Igor Mandić: Mi smo posljednji europski podstanari

| July 15, 2014 | 0 Comments

Igor-Mandić-Oklop-od-papira

Razgovarala: Gordana Popović (Politika)

Napravio sam jednu vrstu automonografije, da se niko ne muči posle moje smrti, kaže Igor Mandić, hrvatski književni kritičar, publicista, polemičar, autor više od 30 knjiga, o svojoj novoj knjizi „Oklop od papira”, koja obuhvata izbor njegovih tekstova, eseja, kolumni i feljtona već objavljenih u najvažnijim časopisima i novinama nekadašnje Jugoslavije i današnje Hrvatske i Srbije od 1966. do 2003. godine, ali i izbor intervjua koje je dao proteklih decenija.

Napravio je, kaže, jednu vrstu retrospektive, kao što to rade slikari u njegovim godinama.
Na pitanje da li ćemo ga povodom te knjige videti u Beogradu, na Sajmu knjiga, kaže: „To se čvrsto nadam, ako budem živ”, a na opasku da li zna da u Beogradu u određenim krugovima ima status ikone, odgovara da ne zna baš i da je to, ako ima, onda zaslužio nesporazumima, jer mu se verovatno pridaju kvaliteti koje nema. On je, kaže, samo malo iskočio iz opšte atmosfere i privukao pažnju.

Na koricama knjige „Oklop od papira” (izdavač V. B. Z.) piše da je to njegov oproštaj sa svima.

– Nije reč ni o kakvom sukobu, niti o mom obračunu, što bi se od mene očekivalo, ali što bi istovremeno bilo suviše banalno. Naprotiv, ja se stavljam u jednu nad-poziciju, možda taštu i nadmenu, ali kažem da je to moj oproštaj sa svima. To je intelektualna biografija i nije za mlađe od 35–40 godina – ističe Igor Mandić u telefonskom razgovoru za „Politiku”.

Zašto je ta granica tako visoka?

Zato što neki aspekti mogu da nagrizu moral publike.

Ali vi ste već poznati po tome da ste brutalno direktni i da uvek kažete šta mislite.

Ovog puta se nisam, čak, ustručavao ni da pokažem šta imam. Vi znate da će ova knjiga možda doći i na udar nekih moralističkih makaza, jer je na kraju knjige objavljena moja fotografija na kojoj sam nag.

Kakvu poruku ima ta fotografija?

Da Adamu treba skinuti smokvin list. To je poslednji list koji mora da padne. Sve je skinuto. Jedino se Adam skriva iza nekih listova. Ja sam se usudio da se ne skrivam. To nije provokacija, ni egzibicija. Reč je o fotografiji koja je logički proizašla iz mog teksta o nudizmu koji je esejistički napisan i koji sam prvi napravio u ondašnjoj Jugoslaviji. U kontekstu toga sam objavio tu fotografiju, da pokažem da mislim ono što radim. Da citiram Ivana Mažuranića: „Dobar pastir što god kaže inom, to sam svojim potvrđuje činom.” Ako kažem ljudima: „Skinite se, svucite se, nudizam je poželjan i dobar, oduvek, od Adamovog vremena do danas”, onda moram da pokažem da to mislim ozbiljno.

Mnogi se slažu da ova knjiga pokazuje koliko ste u životu bili dosledni i koliko ste u toj svojoj doslednosti bili usamljeni – antikomunista za vreme socijalističke Jugoslavije, antinacionalista devedesetih…

Nisu te definicije dobre i ja ih odbijam. Prvo, u vreme socijalističke Jugoslavije niko nije mogao biti antikomunista, jer bi automatski završio u zatvoru. Sloboda i demokratija su postojali samo za one koji su bili za socijalizam. Svako ko je drukčije radio bio je državni neprijatelj. Prema tome, ne bih sebi pripisao da sam bio antikomunista. Ja sam samo malo građanski varirao između dogme i slobode, tražeći ona područja slobode koja dogma nije zahvatila, a na kojima bi se mogao izraziti neki analitički stav.

