SUDBINA PROFESOROVE ŽENE
Jednom jedan profesor nešto pojede, nije da nije, i počelo mu je bivati muka.
Dođe njegova žena i veli: “Šta ti je?” A profesor kaže: “Ništa”. Žena otide nazad.
Profesor je legao na divan, ležao malo, odmorio se i pošao na posao.
A na poslu iznenađenje: snizili su mu platu – umesto 650 rubalja, dadoše mu svega 500. Profesor tamo – amo – ništa ne pomaže. Profesor do direktora, a direktor ga za vrat. Profesor do knjigovođe, a knjigovođa veli: “Obratite se direktoru”. Profesor se popeo na voz i otputovao u Moskvu.
Usput profesor dobi grip. Doputovao je u Moskvu, ali ne može da izađe na peron.
Položili su profesora na nosila i odneli u bolnicu.
Proležao je profesor u bolnici ne više od četiri dana i umro.
Profesorovo telo spališe u krematorijumu, pepeo staviše u teglicu i poslaše njegovoj ženi.
Evo, profesorova žena sedi i pije kafu. Neočekivano zvonce. Šta se dogodilo? “Imate paket”.
Žena se sva obradovala, smeška se na sva usta, poštaru u ruke gura pola rublje i brže otvara paket.
Gleda, a u paketu teglica sa pepelom i ceduljica: “To je sve što je ostalo od Vašeg muža”.
Žena ne može ništa da shvati, trese teglicu, gleda je prema svetlu, ceduljicu je šest puta pročitala – napokon je shvatila u čemu je stvar, i strašno se ražalostila.
Profesorova žena se jako ražalostila, poplakala je tri sata i krenula da pokopa teglicu sa pepelom. Uvila je teglicu u novine i odnela u park 1. Petoletke, bivši Tavričeski.
Profesorova žena izabrala je zabačeniju alejicu i samo što je htela da zakopa teglicu – neočekivano ide čuvar.
–Hej! – viče čuvar. – Šta tu radiš?
Profesorova žena se preplaši i veli:
– Ta eto, htela sam da nalovim žaba u teglicu.
– Pa – govori čuvar – to može, samo pazi, zabranjeno je gaziti po travi.
Kada je otišao čuvar, profesorova žena zakopa teglicu u zemlju, utapka je unaokolo nogom i krene da prošeta parkom.
A u parku joj se prilepi nekakav mornar. Idemo, ta, idemo, veli, da spavamo. Ona kaže: “Zašto da spavamo po danu?” A on opet svoje: spavati pa spavati.
I zaista, profesorovoj ženi se prispavalo.
Ide ona ulicama i spava joj se. Unaokolo trče nekakvi modri i zeleni ljudi – a njoj se sve više spava.
Ide ona i spava. I sanja, tobože ide joj u susret Lav Tolstoj i u rukama nosi nokšir. Ona ga pita: “Šta vam je to?” A on joj prstom pokazuje na nokšir i veli: “Eto – kaže – ovde sam nešto napravio, i sada nosim da pokažem celom svetu. Neka – veli – svi vide”.
Poče profesorova žena takođe da gleda i vidi da, tobože, ovo više nije Tolstoj, nego šupa, a u šupi sedi kokoška.
Poče profesorova žena da lovi kokošku, a kokoška se zavukla pod divan i odatle sad već kao kunić izviruje.
Zavuče se profesorova žena za kunićem pod divan i probudi se.
Probudila se, gleda: zaista, ona leži pod divanom.
Izvuče se profesorova žena ispod divana, i vidi – njena vlastita soba. A eno i sto stoji sa nepopijenom kafom. Na stolu se nalazi ceduljica: “To je sve, što je ostalo od Vašeg muža”.
Poplakala je profesorova žena još jedanput i sela da ispije hladnu kafu.
Neočekivano zvonce. Šta se dogodilo? Ulaze neki ljudi i govore: “Pođimo”.
– Kuda – pitala je profesorova žena.
– U ludnicu – odgovaraju ljudi.
Profesorova žena poče da vrišti i da se opire, ali ljudi su je uhvatili i odveli u ludnicu.
I evo, sasvim normalna, sedi profesorova žena na postelji u ludnici, u rukama drži pecaljku i na podu lovi nekakve nevidljive ribice.
Ova profesorova žena je samo žalostan primer toga, kako je u životu mnogo nesrećnika, koji ne zauzimaju ono mesto, koje bi trebali zauzimati.
Danil Harms
- avgusta 1936.
