Jedan krik na poslednje pismo Branka Miljkovića

| September 24, 2017 | 0 Comments

Dragi Branko,

Ne znam kolika je verovatnoća da će moje pismo dospeti do nekoga ko je umro pre nekoliko decenija, ali nije ništa veća ni da dospe do osoba koje su i dan-danas žive. Od svih mrtvih pišem tebi jer me tvoja rečenica proganja i jer osećam da ćeš me ti razumeti:
Naime, ona nije bila moj zaštitni omotač od metafizičke studeni. Već, s njom pored sebe, ništa hladno, ništa loše i ništa što nije bilo vredno divljenja nije postojalo u svetu u kojem sam živeo a koji se nikako nije bio iluzija i opsena; jer postojala je ona i postojao sam ja i postojalo je ono što se provlačilo iz imaginacije u stvarnost baš kao što se i stvarnost provlačila u imaginaciju.

Ona je bila moja zima usred leta, i bila je najpričljivija osoba kad joj se ćutalo, i najmanje je pokazivala da me voli baš onda kada me je najviše volela. A to je radila jer je znala da mi takva treba. Nesvesno, Branko, nesvesno ja sam je doživljavao i koristio kao menjač automobila, pa sam ga prilagođavao i koristio shodno svojim zahtevima, porivima i potrebama. Veruj mi, mnogo puta sam prebacio u pogrešnu brzinu i mnogo puta bespotrebno menjao brzine. Mnogo puta sam se igrao. Na kraju, menjač se slomio, a šta sam ja učinio?
Ja sam napustio auto. Prosto.

Ovih dana je hladno. I to mnogo je hladno, a ja plačem na rečenice koji usputni prolaznici izgovaraju dok pričaju o ljudima koji su bili bitni u njihovim životima. Bole me te rečenice i bole me emocije koje su skrivene, koje su utkane u sve te godine. I boli me što ne znam šta sutra kad sednem i počnem svetu da pričam o njoj. Mada, gledano s mesta na kojem se trenutno nalazim, ja bih više voleo da ona priča o meni i da se ona seća mene u tim poodmaklim godinama. To bih ja voleo, jer ne znam koliko je izvesno. Ali je potpuno izvesno da ću se ja nje sećati i za to ne brinem.

Žao mi je što nikad neće puhnuti u sveću na jedan dan u novembru. I što me se neće setiti dok deci bude pokazivala zajedničke fotografije iz osnovne škole. I što joj neće krenuti suze kad joj jave da sam umro. Ona će duže živeti, Branko, takve se stvari znaju. A ja joj želim jedan neverovatan život ispunjen srećom. Toliko ispunjen srećom da će moliti Boga da joj podari bar malo nesreće jer ne zna kako da se nosi sa svim tim lepim stvarima.

Ovih dana je hladno i koža mojih ruku je ispucala. Ja mogu upoznavati druge ljude i mogu se rukovati s njima, i mogu zguliti kožu s dlanova upoznavajući se sa strancima tražeći onu koja je sledeća, ali ne mogu zguliti srce tražeći da Nje nema i da bude kao da je nikad nije ni bilo. Kao tek izliveni beton u koji je neko smelo dete našvrljalo svoje ime: nikad to više niko neće moći pročitati, niti će ga se sam autor sećati za nekoliko godina, ali to ime večito ostaje tu: ostaje i srasta s betonom; postaju jedno.

Dragi Branko, u mojim rukama su nekad bile ruže, ali ja to nisam mogao videti jer me bolo trnje. I pokušavajući da uklonim to trnje, dosta puta sam se ubo i dosta puta sam video svoju krv. A čovek ne voli da gleda kako krvari. I dok sam pokušavao da uklonim trnje, ruže su venule; latice su im otpadale a lepi miris je postajao ružan. Tako bih ja propustio proleće.
Na kraju, opet, samo mi je trnje ostajalo. U mojim rukama su nekada bile ruže, koje sam ja samo na lešće mogao odneti.

Ja još ponekad napravim isti pokret rukom kao i ona. I još zaškiljim na isti način i isto se nasmejem. I dam isti odgovor kao što bi i ona. Još je moja krv, još je mojih vena zid. Nikad nisam skupio snage da to promenim. Ali, znam da ti znaš da se neke noći ne menjaju, neke hladnoće ne jenjavaju, a neke oči ponude više od pogleda. I neki ljudi odnesu od nas više od vremena; neki mrakovi budu više od svetla; neke snage postanu slabosti i neke gladi nikad ne nadjačaju strahove.
Moja je duša smirena. Upokojena. Amen.
 

Adnan Avdagić

 

Tags: , , ,

Category: Art

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Art

Jedan krik na poslednje pismo Branka Miljkovića

by admin time to read: 3 min
0