Ivan Goran Kovačić kao opomena Hrvatima

| January 19, 2015 | 0 Comments

Ivan_Goran_Kovačić

Piše: Momčilo Đorgović

Velike sile globalizuju i smrt. Sve više se igraju sa njom po celoj planeti. Potpuno je neizvesno koje će mesto života postati grob: mirni gradovi, sela, supermarketi, biznis kule, regioni, redakcije, transportna sredstva? Svima preti ta crna jama, nama ovde na Balkanu, takođe. Tu neumitnost iz ruke prirode ili Boga preuzeli su moćni, Tanatos je njihov poslušni sluga, i oni odlučuju kada će nam i kako kucnuti terminalni čas. Terorističke organizacije već nastupaju kao velike sile, drhti pred njima svet.

Na predsedničkim izborima u Hrvatskoj pobedila je Kolinda Grabar Kitarović, kandidat desnice. Lepa žena zračila je u pobedničkoj noći, sa svojim pepsident, američkim, blistavim osmehom. Ali kada je progovorila, kao da su joj reči izašle iz eseja Miroslava Krleže “O malograđanskoj ljubavi spram hrvatstva” napisanom još dvadesetih godina prošlog veka, između dva rata.

Povratak u prošlost ili povratak prošlosti u sadašnjost?

Ljupka u svojoj razdraganosti pred masovnim auditorijem slavljeničkog Ha-De-Zea, uz plemenski tam-tam bubanj, na živ je i sugestivan način, kabaretski i šarmantan, pokazivala kako Krležina opaska da je “hrvatstvo”, ova “hrvatska formula u rukama preživjelih, konzervativnih, staromodnih snaga, koje djeluju isključivo po zakonima duševne tromosti” – apsolutno netačna.

Najmanje je troma, a sasvim up-to-date. Celovečernjim blistavim osmehom američkih filmova i tv-reklama gospođa je predsednica obasjala dva vinovnika protiv čovečnosti – Tuđmana i Gotovinu. Tu dvojicu što su po američkim instrukcijama (prema brionskim transkriptima) proterali Srbe iz Hrvatske (Banjaluku nisu dobili zbog prekomerne upotrebe sile). Mada su u “regionu” zločinci, upravo zato su u hrvatstvu heroji. Uobičajeni balkanski kontrapunkt.

I dok je Kolinda Grabar Kitarović kliktala živom Gotovini, mrtvom Tuđmanu, meni je na pameti bio večni Ivan Goran Kovačić.

U toj pobedničkoj noći, sve uz potmulo udaranje tam-tama, netom izabrana predsednica naglasila je da će sa velikim zadovoljstvom preuzeti dužnost i obaveze vrhovnoga zapovednika hrvatskih oružanih snaga i zavetovala se na marljivost (bojmo se da ne bude prekomerna, sa Gotovinom se slikala obraz uz obraz). Na internetu se istovremeno mogao pratiti slide-show njenih fotografija, kao iz Formanovog filma “Kosa” – ona u NATO uniformi na vežbi u nekoj pustinji.

Duševna netroma retorika je potom otišla ka pravima hrvatskih manjina, naravno, kod suseda. Kada se manjinska prava pretvore u teritorije, onda se za njih ratuje kao danas u Ukrajini. Da li to znači da se najavljuje opet rat i na Balkanu? Hitler je sa tom temom počeo anschluss-e i Drugi svetski rat. A Kolinda Grabar Kitarović je potegla snajperske lapsuse i proglasila Srbe Hrvatima kad žive u Hrvatskoj ili kadgod prolaze kroz nju. Jeza je došla, elektrizirala je dlake na regionalnoj koži.

