Iskušenje [Tema: Bruno Šulc]

| June 18, 2015 | 0 Comments

Bruno_Schulz__Sklepy_cynamonowe._Sanatorium_pod_Klepsydrą

1

Već tada naš grad je sve više padao u hronično sivilo sumraka, obrastao u lišajeve senki po ivicama, meku plesan i mahovinu boje grožđa.

Tek razvijen iz mrkih dimova i jutarnjih magli – dan se odmah menjao u nisko, ćilibarsko podne, za trenutak postajao proziran i zlatan kao tamno pivo, da posle toga siđe pod mnogokratno raščlanjenje, fantastične svodove šarenih i prostranih noći.

Stanovali smo na trgu, u jednoj od onih tamnih kuća pustih i slepih fasada, koje je tako teško međusobno razlikovati.

To je bio povod stalnih grešaka. Jer ušavši jednom u pogrešan trem na pogrešne stepenice, obično se upadalo u pravi lavirint tuđih stanova, hodnika, neočekivanih izlaza na tuđa dvorišta i zaboravljalo o prvom cilju ekspedicije, da bismo se posle mnogo dana, vraćajući se sa stranputica čudnih i spletenih doživljaja, jednog sivog osvita usred griže savesti setili roditeljske kuće.

Pun velikih ormana, dubokih otomana, bledih lustera i jevtinih veštačkih palmi, naš stan je postajao sve zanemareniji usled majčine lenjosti, koja je sve vreme provodila sedeći u dućanu, i aljkavosti vitkonoge Adele, koja je nenadziravana ni od koga provodila dane pred ogledalima na širokom toaletu, ostavljajući svuda tragove u obliku iščešljane kose, češljeva, bačenih papuča i steznika.

Stan nije imao određeni broj soba, jer se nije pamtilo koliko je od njih bilo iznajmljeno drugim stanarima. Često je slučajno otvarana poneka od tih zaboravljenih soba i nalažena prazna; stanar se bio davno iselio, a u mesecima nedirnutim fiokama pravljena su neočekivana otkrića.

U donjim sobama su stanovali pomoćnici i često u noći su nas budili njihovi jauci, koje su ispuštali pod uticajem košmarnih snova. Zimi je napolju još bila gluva noć kad je otac silazio u te hladne i tamne sobe, plašeći svećom stada senki pred sobom, koje su sa obe strane bežale po podu i zidovima; išao je da iz kao kamen tvrdog sna budi spavače koji su teško hrkali.

U svetlosti ostavljene sveće lenjo su se izvlačili iz prljave postelje, isturali, sedajući na krevetima, bose i ružne noge i sa čarapom u rukama se još jedan trenutak predavali uživanju zevanja – zevanja produženog do čulnog uživanja, do bolesnog grča nepca, kao pri jakom povraćanju. U uglovima su nepomično stajale velike bubašvabe, povećane sopstvenom senkom, kojom je svaku od njih opterećivala sveća i koja ih nije napuštala ni onda kada bi koji od tih pljosnatih, bezglavih trupova iznenada počinjao juriti neverovatnim, paukovim begom.

U to vreme je moj otac počeo poboljevati. Dešavalo se već prvih nedelja te rane zime da je cele dane provodio u krevetu, okružen bočicama, pilulama i trgovačkim knjigama, koje su mu donošene iz dućana. Gorki miris bolesti taložio se na dnu sobe čije su tapete gustele tamnijim spletom arabesaka.

Uveče, kad bi majka dolazila iz dućana, bivao je uzbuđen i sklon svađi, prebacivao joj je netačnost u vođenju računa, dobijao crvene pečate na licu i padao u vatru do neuračunljivosti. Sećam se da sam ga jednom, probudivši se kasno noću iz sna, ugledao kako u košulji i bos trči ovamo i onamo po kožnom otomanu, dokumentujući na taj način svoju ljutnju pred bespomoćnom majkom.

Drugih dana je bio miran i koncentrisan i potpuno utonuo u svoje knjige, duboko zalutao u lavirinte zamršenih računa.

Vidim ga u svetlosti čađave lampe, kako čuči među jastucima, ispod velikog izrezbarenog uzglavlja kreveta, sa ogromnom senkom glave na zidu, kako se njiše u bezglasnom razmišljanju.

Ponekad bi izronio iz tih računa, kao da je hteo da udahne vazduh, otvarao je usta, neprijatno mljackao jezikom, koji je bio suv i gorak, i bespomoćno se osvrtao, kao da nešto traži.

Tada se dešavalo da s kreveta tiho otrči u ugao sobe, pod zid, na kome je visio poverljiv instrument. Bila je to neka vrsta klepsidre ili velike staklene boce, podeljene na unce i napunjene tamnom tečnošću. Moj otac se spajao sa tim instrumentom dugim gumenim crevom, nalik na uvijenu, bolesnu pupčanu vrpcu, i tako spojen sa žalosnim aparatom – postajao nepomičan i koncentrisan, oči su mu tamnele, a na bledunjavom licu se pojavljivao izraz patnje ili nekog prestupničkog uživanja.

