Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije
Autor izdvaja jedan generički obrazac koji se periodično javlja u istoriji tragedije i koji određuje kao “tragediju inicijacije”. Reč je o egzistencijalnoj “zaglavljenosti” mladog muškog junaka u tranziciji između mladosti i zrelosti, što dovodi do, po njega, fatalnog raspleta. Težinu njegovog položaja pojačava i to što je on u svim slučajevima, osim u jednom, knežević ili kraljević, neko od čije sudbine zavisi i sudbina zajednice. Tragičko jezgro njegovog položaja je u tome što ulazak u svet odraslih podrazumeva odricanje od nekog oblika iskonske nevinosti: društvo od njega traži da ubije, laže, sveti se… Autor sagledava “tragediju inicijacije” kao situaciju imanentnu ovom žanru, ali i kao univerzalnu egzistencijalnu situaciju, što mu omogućava da spisak analiziranih dela proširi i jednom komedijom, Molijerovim Mizantropom, i jednom tragikomedijom, Leonsom i Lenom. Pored njih, predmet ove analize su i Euripidov Hipolit, Šekspirov Hamlet, De Miseov Lorencaćo i Šilerov Don Karlos.
U izvanrednom ambijentu Salona Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u petak 10. febuara „odigrano je“ predstavljanje knjige Ivana Medenice Tragedija inicijacije i nepostojani princ. Odigralo jer događaju nije manjkalo dramskog naboja. Govorili su Nebojša Bradić, urednik edicije Ars Scena, Zorica Bečanović Nikolić, recenzentkinja i profesorka teorije i istorije književnosti, Dejan Mijač, profesor i reditelj mnogih drama koje su u opusu knjige, i Ivan Medenica, autor knige. Dramski umetnik Dragan Mićanović čitao je odlomke iz drama koje su obrađene u knjizi i deo teksta iz same knjige.
Ovde smo večeras da osvetlimo misiju pozorišta koje ima i misao i delo, dakle mora i da promišlja scensku umetnost. – ovim rečima Nebojša Bradić otvorio je događaj. Od sajma do danas, podsetio je on, izašle su još dve knjige u ediciji Ars Scena sem one o kojoj je reč – Balet i moderna igra, Suzan Au i Početi iznova: promena teatarskog sistema profesora Dragana Klaića, a najavio je i objavljivanje Rečnika preformansa Patrisa Pavisa.
Ivan Medenica osvrnuo se na značaj svojih sagovornika za ovu temu, ali i simboliku prostora u kojem se govori: Mislim da su sve drame iz ove knjige igrane u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Leonsa i Lenu i Mizantropa režirao je Dejan Mijač, a gotovo sve prinčeve igrao je Dragan Mićanović. On nam uvek pada na pamet kada govorimo o prinčevima. Međutim, pred početak ove večeri rekao mi je: Neću nikad više da igram prinčeve, uvek padaju na kolena, neću više da padam na kolena, sada je vreme za uloge kraljeva!
Profesorka Zorica Bečanović Nikolić govorila je o svom iznenađenju kada se prvi put susrela sa terminom “tragedija inicijacije” – šta on znači? Ocenila je naslov i knjigu veoma provokativnim. Ivan Medenica, objašnjavajući svoj termin, napisao je da to nije žanr, već specifična dramska situacija koja se tiče egzistencijalne zaglavljenosti mladog čoveka. Ovaj termin, zapazila je profesorka, zapravo je antipod terminu „bildungs roman“ koji predstavlja roman o odrastanju ali sa srećnim krajem – što u svim ovim dramama nije slučaj. Autor koristi antropološka i sociološka znanja u objašnjavanju „egzistencijalne zaglavljenosti“ povezujući je sa aktuelnom stvarnošću. Vrednost knjige je u tome što autor piše u esejističkoj formi sličnoj onoj u kojoj su pisali Jan Kot ili Jovan Hristić. Priziva psihoanalizu, priziva, kada mu je potreban strukturalizam – ali ne robuje teoriji.
Ono što izdvaja Zorica Bečanović Nikolić kao jednu od poenti knjige jeste teza da Hamletova egzistencija ne mora biti shvaćena kao tragična. Njegova zapitanost i njegova sposobnost da kaže „biti spreman to je sve“ zapravo svedoči o zrelosti. Hamletov život se možda ne završava kao tragedija već je to bio ispunjen život nekoga ko je razumeo svet.
Dejan Mijač poredio je knjigu Tragedija inicijacija sa knjigom Jovana Hristića o Čehovu i poentirao vezu – za nas u pozorištu dobra knjiga pre svega znači dobar podsticaj. Čitajući ove tekstove Dejan Mijač je shvatio da ga uzbuđuje kolebanje između žanrova koje proučava autor. Ovakve knjige podstiču na razmišljanje – i ova knjiga je čast našem ojađenom i nikakvom poslu. Ona je poziv da se nešto uradi i da se ponovo ovi komadi stave na scenu. Pre ili kasnije sve teatrološke knjige prevode teorije na korisnost za pozorište. – zaključio je Dejan Mijač.
Ivan Medenica je govorio o stvaralačkoj arheologiji svoje knjige. Nastajala je jako dugo u različitim delovima sveta. Sa tim tekstom sam stario i sazrevao, i izlazio iz svojih inicijacijskih dilema dok mi konačno nije postala dosadna. Ali sam imao dug prema sebi bivšem da je napišem.
Autor je duhovito primetio da je pisanje o Hamletu pravo prokletstvo, pre svega zbog enormne količine literature koju teba pročitati, potom odabrati i na kraju dati i neki svoj doprinos. Zapadao sam u malodušnost i nisam bio siguran da ću izdržati. I tu je dvoje kolega imalo posebnu ulogu: Zoran Milutinović iz Londona je rekao – ili završavaj knjigu ili ću ja da završavam – i to je suviše bila ozbiljna pretnja, a profesorka Ognjenka Milićević je od prvog našeg razgovora rekla da se ovo mora napisati. Ona je imala ogroman uticaj za mene. Naravno, svega ovoga ne bi bilo bez podrške mojih izdavača, Izdavačke kuće Clio i Fakulteta dramskih umetnosti, te im se sada još jednom zahvaljujem.
Predstavljanje knjige završeno je odlomkom iz Hamleta u interpretaciji Dragana Mićanovića.
O autoru:
Ivan Medenica:
Paralelno je studirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu i dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, gde je i diplomirao, a zatim magistrirao i doktorirao. Magistarski i doktorski rad objedinio je u knjizi Klasika i njene maske: modeli u režiji dramske klasike.
Predavanja o savremenom srpskom pozorištu i drami držao je na nekim od najprestižnijih svetskih univerziteta: Yale School of Drama, Freie Universität – Berlin, Humboldt. Vanredni je profesor na predmetu Istorija svetskog pozorišta i drame na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Pored rada u nastavi, aktivan je i u naučno-istraživačkom radu u oblasti studija pozorišta i izvođenja. Objavljuje tekstove u nacionalnoj i svetskoj periodici, a već dvadeset godina se aktivno bavi i pozorišnom kritikom (Politika, Vreme, NIN, Teatron). Od 2003. do 2007. bio je selektor i umetnički direktor Sterijinog pozorja. Član je Izvršnog odbora Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, a odskora i Direktor konferencija ove asocijacije. Umetnički je direktor Bitefa.