Sve bi to bila balkanska, palanačka posla, krležijanska “hipnotizerska predstava na kojoj se trajno peče kajgana od nepostojeće jajičnice” da ova hrvatska dama nije bila na obuci u generalnom sekretarijatu NATO. A kao što slušamo i čitamo svi info-servisi najavljuju NATO manevre i ojačanja na granicama sa Rusijom (odnosno protiv Rusije). Ratne mašine stavljene su u pokret. Viktor Ivančić sluti da je predsednička pobeda Ha-De-Zea “uvertira u neofašistički marš”, podseća da je Hrvatska vazal velikih sila, da one odlučuju umesto nje i da je “sadašnji stupanj državnog suvereniteta u Hrvatskoj manji nego dok je bila Jugoslavija”. Poznato je da je ekonomska kriza majka fašizma. Danas su na Balkanu Amerikanci, Englezi, Nemci i Rusi (Francuz Kušner se pojavljuje samo kada treba osporiti optužbe protiv terorističke OVK, Je suis Tachie). U tim instalacijama više ni Srbi ni Hrvati nisu važni, osim kao topovsko meso.

Da li se Balkan pretvara u jamu kao što je to bilo 1914, 1941, 1991? Specijalni tužilac za ratne zločine Vojislav Vučković početkom ove godine je podsetio da je Balkan i dalje bure baruta, i da već jedan govor može zapaliti pritajene strasti, toliko je sve i dalje nestabilno.

Da li su slutnje preterano crne? Trebalo bi se setiti kraja osamdesetih i početka devedesetih kada zaneti mirom i prosperitetom od 40 godina nismo verovali da se Jugoslavija može ponovo pretvoriti u Balkan. Tada sam u komentaru za Borbu pretpostavio da će jugoslovenske republike jedne od drugih razdvajati i braniti “plavi šlemovi”. Urednici su smatrali da sam preterao, ali su pustili tekst. Ni sam nisam sasvim verovao u to, mada su događaji prema takvom raspletu bili u zamahu. Dvadeset sedam godina kasnije evo nas na zgarištu Jugoslavije, potpuno neizvesne budućnosti, i u vojno-bezbedonosnim instalacijama velikih sila.

Tek sada se možemo složiti sa Markom Mazoverom da je Evropa u dvadesetom veku ipak bila “mračni kontinent”. Samo u Drugom svetskom ratu poginulo je pet miliona Nemaca, a ukupno je do polovine dvadesetog veka u ratovima izginulo preko šezdeset miliona Evropljana. Na Balkanu raseljavanja, masovna ubistva, streljanja, klanja, tamnice, koncentracioni logori, rasizam…

Za kontrolu nad regionom, velikim silama najbolje služe desničari, upravo zato što su konfliktni, najmanje spremni da poštuju susede, ljudska i manjinska prava. Čvrst su garant prisustva Vis major. Stvaraju stanje “normalizovanog nacionalizma”, ceo region se retardira na stereotipe. Suprotstavljeni etnodesničari međusobno se privlače i odbijaju, kao magneti, zavisi kako ih Vis major okrene. Među njima nema mira, svaki sporazuma je i prevara. A posvađani i uvek slabi. Nema im života bez potpore Velikog brata. Mada jedni drugima neprijatelji, ekstremni nacionalisti su prijatelji, jedni bez drugih ne mogu opstati, učvršćuju legitimitet. Istinski su neprijatelji sopstvenom narodu, jer mu na kraće ili duže staze uništavaju razvoj, regresiraju ga i pljačkaju. U terminologiji krimića oni u regionu stvaraju političke uslove za – savršeni zločin. Iz svetskih centara samo ih, kao na reostatu, šteluju, od ratoborne retorike, provokacija, sabotaža do sukoba i rata.

U ovoj maloj seriji povezao sam tri književnika, jednog srpskog (Branka Ćopića), američkog (Selindžera) i Ivana Gorana Kovačića, kao tri koraka kroz ludilo dvadesetog veka. Oni su generacija, gotovo istih godina rođenja, ali njihove sudbine su povezali “mračni kontinent” i ratovi. Selindžer je sa samo jednim romanom postao poznat, a Ivan Goran Kovačić samo jednom poemom, Jamom. Dvadeseti vek je za njih bio grob. Kovačić je posle nekoliko meseci od stvaranja poeme bačen u grob, Selindžer nije, ali se sam živ sahranio u kućnom bunkeru u Vermontu.

