Iz duše umetnika i pisaca (2) – Njegova svirala se čuje, ali niko neće da pleše: može li to biti tragično? [Tema: Niče]

| June 9, 2015 | 0 Comments

Portrait_of_Friedrich_Nietzsche

Tekst preuzet iz časopisa Gradac 152-153 (2004.)

Ovaj broj je priredio Novica Milić

155.

Vera u inspiraciju. – Umetnici su zainteresovani da se veruje u iznenadna nadahnuća, takozvane inspiracije; kao da bi ideja umetničkog dela, pesništva, osnovna misao neke filozofije, zasvetlila sa neba poput zraka milosti. Uistinu, fantazija dobrog umetnika ili mislioca neprekidno produkuje, ali njegova moć suđenja, najvećma izoštrena i uvežbana, odbacuje, bira, povezuje; kako se sada vidi iz Betovenovih beležnica, on je postepeno prikupljao najdivnije melodije i u izvesnoj meri ih birao iz mnogobrojnih stavova. Onaj ko manje strogo luči i rado se prepušta sećanju koje podražava moći će pod određenim okolnostima da postane veliki improvizator; ali umetnička improvizacija stoji u dubokom odnosu prema ozbiljno i mučno zadobijenim mislima o umetnosti. Svi velikani bili su veliki radnici, neumorni ne samo u pronalaženju, nego i u odbacivanju, prosejavanju, preoblikovanju, uređivanju.

156.

Još jednom inspiracija. – Ako se produktivna snaga dugo ustavljala i bila branjena od isticanja kakvom zaprekom, onda na kraju dolazi do takvog iznenadnog izliva kao da se odvija neposredna inspiracija bez prethodnog unutrašnjeg rada, dakle jedno čudo. To predstavlja poznatu varku za čije dalje trajanje su, kao što je rečeno, isuviše jako zainteresovani svi umetnici. Kapital se upravo samo nagomilao, nije odjednom pao sa neba. Uostalom, i na drugim mestima postoji takva prividna inspiracija, na primer u oblasti dobrote, vrline, poroka.

157.

Jadi genija i njihova vrednost. – Umetnički genije hoće da pruži uživanje, ali ako stoji na nekom veoma visokom stepeniku lako mu nedostaju uživaoci; on nudi hranu, ali nju niko neće. To mu pod određenim okolnostima daje jedan smešno-dirljiv patos; jer u osnovi on nema prava da ljude primorava na zadovoljstvo.

Njegova svirala se čuje, ali niko neće da pleše: može li to biti tragično? – Možda, ipak. Na kraju, on ima kao kompenzaciju za to lišavanje više zadovoljstva u stvaranju nego što ostali ljudi imaju u svim drugim vrstama delatnosti. Osećamo da su njegovi jadi preterani, jer ton njegove tužbalice je glasniji, a njegova usta rečitija; a ponekad su njegovi jadi zaista veoma veliki, ali samo zato što je tako veliko njegovo častoljublje, njegova sujeta. Genije znanja, kao Kepler ili Spinoza, obično nije tako pohlepan i od svojih zaista većih jada i lišavanja ne pravi takvu predstavu. On s većom sigurnošću sme da računa na potomstvo i da se okane sadašnjice, dok umetnik koji to čini uvek igra jednu očajničku igru koja mora da ga ražalosti. U sasvim retkim slučajevima – onda kada se u istom pojedincu stapaju genije umenja, saznanja i moralni genije – uz pomenuti bol dolazi još jedna vrsta bolova, koji se mogu smatrati najposebnijim izuzecima na svetu: van- i nadpersonalna, narodu, čovečanstvu, ukupnoj kulturi, svem živom postojanju okrenuta osećanja koja svoju vrednost dosežu povezivanjem sa posebno teškim i dalekim saznanjima (saučešće je po sebi manje vredno). – Ali koje merilo, koja zlatarska vaga meri njihovu ispravnost? Ne može li se skoro zapovediti da se bude nepoverljiv prema svima koji govore o osećanjima te vrste kod sebe?

158.

