Jare i pare

Ka­ko to mi­sliš – mo­že i jed­no i dru­go, moj ze­mlja­če? Pa mi on­da po­da­sti­reš onu pra­sta­ru pri­ču o umi­lja­tom jag­nje­tu kao je­di­nu isti­nu gre­šno­ga ži­vo­ta. I svi te slu­ša­ju i svi ti se ne­ka­ko di­ve jer mi­sle da si na pra­vom pu­tu ko­me ne­ma kra­ja. A sva­ki put se, valj­da, ne­gdje za­vr­ša­va, pa čak i auto­put ko­jem ne­ma ni po­čet­ka ni kra­ja.
Ka­ko to be­sje­diš – mo­že na dvi­je sto­li­ce, mu­dri ze­mlja­če, kao ras­pje­va­na pti­či­ca ko­ja ska­ku­će sa gra­ne na gra­nu i uve­se­lja­va svo­jim po­jem uza­lud­ni­ke pod so­bom. I svi te slu­ša­ju i svi ti se ne­ka­ko di­ve kao da si do­se­gao klju­če­ve oba svi­je­ta. Pti­či­ca ska­ku­će, pti­či­ca cvr­ku­će, a jad­ni čo­vjek u svo­joj kr­let­ki pa­pa­gaj­ski sri­če ži­vot. Ta­kva nam je sud­ba u na­šem ka­ve­zu.
Ka­ko to po­ru­ču­ješ – i zlo i do­bro, jer ne­ma ni či­stog zla ni ne­na­tru­nje­nog do­bra, bi­stro­um­ni ze­mlja­če, kao ne­ki pra­sta­ri sil­nik ili gro­mov­nik ko­ji svo­jim bi­je­som i srdž­bom na­pa­ja ovaj i onaj svi­jet. I svi te slu­ša­ju i svi ti se ne­ka­ko di­ve kao da si im ot­krio naj­du­blju taj­nu i ne­ba i ze­mlje…
Ka­ko to de­kla­mu­ješ – i prav­da i kriv­da, jer ne­ma prav­de bez kriv­de i ni­jed­na kriv­da ni­je baš sa­svim kriv­da ni­ti je prav­da baš či­sta prav­da kao ne­ki sa­mo­zva­ni ju­ro­di­vi pro­rok ko­ji si­pa isti­ne svi­je­ta iz umolj­ča­nog pra­šnja­vog ru­ka­va. I svi te slu­ša­ju i svi ti se ne­ka­ko di­ve kao da si im sla­bo­vi­dim i sla­bo­um­nim iz­bi­strio i vid i um…
Ka­ko to gr­miš – i dr­ža­va i raz­bo­ji­šte, jer ne­ma dr­ža­ve bez raz­boj­ni­ka ni­ti raz­bo­ji­šta bez dr­ža­ve kao da si pa­gan­sko bo­žan­stvo si­le i stra­ve. I svi te slu­ša­ju i svi ti se ne­ka­ko di­ve kao da si im baš ti udah­nuo smi­sao u be­smi­sle­ni ži­vo­tić…
Ka­ko to pod­ja­ru­ješ – i isti­na i laž, jer je svi­jet smi­je­šan od žuč­no­ga me­da i umr­šen kao zmij­sko klup­ko, kao da si pre­mu­dri i pre­sve­ti sta­rac ko­ji je u sve­mu vi­dio sve. I svi te slu­ša­ju i svi ti se ne­ka­ko di­ve kao da si im baš ti po­ka­zao ne­vi­dlji­vo i re­kao ne­iz­re­ci­vo…
Ka­ko to sik­ćeš – i po­šte­nje i ne­po­šte­nje jer ne­ma po­šte­nih sa­svim ni­ti ne­po­šte­nih pot­pu­no, kao da si vođ sta­rog ple­me­na ko­je se za­pu­ti­lo ne­be­skim pu­tem vi­šeg smi­sla i vječ­nog tra­ja­nja. I svi te slu­ša­ju i svi ti se ne­ka­ko di­ve kao da im i du­ša i ti­je­lo u te­bi vi­de i svi­ta­nje i spas.
Ka­ko to grak­ćeš – i smrt i ži­vot, jer jed­no bez dru­gog ne ide, ži­vot ne­i­ži­vlje­ni­ma, smrt nad­ži­vlje­ni­ma, kao da si ti su­di­ja i ze­mlji i ne­bu. I svi te slu­ša­ju i svi ti se ne­ka­ko di­ve, kao da si go­spod nad voj­ska­ma ko­ji upra­vlja i ra­đa­njem i umi­ra­njem…
Ka­ko to re­žiš – i vlast i slast, jer vlast je ra­di sla­sti, a slast je naj­ve­ća vlast, kao da si se na­u­čen ro­dio i kao da si se vje­či­to­šću i sve­mu­dro­šću okru­nio. I svi te slu­ša­ju i svi ti se ne­kao di­ve kao da si ne­be­ski uči­telj, ne­bo­zem­ni vla­da­lac i sve­vid.
Ka­ko to i do­kad ta­ko, ze­mlja­če moj?! I ka­ko to­li­ko i do­kle ovo­li­ko, ze­mlja­ci mo­ji?! Zar vam ni­je do­sta la­žlji­vih i ala­vih kad vam već ni­je mno­go mu­ke i ja­da. Zar vam ni­je do­di­jao stid i sram, kad vam ni­je pre­vi­še bi­je­de i po­ni­že­nja? Zar vam ni­je pre­vi­še nji­ho­ve pre­o­bil­no­sti ako vam je pre­ma­lo va­šeg gla­do­va­nja? Gla­do­va­nja du­hom i isti­nom, prav­dom i slo­bo­dom. Zar vam ni­je isu­vi­še nji­ho­ve su­vi­šno­sti i od­vi­še nji­ho­ve manj­ka­vo­sti, ako vam ni­je već mno­go sop­stve­ne pra­zni­ne?
Zar ne vi­di­te pre­pu­nje­nu mi­je­ši­nu gri­je­ha i zar ne zna­te da vam oti­ma­ju i okra­jak hlje­ba i za­kra­jak smi­sla?
Ne znam što pi­tam kad od­go­vor znam. I ne znam za­što znam kad je bo­lje da ne znam. I vi­še i ne znam da li je mo­je pre­skrom­no zna­nje za­pra­vo pre­ve­li­ko ne­zna­nje. I če­mu obra­ća­nje mno­zi­ni kad je mno­zi­na, ogrom­na ma­nji­na. I na­što nam Uli­ca slo­bo­de kad će­mo do­bi­ti auto­pu­te­ljak ko­ji je, aj­me, za­pra­vo ćor­so­kak ve­se­log ro­bo­va­nja.
Nož i po­ga­ča. U ru­ka­ma nji­ho­vim. Is­kri­vlje­na prav­da. Pod nji­ho­vom ru­kom. Isti­ni­ta laž. U nji­ho­voj de­sni­ci. Po­kra­de­no u nji­ho­voj ri­zni­ci. Plit­ko­um­na mu­drost u nji­ho­voj gla­vi. Nji­ho­va gla­va na tu­đim ra­me­ni­ma. Je­zik u tu­đim gla­va­ma. Mr­žnja i ras­kol u nji­ho­vim hra­mo­vi­ma. La­kom­stvo i tr­bo­lju­blje u nji­ho­voj mo­li­tvi.
Ne­kad smo uza­lu­di­li – ne mo­že i ja­re i pa­re, a sa­da zna­mo – i jed­no i dru­go za­u­vi­jek pri­pa­da jed­ni­ma. Naj­bo­lji­ma me­đu naj­go­ri­ma…