Jedina stvar koja mi imponuje je smak sveta [Tema: Sioran]

| December 29, 2014 | 0 Comments

front-row-seat-to-the-end-of-the-world

24. februar 1958.

U poslednjih nekoliko dana, ponovo me obuzima misao o samoubistvu. Tačno je da mi često padne na pamet; ali misliti o tome je jedno, a pretrpeti prevlast samoubistva sasvim drugo. Užasan napad crnih opsesija. Nemoguće mi je da oslonjen samo na sebe još dugo potrajem. Iscrpeo sam sposobnost da sebe utešim.

Korzika, Andaluzija, Provansa – izgleda da ova planeta ipak nije uzalud stvorena.

Netalentovan je toliko da se to graniči s genijalnošću…

Skovati više planova nego prevarant ili istraživač, a ipak patiti od bezvoljnosti, pogođen – i to bez metafore – u sam koren volje.

Bolestan mozak, bolestan želudac, i sve s tim u vezi. – Suštinsko je upropašćeno.

Vizija odrona. U tome prebivam od jutra do večeri. Imam sve slabosti, ali ne i darove svojstvene proroku.

A ipak znam – to znanje je neobuzdano i neodoljivo – da posedujem svetlosti, a ako ne svetlosti, a ono barem svetlucanja koja se tiču budućnosti. I to kakve, gospode bože!

Osećam se savremenikom svih budućih užasa.

Moja izrazita ljubav prema brodolomima.

Imam sve što je potrebno za epileptičara sem epilepsije.

Neljudski, nadljudski napadi nasilja! Ponekad mi se čini da će se moja koža, sve materijalno što posedujem, rasuti jednog dana iznenada u krik čije će značenje svima ostati zagonetka, sem Bogu…

Nazoviprorok: potonula su mi čak i razočarenja.

Jedina stvar koja mi imponuje je smak sveta… Da li je u pitanju potreba za terorom ili je reč o beskonačnoj mlitavosti?

Odustao sam, između ostalog, i od poezije…

Kakve god da su moje žalbe, nasilja, ogorčenosti, sve potiču iz nezadovoljstva sobom kakvo niko odavde nikad neće moći da iskusi. Zgađenost sobom, zgađenost svetom.

Ono što se ne može izneti rečima vere ne zaslužuje da se proživi.

„Jednom mi je palo na pamet da, ukoliko bi neko želeo da uništi, zgazi, kazni čoveka tako neumoljivo da od straha od kazne pretrne i najgori bandit, bilo bi dovoljno da njegovom karakteru prida savršenu apsurdnost i apsolutnu beskorisnost.“
(Zapisi iz mrtvog doma)

Gotovo sve što radim da bih se izdržavao nosi taj beleg beskorisnosti, jer mi se sve što me ne ponese u potpunosti ukazuje toliko proizvoljnim da se graniči sa mučenjem.

Ponekad u dubini duše osetim beskonačne sile. Avaj! Ne umem da ih iskoristim; ne verujem ni u šta, a da bi se delovalo, potrebno je verovati, verovati, verovati…

Svakog dana se gubim jer puštam da izumre svet koji me nastanjuje. S ludačkom gordošću utonuti ipak u sramotu, u sterilnu žalost, u nemoć i nemost.

Rusija je „upražnjena zemlja“, rekao je Dostojevski. Bila je, više, nažalost, nije!

„Tuga prema Bogu stvara spasonosno kajanje za kojim se nikada ne žali, a tuga za svetom dovodi do smrti.“ (Sveti Pavle)

„Oni koji je [smrt] traže strasnije od blaga…“ (Jov)

Ima neke sladostrasti u oglušivanju o zov samoubistva.

Rusija! Strašno me privlači ta zemlja koja je razorila moju.

Milosrđe – u ovoj reči su svetovi. Kako je dalekovida religija! Nisam priznao, svesno sam porekao Hrista, i moja priroda je tako perverzna da ne mogu ni da se pokajem.

Da bi se pisalo, potreban je minimum interesovanja za stvari; treba, uz to, verovati da se rečima mogu zahvatiti ili bar okrznuti; – a ja više nemam ni to interesovanje ni tu veru…

Njegov rudimentarni osmeh.

Bacakan između cinizma i elegije.

Kad bih svakog dana mogao da napišem po psalam, koliko bi mi sudbina bila lakša. Da napišem?! Kad bih bar mogao po jedan da pročitam, i ništa više! – Ja sam mimo svog spasa, ili još bolje: zamišljam sredstva svog spasenja, ali ta sredstva nemam, ne mogu ih imati…

Dva najveća mudraca s kraja antike: Epiktet i Marko Aurelije, rob i car.

4. jun 1958.

Svakom je važno ono što radi, osim meni. Zato sam i nesposoban.

Pročitao nekoliko pesama Aleksandra Bloka. – Ah! Koliko su mi bliski ti Rusi!

Moja dosada je potpuno slovenska. Bog zna iz koje su stepe došli moji preci! Nosim, poput otrova, nasleđeno sećanje na neograničeno.