Udes veličine. – Za svakom velikom pojavom sledi izopačenje, naročito na području umetnosti. Uzor veličine pobuđuje tašte prirode na spoljašnje podražavanje ili nadmetanje; uz to, sva velika darovitost po sebi ima nešto kobno, guši mnoge slabije snage i zametke i takoreći pustoši prirodu oko sebe. Najsrećniji slučaj u razvoju neke umetnosti je taj da se više genija uzajamno obuzdava; u toj borbi slabije i nežnije prirode obično bivaju pretvorene u prah i pepeo.

159.

Umetnost opasna po umetnika. – Kada umetnost snažno obuzme nekog pojedinca, vraća ga posmatranju vremena u kojima je umetnost najsilnije cvetala, ona tada deluje oblikujući unatrag. Umetnik sve više počinje da slavi iznenadna uzbuđenja, veruje u bogove i demone, oživotvoruje prirodu, mrzi nauku, menja se u svojim raspoloženjima kao ljudi iz starine i priželjkuje prevrat svih odnosa koji nisu naklonjeni umetnosti, i to sa plahošću i nepravednošću svojstvenom detetu.

Po sebi, umetnik je sad već biće koje zaostaje, pošto ostaje u igri koja pripada mladosti i detinjstvu: u to još spada i da on postepeno biva oblikovan unatrag u druga vremena. Tako na kraju nastaje žestoki antagonizam između njega i njegovih vršnjaka u istom periodu, i sumoran kraj; onako kao što su, po pričama iz starine, na kraju živeli i umrli Homer i Eshil.

160.

Stvoreni ljudi. – Kada se kaže da dramatičar (i umetnik uopšte) stvara zbiljske karaktere, to je lepa obmana i preterivanje u čijem postojanju i rasprostiranju umetnost slavi nenameravan, istovremeno izlišan trijumf. U stvari, mi ne razumemo mnogo o nekom stvarno živom čoveku i veoma površno generalizujemo ako mu pripisujemo ovaj ili onaj karakter: taj naš veoma nesavršen stav prema ljudima odgovara samo pesniku, koji čini isto tako površne nacrte o ljudima (u tom smislu ,,stvara“), kao što je površno i naše saznanje o njima. Ima mnogo rada naslepo u tim stvorenim karakterima umetnika; to uopšte nisu životni produkti prirode, već su, slično naslikanim ljudima, malo isuviše tanki, ne podnose pogled iz blizine. I kad se kaže da se često osporava karakter običnih živih ljudi, a da karakter koji stvaraju dramatičari predstavlja uzor koji je lebdeo pred očima prirodi, to je sasvim pogrešno. Jedan stvarni čovek je nešto potpuno nužno (čak i u onom osporavanju), ali mi ne spoznajemo uvek tu nužnost. Izmišljeni čovek, fantazma, značiće nešto nužno samo pred takvima koji i nekog stvarnog čoveka razumeju samo u gruboj, neprirodnoj simplifikaciji: tako da par jakih, često ponavljanih crta, sa veoma mnogo svetla na sebi i veoma mnogo senki i polusvetla okolo, sasvim zadovoljava njihove zahteve. Oni su dakle lako spremni da se prema fantazmi ponašaju kao prema stvarnom, nužnom čoveku, pošto su navikli da kod stvarnog čoveka kao celinu uzmu fantazmu, siluetu, proizvoljnu abrevijaturu. – Da baš slikar i vajar izražavaju „ideju“ čoveka, prazno je fantaziranje i varka: kada takvo nešto kažemo stojimo pod tiranijom oka, pošto ovo od samog čovekovog tela vidi samo površinu, kožu; ali unutrašnje telo pripada upravo ideji. Likovna umetnost hoće da karaktere učini vidljivim na koži; govorna umetnost za istu svrhu uzima reč, ona obrazuje karakter u glasu. Umetnost proizlazi iz prirodnog čovekovog neznanja o svojoj unutrašnjosti (u telu i karakteru): ona nije tu za fizičare i filozofe.

161.