Ivan Goran Kovačić je autobiografiju ispisao pesmama unapred. Stihovima je prozvao svoju i našu sudbinu. U Hrvatskoj ga ne bi smeli izbegavati, jer ih je oslobodio kolektivne krivice, pošto je Hrvat koji je najmoćnijim jezikom, poetskim, osudio druge Hrvate koji su počinili bestijalno zlo. Nije za njih tražio proceduralne oslobađajuće greške kao što je Ustavni sud Hrvatske u slučaju Glavaša i time njegovo divljanje uzdigao u državni teror. Ali u poemi Jama, bez nacionalnih, političkih i ideoloških kvalifikativa i subjekata, ne peva se samo o balkanskim stratištima, već o masovnoj nasilnoj smrti širom planete. Što je više ljudi na Zemlji, što je razvijenija tehnologija i te jame su sve češće i sve veće. Njegova Jama ima univerzalni domašaj, a Ivan Goran Kovačić jeste hrvatski, jugoslovenski i svetski pesnik.

edo-murtic

Kovačić je Jamu ispevao u prvom licu. U dolap smrti, on se živ ukrcava. Grabe ga Tanatos i perverzni Eros:

Bio je bljesak munjevita noža,

i bijela, bijela krvnikova koža;

Jer do pojasa svi su bili goli

i tako nagi oči su nam boli.

U kretanju je nadole, u jamu, u mrak, i zatim nagore, iz jame, na svetlost. Identifikuje se sa zaklanim Srbima i Jevrejima. Kovačić u poemi ne naglašava ko je dželat i ko žrtva, jer to rade neljudi protiv ljudi, to je zločin Hrvata-ustaša i protiv Hrvata-ljudi. Izvlači se iz jame, preklan ali živ da bi tražio pravdu i osvetu. Hrvatima su pravdu doneli, Kovačić izričito naglašava – partizani (“Tko ste? Odakle? Ne znam, al se grijem Na vašem svjetlu. Pjevajte”). Hrvate i Hrvatsku su iz ustaške jame vaskrsli partizani – “Vaša mi pjesma vraća svjetlo oka, Ko narod silna, ko sunce visoka”. Bez partizana i komunista pitanje je šta bi ostalo od NDH, od Hrvatske, kao što bez pristanka Srba i ostalih naroda nikada ne bi dobili ni more, ni Slavoniju, niti Krajinu. Teško da bi Hrvatska postala “cijela”. U ovom slučaju se može parafrazirati Mark Mazover, koji je ustvrdio da “liberalna demokratija ne bi mogla da nadvlada 1989. komunizam da on nije pobedio fašizam 1945. godine.” Pa tako ni Franjo Tuđman i njegov Ha-De-Ze ne bi imali mesto pod suncem od 1991. do danas, da im ga nisu obezbedili pobednici nad fašizmom (bratstvo Srba, Hrvata i ostalih jugoslovenskih naroda) u Hrvatskoj od 1945. do 1990.

U Hrvatskoj se sistematski odbacuje sećanje i odgovornost za genocid nad Srbima 40-ih i 90-ih godina dvadesetog veka. U tome učestvuju i oni koji su protiv Hrvata-ustaša. Breme greha je preteško i ugrožava maštani identitet. Savest, ipak, ne da mira i Hrvatska danas insistira na srpskom genocidu nad Hrvatima (?!), ne bi li prenošenjem greha na drugog rasteretila sopstvenu dušu. Partizanska pobeda, Jugoslavija i Tito, te srpski olaki oproštaj, spasili su ih presude, internacionalizacije i kazne međunarodnog suda za genocid u Drugom svetskom ratu. Amerika ih je amnestirala, i okorele ustaše, kako svedoči Drago Pilsel, regrutovala za borbu protiv komunizma. Kao što je u Ukrajini podržala naciste. Ukoliko bi danas Međunarodni sud presudio po hrvatskoj tužbi, Hrvati bi se implicite oslobodili krivice i za etnička čišćenja iz 40-ih i 90-ih, a žrtve bi bile pretvorene u dželate. “Oluja” bi se produžila i okončala sprečavanjem vraćanja Srba u svoju hrvatsku domovinu. Bili bi krivi, jer bi svet rekao da su “genocidni”. Sve se to i može dogoditi, ukoliko se Srbija opredeli da postane potpuno ruska.