Ali devedesetih ste s građanske pozicije nastupali protiv nacionalizma?

Dobro, to je logično i prirodno. Tuđman me je osvestio od svih mojih mogućih pogrešnih mišljenja o prethodnom, titoističko-socijalističkom sistemu. O NDH nisam mnogo znao jer sam bio dete u to doba, ali kad je nastupio „tuđmanizam”, dakle revitalizacija En-De-Haške države, shvatio sam koliko je bilo vrednosti u onom socijalističkom sistemu u kojem sam ja malo „rogoborio”. No, to moje rogoborenje nije bilo ništa strašno, jer nisam bio politički organizovan. A kad sam video svojim očima revitalizaciju En-De-Haškog projekta, kad je nacionalizam progovorio punim glasom, ja sam nastavio po starom. Nisam pripadao nijednoj stranci, niti sam imao ičiju zaštitu. Ja sam svojim tekstovima samo pokušavao opet da tražim neke prostore slobode koje taj sistem nije zauzeo, potpuno isto kao i u prethodnom. To je ta doslednost, ako baš hoćete.

A na crnu listu ste dospeli još sedamdesetih i to, kažu, zbog književne kritike? Da li to znači da je književna kritika tada imala neku moć?

Pa ne, nažalost, jer je sve krivo shvaćeno. Svojevremeno me je, čini mi se 1977, dokačio jedan partijski sekretar, visoki funkcioner CK SK Hrvatske, krivo me optuživši da hvalim neke nacionalističke stavove. Čovek je polupismeno odreagovao. Ja sam, naime, u svojoj kritici Šegedinove knjige odbio da smo svi odgovorni. To je bio stav koji odbija učešće u socijalističko-komunističkom projektu, i to sam rekao Šegedinu. I tad je neko sa svojom inteligencijom potpuno krivo interpretirao da ja njega hvalim. A možda su pomislili da tu podmećem kukavičje jaje svog otpora, kad kažem: „Ne, nismo mi odgovorni, odgovorni ste vi, socijalisti, komunisti, lideri partijske elite koji ste nas u sve to uvalili.” I zbog „opaskice” tog funkcionera, u novinskim krugovima došlo je do uzbune na moj račun jer onda je bilo ovako: kad neko kine u CK, u komunističkim krugovima odmah zavlada upala pluća. Tako su mene moji vlastiti krugovi izolovali i bacili me na crnu listu, na kojoj sam bio 12 godina u Hrvatskoj, ali kako je to bila Jugoslavija, ja sam svoju slobodu našao u drugom delu države, u Srbiji, pa me ta optužba nije do kraja dotukla.

Rekli ste da se u životu građana Hrvatske ništa nije promenilo od ulaska u EU. Izgleda da nemate baš pozitivan stav prema EU?

Ja sam skeptičan, ironičan i ne nalazim ništa dobro u tome da nas Evropa uzima kao poslednjeg podstanara, jer mi smo zemlja koja ima samo tercijarne delatnosti. Mi smo turistička usluga: konobari, sobarice. Upravo s oduševljenjem kličemo o postotku poraslog broja gostiju i noćenja i to je sve što imamo od naše takozvane ekonomske samostalnosti, mada prihodi od turizma i nisu naši, jer idu preko stranih banaka koje finansiraju i prodaju hranu iz inostranstva, a ne našu.

Ali zar ne mislite da je ujedinjenje evropskih zemalja generalno dobra ideja?

To su pokušali i Aleksandar Veliki, i Karlo Peti, car Rimskog carstva, i Napoleon, i Hitler. Mislim da to zaista nije dobra ideja. To su rogovi u vreći, države nespojive po bilo kojoj liniji i to, nažalost, neće opstati. EU se raspada, ako se ne varam. To se svelo uglavnom na nemačku državu. Hvala lepo!

Za Hrvatsku kažete da je danas neuspela država, da se raspada i da za nju nema nade. Kako biste ocenili Srbiju?