Samoprecenjivanje u verovanju u umetnike i filozofe. – Svi mi mislimo da se valjanost jednog umetničkog dela, jednog umetnika, dokazuje ako nas obuzima, potresa. Ali tu bi ipak morala da u sudu i osećanju bude dokazana najpre naša vlastita valjanost: što nije slučaj. Ko je u carstvu likovnih umetnosti više obuzimao i ushićivao od Berninija, ko je snažnije uticao od onog postdemostenskog retora koji je uveo azijatski stil koji je vladao dva stoleća? Ta dva veka duga vladavina ništa ne dokazuje o valjanosti i trajnom važenju nekog stila; stoga ne treba da budemo previše sigurni u svom verovanju u ma kog umetnika: ono nije samo verovanje u istinitost našeg osećanja, nego i u nepogrešivost našeg suda, dok sud ili osećanje ili oboje mogu da budu sazdani suviše grubo ili suviše fino, nategnuto ili sirovo. I blagoslov i blaženstvo neke filozofije, neke religije, ništa ne dokazuju o njenoj istini: isto kao što ni sreća koja uživa u ludosti svoje fiks-ideje ne dokazuje ništa o umnosti te ideje.

162.

Kult genija iz taštine. – Pošto dobro mislimo o sebi, ali od sebe ne očekujemo da bismo mogli da načinimo skicu neke od Rafaelovih slika ili scenu kao što su one u Šekspirovim dramama, nastojimo da uverimo sebe da je moć za to sasvim prekomerno čudesna, sasvim redak slučaj, ili, ako još religiozno osećamo, da predstavlja milost od Gore. Tako naša taština, naše samoljublje, potpomaže kult genija: jer ovaj nas ne povređuje samo ukoliko je zamišljen kao nama sasvim dalek, kao miraculum (čak i nezavidljivi Gete je nazvao Šekspira zvezdom najveće visine; prisetimo se onog stiha: „zvezde, za kojima se ne žudi“). Ali nezavisno od tog došaptavanja naše taštine, delatnost genija se uopšte ne ukazuje kao nešto u osnovi različito od delatnosti pronalazača u mehanici, čoveka učenog u astronomiji ili istoriji, majstora taktike. Sve te delatnosti se objašnjavaju ako se predoče ljudi čije mišljenje deluje u jednom pravcu, koji sve koriste kao građu, koji svoj unutrašnji život i druge uvek posmatraju sa revnošću koja svuda uočava uzore i podsticaje, i koja je neumorna u kombinaciji svojih sredstava.

Genije ne čini ništa drugo do što postavi prvi kamen i onda uči da gradi, što uvek traži građu i uvek je preoblikuje.

Svaka čovekova delatnost je do čuđenja komplikovana, a ne samo ona genija: ali nijedna nije „čudo”. – Otkuda sad verovanje da samo kod umetnika, govornika i filozofa ima genija? Da samo oni imaju „intuiciju”? (čime im se pripisuje neka vrsta čudesnih naočara kojima direktno gledaju u „suštinu”!) Ljudi očevidno govore o geniju samo tamo gde su im dejstva velikog intelekta najprijatnija i gde ne žele da osećaju zavist. Nazvati nekoga „božanskim“ znači „ovde ne želimo da se takmičimo”. Onda: svemu gotovom i dovršenom se divimo, sve što je u nastajanju potcenjujemo. Sad, niko ne može da kod dela nekog umetnika sagleda kako je ono nastalo; to je njegovo preimućstvo, pošto svuda gde možemo da vidimo nastajanje bivamo ponešto hladni.

Savršena predstavljačka umetnost odvraća mišljenje od nastajanja; ono tiraniše kao sadašnja savršenost. Stoga poglavito umetnici predstavljanja važe kao genijalni, ali ne i ljudi od nauke. U stvari, i to ocenjivanje i to potcenjivanje su samo jedna detinjarija uma.

Fridrih Niče

nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Iz duše umetnika i pisaca (2) – Njegova svirala se čuje, ali niko neće da pleše: može li to biti tragično? [Tema: Niče]

by admin time to read: 7 min
0