Sem toga, ja sam poput Sarmata, čovek na koga se ne može osloniti, sumnjivo, podo- zrivo i nepouzdano lice koje je utoliko dvoličnije ako je nezainteresovano. Hiljade robova u meni zahteva pravo na svoja mišljenja i bolove koji se međusobno potiru.

Posle neprospavane noći izašao sam na ulicu. Svi prolaznici su mi izgledali kao automati; nijedan mi se nije činio živim, svakog kao da je pokretala neka tajna opruga; pokreti su bili geometrijski; bez spontanosti; mehanički osmesi; gestikulacije sablasti; sve je bilo skamenjeno…

Nije prvi put da posle nesanice prikupljam taj utisak skamenjenog sveta, kojeg je život ostavio. – Ta bdenja mi truju i proždiru krv; kad sam i sam sablast, kako bih uopšte u drugima mogao da vidim naznake stvarnosti?

Bliži grčkoj tragediji nego Bibliji. Uvek sam bolje razumeo i osećao Sudbinu nego Boga.

Ništa rusko nije mi strano.

Moja dosada je eksplozivna. U tome je moja prednost nad velikim dokoličarima koji su uglavnom bili pasivni i blagi.

Buka – kazna, ili pak materijalizacija izvornog greha.

7. jun 1958.

Našao u ćošku komad sira, bačen ko zna kad. Okolo armija insekata. Istih onih koje zamišljamo kako dovršavaju poslednje ostatke mozga. U razmišljanju o sopstvenom lešu, o užasnim metamorfozama koje će pretrpeti, ima nečeg smirujućeg: tako se naoružava protiv tuge i zebnje; taj strah koji poništava hiljade drugih.

Postojanost mojih mračnih vizija zbližava me zauvek s pustinjskim Ocima. Pustinjak usred Pariza.

Ja ne verujem da su vrline međusobno povezane i da ako imamo jednu, imamo sve.

One se zapravo međusobno neutrališu; ljubomorne su. Zato tavorimo u osrednjosti i stagnaciji.

Gospode, zašto me nisi obdario molitvom? Niko ti na svetu nije ni bliži ni dalji. Malčice sigurnosti, komadić utehe, samo to od tebe tražim. Ali ti ne možeš da odgovoriš, ne možeš.

8. jun 1958.

Obeshrabrujuća nedelja. Upravo sam podigao božji kapak.

Ista nedelja.

Poslednjih trideset godina osećam kako mi svakog dana u nogama mili milijardu žmaraca. Milijardu svakodnevnih uboda, ponekad jedva primetnih, ponekad bolnih.

Mešavina mučnine i katastrofe.

Da bi se stvorilo delo, potreban je minimum vere – vere u sebe ili u ono što se stvara. Ali kad se sumnja u sebe i u svoje poduhvate, toliko da se ta sumnja uzdigne na nivo vere! Negativne, plodne vere koja ne vodi nigde sem u beskrajne komplikacije ili u zagušene krike.

Pariz: insekti strpani u teglu. Postati slavna buba. Svaka slava je smešna; ko joj teži, sasvim sigurno je naklonjen propadanju.

9. jun 1958.

U glavi mi eksplodira svemir. Nepodnošljiva groznica. Na prst sam od Haosa.

Elementi se razularuju. Gubim tlo. Ko će sa bilo čim da me pomiri? Čvrstu tačku tražim, a nalazim samo nesigurnost, blato, nezadrživo bunilo. Bivstvovanje je prežvrljan tekst a ja više nemam snage da ga ponovo napišem.

Sve je privid – ali privid čega? Ničega.

U meni se toliko zapatio skepticizam koji se ničim ne može pobiti, koji odoleva napadu svih mojih uverenja, svih mojih metafizičkih prohteva.

Ova groznica u čistom, neplodnom stanju, i ovaj zaleđeni urlik!

Imati opsesivan osećaj sopstvenog ništavila ne znači biti ponizan, daleko od toga. Više nego ma kome, meni bi dobro došlo malo skrušenosti. Osećaj da sam ništavan ispunjava me gordošću.

Osećaj da sam insekt zakucan za nevidljivi krst, kosmička i infinitezimalna drama, poklopljen zverskom i neuhvatljivom rukom.

Moram da proizvedem osmeh kojim ću se naoružati i zaštititi; moram nešto da poturim između sebe i sveta, zaklonim rane, da se najzad uputim u tajne prerušavanja.

Život propalice, uličarke, beskorisnih i iscrpljujućih žalosti, nostalgija bez cilja i pravca; ništak koji se vuče putevima i valja u svojim bolovima i ridajima…

Ah! Kad bih mogao da pređem u svoju esenciju! Ali šta ako je i ona iskvarena? Očigledno, sam sebe sakatim i sve me sakati. U meni više nema ni traga od mene.

Kad izopštimo druge, nestanemo i mi.

Emil Sioran

Izvornik: Cioran, Cahiers 1957–1972, Gallimard, Paris, 1997.

(Izabrao i preveo s francuskog Bojan Savić Ostojić)

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Jedina stvar koja mi imponuje je smak sveta [Tema: Sioran]

by admin time to read: 6 min
0