Ispovijesti – Kada se kostima nevinih iskreno poklonimo [Tema: Zatvor]

| May 29, 2012 | 0 Comments

I opet dođeš kući i kažeš: Dobro je. Nije se ništa desilo strašno. Jabuke su na stolu. Rakija u ostavi.

Centralni zatvor u Beogradu. Škripa ulaznih vrata. Radio iz neke od kancelarija najavljuje kišu.

Neki ljudi jednostavno ne mogu. Ne mogu da izdrže, reaguju, kažu, udare, ne daju na sebe, neki ljudi jednostavno ne umiju da saginju glavu. Sa stola, od kuće, ponio sam jednu jabuku da je ponesem tom zatvoreniku, na poklon.

I znam, putujući po ovim našim, nesretnim zemljama, da su naši heroji koji ubijaju pravi heroji, a njihovi koji ubijaju su za nas zločinci, a za njih heroji, i onda sjedimo, pijemo i pušimo i gledamo se i pozdravljamo i samo neko pucne prstima, da znak, kao start trke na 200 metara, i mi kao pušteni sa lanca počnemo da koljemo jedni druge, tako slasno i sa zadovoljstvom, pomislim da možda uživamo i kada mi koljemo i kada nas kolju. Strašno. O tome je bio taj dokumentarni  film, koji je snimljen, ali ne i prikazan, jer – problemi su nastali kada su funkcioneri vidjeli film, pa kako to, pa ne može to tako, i desi se pištolj, pucanj, i reditelj u zatvoru. Kaže mi, preko telefona, sa zadovoljstvom će sve reći u oko kamere. Nijesam mu rekao da sa sobom nosim samo diktafon. Bez oka.

Nijesam htio da promijenim kraj. Ja sam taj koji je napisao scenario i koji je sve smislio i režirao i snimio i da onda dođe glavonja i kaže, promijeni kraj!!? I onda su oni uradili svoje, a ja svoje. I nije mi žao, ako si to htio da me pitaš.

Znaš, to je bilo previše za mene. Ja sam violentan tip. Kad radim nešto, radim to do kraja. Vidiš da sam ćelav. E zamisli sad još i sunce koje peče. Pored rijeke, voda, sunce, avgust, jedna djevojka. Sunce žari. Znoj. I šta sam uradio? Pucao! Sudijama sam rekao, pucao sam iz istog razloga kao Merso. Zbog sunca. Da mi nije sunce tog dana pržilo ćelavu glavu, da nisam popio litar vina, plus jednu čašu viljamovke, da ta djevojka nije bila tu, ne bih onako poludio. Ili bih, pojma nemam. Pucao sam mu u nogu, pogodio ga u koljeno, nijesam želio da ga obogaljim, više sam iz bijesa pucao u cijelu tu sprdnju, država, istina, pravda i moj film koji je samo želio da ispriča priču o ljudima koji bez razloga ubijaju druge ljude, ali avaj, nijesam govorio o njima koji ubijaju nas, nego o nama koji ubijamo njih. To je bila moja greška. Mea culpa.

A znam ja kako je bilo, mogu da pretpostavim, pročulo se kakav je film, da je za naš narod crn da ne može biti crnji, političari zvali producenta, rekli mu, u nekoj kafani, uz roštilj i bijelo vino, rekli mu, jesi li ti lud, daješ pare za takve propagandne filmove, a sad će izbori, pa ovo i ono, i sad ja bih razumio da su me pustili da ga završim, pa ga zabranili, ali prvo me zvali, kao, promijeni kraj, potpuno nebulozan predlog, znajući, tako dobro, da na to neću i ne mogu da pristanem, i onda da dođe dripac, po onakvom suncu, pravac kod mene na rijeku, da mi kaže da je uzeo trake i da se neće pojaviti ni jedna scena, a meni vino i ta žena i sunce i odakle pištolj stvarno pojma nemam. To sam svima rekao. To je neka đavolja rabota. Pištolj na stolu. Možda da nijesam pucao ja u njega možda bih ja bio mrtav? Možda se taj pištolj zbog mene pojavio na tom stolu?

Znaš da je čudno sve to, kako se desilo, zašto?

Nema veze što nemaš kameru, dovoljan je diktafon, moj glas će odjeknuti po nekim sobama, neka se ljudi naježe kada čuju da samo jedan zrak sunca može da učini da poludite, ili žena ili litar bijelog vina. E sad. Pištolj koji se nađe na stolu, šta da radi, u takvom trentuku, nego da opali? Tako dobija svoj smisao i svrhu svog postojanja. Da nije bilo pištolja na stolu, sad ti ne bi bio ovdje.

I možeš li da zamisliš, tip je prije nekoliko dana dolazio u zatvor, sa sve štakama, kaže, da mi oprosti, kaže opraštam ti, hrišćanski je, a kamere zuje, fotografišu ga, snimaju, to ti se naziva sakupljanje političkih poena, i ja onda opet popizdim, iako nema sunca,ni vode, ni žene, te laži, užasno utiču na ljude kao ja, violentne, ne mogu a da ne poludim kada se tako, kada se tako pretvara, možeš zabiti svoj oproštaj u dupe rekao sam i opsovao mu sve po spisku i rekao da je bilo bolje da sam mu pucao pravo u čelo, poslušniku svih vlasti, država i sila. Pih.

Neću više o njemu da pričam. Što bih. Došao da mi oprosti i pozvao televiziju. Njegova partija kontroliše sve i onda na televiziji govore o veličini, pravdi, oproštaju, hrišćanskoj samilosti.

Ma pusti.

Mene još bole djeca koju su pobili i pobacali po jezerima i rijekama. Kosti ćemo skupljati još dugo. Svaka će sijati kao svjetionik. Jedino tako. Kad sve te kosti pokupimo, kada im se iskreno poklonimo. Možda tada. Možda.

A i da nije bio pištolj. Udavio bih ga. Vidi kolike su mi ruke. Neke stvari ne mogu a da se ne dese. Ili što pesnik reče, čim se desilo i trebalo je da se desi.

Dao sam mu jabuku. Uzeo je, obrisao o rukav, i zagrizao.

Upravnik me je smrknut ispratio.

Ne znam šta će vam sve ove priče zatvorenika.

To vam je kao kad skupljate sličice. Kad ispunim album prestaću – glupo sam se našalio.

Zatvorio je vrata. Škripala su.

Vjetar će donijeti mirise đubrišta, klanice, prepunih vozova.

Krenuću ulicom, u susret.

 

 

 

Tags: , , , , , , , ,

Category: Anatomija Fenomena

Bash

About the Author ()

Bash je pseudonym. Pravo ime je poznato redakciji. Govori se da ima veza sa B. Travenom, i dzunglama Juzne Amerike, ali je to potpuno proizvoljna i nepotvrdjena vijest. Osnovna osobina – potpuna i cjelovita kontradiktornost. Jedno govori danas sjutra sasvim suprotno i ne nervira se. Kaze, nebo je tu, mi smo tu, u cemu je problem, gospodo?

Leave a Reply

Ispovijesti – Kada se kostima nevinih iskreno poklonimo [Tema: Zatvor]

by Bash time to read: 4 min
0