ći­ne do­la­zi, ili, da do kra­ja bu­de­mo ne­mi­lo­srd­ni, da li ve­ći­na kao pre­žva­ka­ni i is­plju­nu­ti de­mo­krat­ski po­stu­lat uop­šte po­sto­ji… I u ime ka­kve ve­ći­ne šte­to­či­ne šte­to­čin­ski upra­vlja­ju na­šom šte­tom i sop­stve­nom ko­ri­sti…
Go­re-do­lje, ta­mo-ova­mo. Li­je­vo-de­sno, zbr­da-zdo­la, i sti­go­smo do pu­to­ka­za na ko­jem ot­pri­li­ke pi­še: Put za la­vi­rint bez­na­đa…
Jed­no­stav­no, šte­to­či­ne su do kra­ja ište­ti­le ovaj svi­jet svo­jim šte­to­čin­skim me­ha­ni­zmi­ma, a sve u ime ve­ći­ne, ko­je za­pra­vo ne­ma, jer se do nje do­la­zi šte­to­čin­skim me­to­da­ma. Za­klju­čak je bol­no ja­san i ko­na­čan kao uda­rac cr­nog glo­ba­li­stič­kog ma­lja: ne­ma de­mo­kra­ti­je, a ima sve­ga dru­go­ga, na­ro­či­to šte­to­čin­stva! U ime ru­ga­nja de­mo­kra­ti­ji vla­da­ju­će par­ti­je se zo­vu de­mo­krat­ske, a u ime iz­ru­gi­va­nja na­pret­ku—na­pred­ne. I ne sa­mo par­ti­je, i ne sa­mo par­ti­za­ni, od­škri­ni­te na­še dve­ri sta­ro­stav­ne i oslu­šni­te mu­dra­ce sta­ro­stav­ne i nji­hov sta­ro­stav­ni ža­gor ili sik­ta­nje sta­ro­stav­no i bi­će­te oši­nu­ti istim bi­čem ve­ći­ne i de­mo­kra­ti­je ko­ja se u ovom slu­ča­ju zo­ve-Bo­ži­ja vo­lja.
Ne vje­ruj­te šte­to­či­na­ma, ma­lo­broj­na zdra­vo­ra­zum­na bra­ćo. Ne vje­ruj­te im ka­da se po­zi­va­ju na ve­ćin­sku vo­lju, ne vje­ruj­te im ni ka­da se po­zi­va­ju na vo­lju Bo­ži­ju. Ne vje­ruj­te im ni ka­da se po­zi­va­ju na vje­ru. Po­seb­no im ne vje­ruj­te ako vam je do vje­re sta­lo. Jer vje­ra ni­je ono što oni vje­ru­ju. Ni­ti je ve­ći­na ono što oni tvr­de. Ne mo­že bi­ti ve­ći­ne dok ima ma­nji­ne. Valj­da je to ja­sno sa­mo po se­bi. Jer ma­nji­na je vo­lja ve­ći­ne ko­ja to ni­je. A ve­ćin­ska vo­lja je-laž i po­ha­ra. Ide­o­lo­gi­ja šte­to­čin­stva.
Htje­doh, za kraj, us­klik­nu­ti: I Mi­lo je stvar ve­ći­ne, a ve­ći­na je (ona) Mi­lo­va stvar…