Imajmo oko i uho i za ono što je iza realnosti [Tema: Pekić]

| April 25, 2014 | 0 Comments

maquinadeescrever

Ne treba biti zaljubljen u realnost, ni na veru se podavati takozvanim očiglednostima. Od njih nema ničeg prevarnijeg. Imajmo oko i uho i za ono što je iza te realnosti. Možda je upravo tu ona šansa koju tokom vremena tražimo.
Da bi čovek bio pesimist u pogledu umetnosti kojom se bavi, mora najpre da svrši sa svojim životnim optimizmom, uključujući i onaj Vrste: mora se lišiti lažnih nada i iluzija koje korumpiraju; mora odbaciti utešne zablude realnosti; mora, kolikogod je moguće, ostati nezačaran, i ako je žedan, odoleti fatamorganama Smisla, Cilja, Svrhe, jer će ga ove, oslobađajući ga u međuvremenu čovečnosti, njegovog privremenog ali jedinog smisla, kad-tad odvući na skapavanje u neku od besplodnih pustinja humane istorije.
*****
Ako je sve zabluda i sve privid, neka je zabluda, neki privid i naša umetnost. (…) Savršeno je svejedno mučite li se oko pretakanja šupljeg u prazno ili praznog u šuplje. Praktično pitanje je šta od toga radite bolje. A opet, ukoliko to bolje radite, u besmislu ste sve dublje. (…)

Umetnost može imati smisao samo ako ga ima život, kojim se ona posredno nadahnjuje. U infaustnoj, samoubilačkoj, jalovoj, šupljoj materijalističkoj civilizaciji, tom avetinjskom skeletu jedne propuštene šanse, ja taj smisao ne vidim. Pa ni u njenoj umetnosti. Ne bih ga video čak i da je moguća neka koja bi destruirala i ovu civilizaciju i njene mitove, kao što je realnost već odavno nemoćna pred vlastitom naopakom prirodom.

Ako neki opšti smisao postoji (što ja lično u njega ne verujem, nije nikakav protivdokaz) šta mi od toga imamo? Kako smo o njemu trajno i beznadežno neobavešteni, mi za njega ne možemo ništa učiniti. Ni za njega, ni, kroz njega, za sebe. Ne može se živeti s nečim o čemu se nema nikakva predstava, osim preko vere, kojom svako od nas nije obdaren. Takav smisao nas se ne tiče. Ako ga ima, nama ljudima je kao da ga nema.
*****
Pretpostavka da je Smisao (Svrha, Cilj) ekskluzivno humani koncept postojanja, uslov koji smo, duševnog spokoja radi, i da ne bismo imali osećaj, kako mlatimo praznu slamu, sami sebi nametnuli. Jer priroda ga ne poznaje. Njena koherencija počiva na kauzalitetu, a ne na teleološkom načelu: njen je operativni kod “zato što” nije “da bi”.

Voda, naime ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.

I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje. Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenom samo za nas.
*****
Piše li pisac zato što misli da ima nešto značajno, korisno, interesantno da kaže, ili što je na vreme shvatio da ne ume praviti cipele koje će neko kupiti, uvek je pomalo neizvesno. Ima i jednih i drugih. Srećan sam što poznajem neke koji su svoj dar uistinu osetili kao pozvanje, i koji ga savesno i uspešno tako i koriste.

Zavidim im sve više, ukoliko sve manje verujem u moć reči i vrednost naših istina. Iskreno žalim što ne osećam nikakvu tvoračku vatru koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih umeo odreći, ništa od onog što bi ovaj moj “trud kojim se trudim” izvelo iz “muke duha” i dovelo do neke “koristi pod suncem”.
*****
Kada sam ja kazao da mi je stalo da čitalac u mojim knjigama uživa? Ne uživam ni ja, pa se ne žalim.

Borislav Pekić

 

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Imajmo oko i uho i za ono što je iza realnosti [Tema: Pekić]

by admin time to read: 3 min
0