Zatim su opet dolazili dani tihog, napregnutog rada, isprepletanog samotnim monolozima. Dok bi tako sedeo u svetlu stone lampe, među jastucima velikog kreveta, a gornji deo sobe rastao u senci abažura, koji ga je sjedinjavao sa velikom stihijom gradske noći iza prozora – osećao je, ne gledajući, da ga prostranstvo obrasta pulsirajućom gustinom tapeta, punom šapata, šištanja i šušketanja. Slušao je, ne gledajući tu zaveru punu značajnih namigivanja, razvijanih u cveću ušnih školjki koje su slušale i tamnih usta koja su se smeškala.

Tada bi prividno još jače tonuo u rad, brojao i sabirao, bojeći se da otkrije gnev koji je rastao u njemu i boreći se sa iskušenjem da sa iznenadnim krikom besno jurne u suprotnom pravcu i zgrabi punu pregršt tih arabeski, tih buketa očiju i ušiju, koje je noć pustila iz sebe i koje su rasle i množile se, izmamljujući sve nove i nove šibljike i krakove iz materinskog pupka mraka. Umirivao se tek kad bi sa osekom noći tapete počinjale venuti, savijati se, gubiti lišće i cvetove, jesenje se proređivati, propuštajući daleko svitanje.

Tada bi, usred cvrkuta ptica sa tapeta, u žuti zimski osvit usnuo na nekoliko sati gustim, crnim snom.

Već danima, nedeljama, kad je izgledalo da je utonuo u komplikovane konto-kurente – njegova misao se potajno upuštala u lavirinte sopstvenih unutrašnjosti. Zadržavao bi dah i osluškivao. I kad bi se njegov pogled vraćao pobledeo i mutan iz tih dubina on bi ga umirivao osmehom. Još nije verovao i odbacivao je kao apsurd te zahteve, te predloge, koji su navaljivali na njega.

Danju su to bila kao neka razmišljanja i ubeđivanja, duga, jednolična rasuđivanja vođena poluglasno i puna humorističkih interludija, šeretskih natezanja. Ali noću su ti glasovi bili strasniji. Zahtev se vraćao sve ranije i glasnije. Čuli smo kako razgovara s bogom, kao da moli za nešto i brani se od nečega, što je uporno traženo i zahtevano.

Dok se jedne noći taj glas nije digao preteći i nesavladljivo, zahtevajući da ga posvedoči svojim ustima i utrobom. Čuli smo kako je duh ušao u njega, kako se diže iz kreveta, dug i sve veći proročkim gnevom, daveći se bučnim rečima, koje je izbacivao kao mitraljez. Čuli smo tutnjavu borbe i očev jauk, jauk titana slomljenog bedra, koji se još podsmeva.

Nikada nisam video starozavetne proroke, ali ugledavši ovog čoveka, oborenog božjim gnevom, široko raskrečenog nad ogromnim porculanskim nokširom, zaslonjenog vihorom ruku, oblakom očajničkih lomatanja, nad kojima se još više dizao njegov glas, tuđ i tvrd – shvatio sam božji gnev svetih muževa.

Bio je to dijalog strašan kao govor gromova. Lomatanja njegovih ruku su kidala nebo na komađe, a u pukotinama se pojavljivalo Jehovino lice, puno gneva i bljujući psovke. Ne gledajući, video sam ga, strašnog Demijurga, kako ležeći na tami kao na Sinaju, naslonivši se moćnim rukama na karniše zavesa, prislanja ogromno lice uz gornja okna prozora, na kojima je pljosnato ležao njegov čudovišno mesnat nos.

Slušao sam mu glas u prekidima proročanske tirade moga oca, slušao to snažno režanje napućenih usana, od koga su drhtala okna, mešajući se sa eksplozijama zakletvi, jadikovki, pretnji moga oca.

S vremena na vreme glasovi su se utišavali i tiho se grčili kao ćaskanje vetra u moćnom kaminu, čas opet eksplodirali velikom bučnom galamom, burom izmešanih jecaja i psovki. Iznenada se prozor otvorio tamnim zevom i plahta mraka prođe kroz sobu.

U svetlu munje ugledao sam oca u rublju koje je lepršalo oko njega, kako uz strašne psovke snažnim pljuskom prosipa sadržinu nokšira kroz prozor u noć što je šumela kao školjka.

2

Moj otac je lagano nestajao, naočigled svih.

Zgrčen pod velikim jastucima, sa divlje naježenim čupercima sede kose, razgovarao je poluglasno sa samim sobom, sav utonuo u neke komplikovane unutrašnje afere. Moglo je izgledati da se njegova ličnost raspala na mnoštvo posvađanih i suprotnih ja, jer se glasno svađao sa samim sobom, uporno i strasno pregovarao, ubeđivao i molio, a onda je opet izgledalo kao da predsedava skupu mnogobrojnih interesenata, koje je sa najvećom usrdnošću i leporečivošću pokušavao da pomiri. Ali svaki put ti bučni sastanci, puni vatrenih temperamenata, na kraju bi se rasturali usred psovki, grdnji i uvreda.