Sve što sam rekao za Hrvatsku važi i za Srbiju. A Bosna je specijalno na umoru.

Dakle, i Srbija se trese kao alkoholičar u apstinencijalnoj krizi, kao što ste rekli za Hrvatsku?

Nisam toliko siguran. Ta moja rečenica odnosi se na Hrvatsku, ali mislim da se nešto slično može primeniti i na Srbiju.

Vi smatrate da je Hrvatska promašen projekat zato što je stvarana na nacionalističkoj euforiji devedesetih godina i da su joj zbog toga temelji truli. Da li to može da se kaže i za ostale bivše jugoslovenske republike, sada države?

Svi su se razišli s gotovo istim motivacijama, da budu svoj na svome. Kod nas je neko vreme važila strašna poslovica jednog našeg neoustaše, da je „narod bez države kao govna na kiši”. Slobodno napišite tako jer to je pisalo kod nas u službenim listovima i citirano je u saboru. To je formalna rečenica koja nije iz podzemlja. Onda kad smo dobili tu državu, ja sam rekao da smo sad g…. na kiši, samo s kišobranom i to je sve. Ništa se nije promenilo, noge nam i dalje tonu u blato.

Da li vi stvarno smatrate, kako vas inače svi citiraju, da Srbi i Hrvati treba da žive u jednoj državi?

To „treba” nužno je staviti pod znake navoda, jer niko ništa ne određuje, niti ima moć da organizuje. To je jedan prospekt, jedna vrsta futurističke vizije. Zapravo, ja bih rekao da bi Srbi i Hrvati mogli da žive u jednoj državi, dakle kondicionalno.

A kako u ovom trenutku vidite odnos između naše dve države?

Vidim mnogo birokratskih začkoljica i zategnutosti. Postavljaju se uslovi i s jedne i s druge strane da bi se kao razvila potpuna komunikacija, što je po meni cepidlačenje i otezanje. Nema velikodušnosti ni s jedne ni s druge strane, svi smo moralističke cicije. Desničari u Srbiji i Hrvatskoj podzemno utiču i na pošteniju politiku na vrhu. Da bismo se njima dodvorili, onda tražimo kojekakve ustupke, izvinjenja. Nemoguće je rešiti ovu birokratsku zavrzlamu.

Očigledno nemate mnogo istomišljenika, jer tvrdite da nema jugonostalgičara i da u Hrvatskoj vlada „austrougaro nostalgija” ili kako se to već zove?

To se ne zove nikako, već sam taj izraz ja izmislio zato što je Austrija preuzela naše banke i medije, a Mađarska je stavila svoje prste na našu naftnu industriju i potencijal. Prema tome kao da su se nehotice ili možda namerno ujedinile da ostvare nekadašnji model vladanja nad jednom kolonijom. Definitivno smo kolonizovani, a od te puste slobode, nezavisnosti i suverenosti nije ostalo ništa.

U takvoj situaciji čega ima najviše na javnoj sceni Hrvatske?

Ima šunda, „treša”, ima bezbroj festivala, misica.

A medijska slika Hrvatske?

Šarolika, ali u raspadu.

Ima valjda nekih novih snaga?

Nema! Sve su nove snage loše i pokvarene, a ono što postoji od starih je umorno, beznačajno i malobrojno. Ima nekoliko grupa samosvesnih ali prezrelih mislilaca, zaostalih iz bivših struktura, koji su potpuno na repu kolone. Malo ko ima prave strasti, a niko nema mogućnosti, ni para za organizovanje. Tonemo u konvencionalnost i ne znamo šta nam sudbina nosi, a samo salonski brbljamo.

http://www.politika.rs/rubrike/Kultura/Mi-smo-poslednji-evropski-podstanari.lt.html

 

Tags: , ,

Category: Jasan Pogled

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Igor Mandić: Mi smo posljednji europski podstanari

by admin time to read: 7 min
0