Ali za večnost, nad političkim igrama, geostrateškim podelama i ratovima, ostaće reč pesnika – “Jama” se ne može uništiti. Jure Kaštelan je istakao “horibilno osećanje stvarnosti kao bitnu osobinu Goranovog talenta”. Umarširavanje fašizma nije ovog pesnika pretvorilo u slepog patriotu. U profetskim vizijama kakve poseduju umetnici, bilo mu je jasno u kakvom vremenu živi, sa kakvim ljudima, a na “mračnom kontinentu”. Marširala je nacija-država, kao i danas. U Prvom svetskom ratu mobilisano je 65 miliona muškaraca, ubijeno je preko 8 miliona, a bilo je 21 milion ranjenih. Goranov otac je bio austrougarski vojnik na istočnom frontu, a sin se borio pod jugoslovenskom zastavom. Hitler je planirao rasne čistke, Staljin je satirao Sibirom neistomišljenike, ali se nacionalsocijalizam, po mišljenju Mazovera, “uklapao u glavni tok ne samo nemačke istorije nego i evropske, i to mnogo komotnije nego što bi većina htela da prizna”. A engleski istoričar Arnold Tojnbi zaključio je da je izvor sukoba na Balkanu bio izvan našeg regiona – “Uvođenje zapadnjačke formule (principa nacionalizma) među te ljude dovelo je do pokolja… Takvi masakri su samo ekstremna forma nacionalne borbe između komšija koji jedni bez drugih ne mogu”.

Američki geostratezi smatraju da je trenutno stanje u Evropi “nesređeno i složeno i tako će verovatno i ostati”. Ocenjuju još da je “dominacija Nemačke i dalje suštinsko svojstvo evropske strukture moći kao što je i bila tokom 20. veka.” Osećaj dezorijentacije jeste očigledan, uspon desnice nezadrživ. Nameće se da je alternativa utopiji Evropske unije “haos na kontinentu iznova gurnutom u nacionalne sukobe iz prošlosti, s nemačkom dominacijom i ratnim pretnjama” (Mazover). Slavko Goldštajn je dokumentovano pokazao u svojim memoarima kako se 1941. vratila u 1991. godinu. Između ostalog je napisao: ”Iako su Nijemci trideset godina kasnije samozadovoljno skovali kovanicu “Vergangenheitsbewaltigung” (prevladavanje prošlosti), bojim se da ta prošlost nije sasvim prevladana ni kod njih, a još manje u našem istočnom susjedstvu i kod nas u Hrvatskoj. To su još uvijek potmule bolesti, koje svoje najžilavije korijene vuku iz godine 1941, iako ni neke ranije ni kasnije godine nisu ostale nedužne.” Cinik bi mogao dodati da su Srbi iz Hrvatske preventivno proterani, da se fašisti, ako njihovo vreme dođe, ne bi ponovo umarali sa genocidom.

Dejan Jović, dojučerašnji, ali smenjeni savetnik dojučerašnjeg predsednika Ive Josipovića je ocenio da je Hrvatska duboko okovana šovinizmom. Da se amalgamiraju šovinizam i militarizam, da se sve svodi na “naše” i “njihove”. U takvom naponu ona postaje velika pretnja za mir na Balkanu, vrlo pogodna za geopolitički rašamon i manipulativnu instrumentalizaciju. Jović veli:

-Vijesti nam izgledaju kao da i dalje živimo u ratu, ili smo iz njega tek jučer izašli. Laž je u Hrvatskoj normalna, činjenice i dokazi su nebitni. U Hrvatskoj ima jedan broj onih koji žive od rata i koji su nezadovoljni rezultatom prošlog (ili čak i Drugog svetskog rata), pa priželjkuju novi. Nisu zadovoljni, recimo, mirnom reintegracijom istočne Slavonije, i nije im prihvatljiv ni jedan jedini Srbin, pa ni ovih 3 ili 4 posto koliko je Srba ostalo u Hrvatskoj nakon tragedije iz 1991-1995. Poruke koje se pritom šalju Srbima su da bi bilo najbolje da odu, ili da se asimiliraju ili da jednom zauvijek ušute, da se sakriju u kuće i nikad ništa ne kažu u javnost. Njima je svaki Srbin – velikosrbin, i nema tog malog Srbina koji ne bi bio sigurnosni problem. Ja sam im posebno iritantan… Ratu se ne dopušta da bude zaboravljen.