Zatim je došao period nekog smirenja, unutrašnjeg spokojstva, blage duševne vedrine.

Opet su veliki folijanti bili rašireni po krevetu, po stolu, po podu i neki benediktinski mir rada ležao je u svetlu lampe nad belom posteljinom kreveta, nad pognutom sedom glavom moga oca.

Ali kad bi se majka kasno uveče vraćala iz radnje, otac bi živahnuo, pozivao bi je k sebi i s ponosom pokazivao sjajne, šarene slike kojima je bio brižljivo izlepio stranice glavne knjige.

Tada smo svi primetili da je otac počeo iz dana u dan da se smanjuje kao orah, koji se suši u ljusci.

To nestajanje ni u kom slučaju nije pratilo i slabljenje snage. Naprotiv, stanje njegova zdravlja, raspoloženje, pokretljivost pre je izgledalo kao da se popravljaju.

Sada se često glasno i cvrkutavo smejao, prosto se zanosio od smeha, ili je kucao u krevet i sam sebi odgovarao »molim« u raznim intonacijama, po čitave sate. S vremena na vreme je silazio sa kreveta, penjao se na orman i čučeći pod tavanicom sređivao nešto među starudijom, punom rđe i prašine.

Ponekad bi sebi namestio dve stolice jednu prema drugoj i upirući se rukama na naslonjače, ljuljao se nogama napred i natrag, tražeći sjajnim očima u našim licima izraze divljenja i ohrabrenja. Sa Bogom se izgleda bio sasvim pomirio. Ponekad se noću u prozoru spavaonice javljalo lice bradatog Demijurga, obliveno tamnim purpurom bengalske svetlosti, i trenutak dobroćudno posmatralo čoveka koji je duboko spavao i čije je melodično hrkanje, tako je izgledalo, putovalo daleko po nepoznatim prostranstvima svetova sna.

Za dugih, polutamnih popodneva te kasne zime moj otac je s vremena na vreme upadao na cele sate u zakutke gusto pretrpane stvarima, uporno tražeći nešto.

I često se događalo za vreme ručka, kad bismo svi seli za sto, da oca nije bilo. Tada bi majka dugo morala vikati: »Jakube!« i udarati kašikom o sto, pre no što bi izašao iz nekog ormana, oblepljen krpama paučine i prašine, besvesna pogleda utonulog u komplikovane, a samo njemu znane probleme, koji su ga mučili.

Ponekad bi se popeo na karnišu i zauzimao nepokretan stav tačno nasuprot velikog ispunjenog kraguja, koji je s druge strane prozora visio na zidu. U tom nepokretnom, čučećem položaju, zamagljena pogleda i lukavo nasmejana izraza lica ostajao bi čitave sate, da iznenada, kad bi neko ušao, zalupa rukama kao krilima i zakukuriče kao petao.

Prestali smo da obraćamo pažnju na ta osobenjaštva, u koja je iz dana u dan sve više upadao. Oslobođen skoro sasvim telesnih potreba, ne uzimajući nedeljama hranu, svakim danom je sve dublje tonuo u zamršene i čudne afere, za koje mi nismo imali razumevanja. Gluv na naša ubeđivanja i molbe, odgovarao bi odlomcima svog unutrašnjeg monologa, čiji tok ništa spolja nije bilo u stanju da pomuti. Večito zauzet nečim, bolesno živahan, sa crvenim pečatima na suvim obrazima, nije nas primećivao i previđao nas je.

Bili smo navikli na njegovu neškodljivu prisutnost, na njegovo tiho pričanje sa samim sobom, na to detinje cvrkutanje, utonulo u samo sebe, čiji su trileri nekako prolazili preko margina našeg vremena. Tad je već nestajao na mnogo dana, devao se nekuda po zabačenim kutcima stana i nemoguće ga je bilo naći.

Postepeno su ti nestanci prestali da prave utisak na nas, navikli smo na njih i kada bi se posle mnogo dana opet pojavljivao, nekoliko coli manji i mršaviji, to ne bi za duže vreme zadržalo našu pažnju. Prosto, prestali smo da računamo s njim, toliko se bio udaljio od svega što je ljudsko i stvarno. Čvor po čvor se odvezivao od nas, tačku po tačku je gubio veze koje su ga vezivale sa ljudskom zajednicom.

Ono što je još bilo ostalo od njega, ono malo telesnog omotača i ona pregršt besmislenih osobenjaštava – mogli su nestati jednog dana, isto onako neprimećeni kao siva gomilica smeća, koja se skupljala u uglu, i koju je Adela svaki dan iznosila na đubrište.

Bruno Šulc

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Iskušenje [Tema: Bruno Šulc]

by admin time to read: 9 min
0