Za dom spremni, i jamu drže spremnu.

Dejan Jović je ovaj intervjuu dao pred same predsedničke izbore u Hrvatskoj, tvrdeći da ti izbori “imaju smisla da bi sprečili pad u još veću dubinu”. S obzirom na prošlonedeljne rezultate, u Hrvatskoj lagano pobeđuje volja za padom u još veću dubinu bez dna. Krleža je pisao da “svaki pokušaj hrvatskoga suvereniteta svršava katastrofalno i Smrt Ljutovida Posavskog paralelna je sa ludilom Kvaternika ili Supila ili slomom Stjepana Radića”, sve je to bio “stopostotno vertikalan pad u nepovrat”. Hrvatska je pre oslobodilačke borbe partizana bila u rukama stranog kapitala, i u njoj takvoj, pisao je Krleža “jedan budimski telefonski broj (ili bečki) vrijedio je više od svih telefonskih brojeva u zemlji. Birokratska inteligencija, banska karijera, sve je to bilo smeće”. Hrvatskom su kao i danas dominirale “samljevene generacije bijedom i neimaštinom”.

Kako još objasniti hrvatski pad? Onim demonom koji vlada celim Balkanom: pervertiranom verzijom patriotizma. Njega grade i štite palanačka banalnost i klasni interes. Pohlepni klasni interes bogatih koji žele zatvorenu, izolovanu zemlju, pošto se takva lakše pljačka, preprodaje i nema ko da prepozna i sankcioniše tajkunski “neoliberalizam” kao kriminalni akt. Todor Kuljić je u svom pogovoru za knjigu “Etnonacionalizam” Dušana Kecmanovića tu pojavu opisao:”Ako je tačno da preko patriotizma vladajući krugovi nameću sliku poželjne smrti za domovinu i kostimiraju je kao uzornu, nije manje tačno da veličanje pogibije sirotinje u ratovima koji se vode za očuvanje država bogatih nije nesvakodnevni cinizam nacionalizma nego zakonitost klasnih društava”. Zato Mark Mazover svoju knjigu o Balkanu završava dilemom. Dilemom pred kojom Balkan stoji: naime, kako izgraditi prosperitetnu ekonomiju koja jedina može umanjiti privlačnost organizovanog kriminala i dozvoliti da cveta demokratija, a ne rat, pljačka i smrt.

Dobri poznavaoci tvrde da je tragedija izvor umetnosti, govore o, u biti, pesimizmu umetnosti. Ona je kao Munkov krik na mostu. Goran je, kako je primetio Marko Ristić, vodio borbu protiv samog načela smrti, otelotvorene u fašizmu. Njegova poezija je solarni princip u mračnom Balkanu, u mračnoj Hrvatskoj, u mračnim vremenima. On ide putem mitskog Orfeja koji bi da iz Hada pevanjem mrtve vrati u život. To je Goranova žalobna pesma nad mogućim uništenjem svih. Derida je, nasuprot Frojdu i Hajdegeru, primetio da “smrt drugoga ne objavljuje samo iščeznuće ovog ili onog života, već svaki put ta smrt najavljuje i kraj sveta i to svaki put kraj čitavoga sveta…”

Hrvatska javnost i dalje, baš kao na početku Jame, na dlanovima gnječi oči koje su joj iskopali NDH, a zatim i Ha-De-Ze. Nema snage da uzdigne delo Ivana Gorana Kovačića, nego nacionalne heroje gradi od psihotičara, kriminalaca, narkomana, konvertita. Znaćemo da su se stvari promenile kada hrvatski političari na usnama budu imali Goranovo ime, biće to kao da su rekli: Smrt fašizmu, sloboda hrvatskom, srpskom i ostalim balkanskim narodima! Goran je nasuprot marionetama, legionarima i hit-menima velikih sila. Hrvatska je stvarno pred izborom: slobodan narod ili najamnici. Za Ivana Gorana Kovačića ili protiv njega.

http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/opomena_hrvatima.26.html?news_id=295858

 

Tags: , , , , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Ivan Goran Kovačić kao opomena Hrvatima

by admin time to read: 12 min
0