Jedno kroz drugo hrlimo sami u sebe [Tema: Hamvaš]

| October 20, 2014 | 0 Comments

stock-footage-beautiful-woods-in-warm-sun-light-full-hd

Mađarski Hiperion

PETNAESTO PISMO

I gle, iz tih vremena se sačuvalo jedno celo pismo, jer ga nisam poslao: “Nalazim se u osobenoj situaciji, potpuno lud, jer te ludo volim. Ali je ova ljubav budna i pametna i zdrava. Ludo budna i ludo pametna. Dvostruka ludost, odnosno potpuno čisto ludilo. Sada sve smem. Oslobađam se, nekoliko sedmica i sve stvari su u redu, tako sam blizu tebe ako se jako ispružim, već dosežem tvoju senku. Do sada je svaki plan bio fantazija. Počev od prekjuče svaki san se ostvaruje, primičem se svojoj radosti i svojoj opasnosti. S radošću je u redu, kažeš, ali šta je opasnost? Haljina na tufne? Da. Koliko čekaju negde mene? Upravo koliko ja čekam nekoga. Samo ne razumem ako već toliko čekamo, zašto se ne susrećemo?”

Tada sam verovao. Odlazim kod nje i sedam u travu. Da kažem da sam stigao? Vidi. Da kažem – šta. Šta da kažem? Dobro je ovde biti? I šta da kaže ona? Pogledam je. Lepa? Ne znam. Uhvatim je za ruku. Ova ruka mi je poznata od pre rođenja. Ovaj vrat je njen vrat. Uvek je ovakav u meni bio ovaj vrat. Poznajem njen struk i njeno rame, kao što poznajem njenu toplotu i miris njenog daha. Takav sam poznavalac u njoj kao jezik u ustima. Kod kuće sam. Ne ustajem, ni ona, ustajemo. I do sada sam ovako živeo, ali je stolica pored mene bila prazna, i prazna druga polovina postelje. Već nema je. Hodamo, idemo, spavamo, gledamo, živimo. Ne okreće se nazad. Ništa nije kod kuće zaboravila. Nema nikome ništa da kaže.

Spavala si naše prve noći i ja sam se na trenutak probudio. Ruke, noge, kose su nam se doticale. Zagrlila si me oko vrata, tvoje lice na mom ramenu, šta je trebalo reći ramenu da bi se s licem razumelo? I reci, da li je ikada postojala žena koju, ako se na drumu susretne s muškarcem, nije trebalo ubeđivati i kojoj nije trebalo objašnjavati? Koja zna da nikada, nikada još jednom, kažem, nikada još jednom neće umeti da izgladi ono što je tada propustila ako govori, ako pita, ispituje, očekuje nagovor. Nešto je trebalo reći, bar – ne. Zbog nečega je trebalo da ode kući, zbog mačke ili trake. Neophodan joj je bio saveznik protiv mene, trebalo je to odati bar čipki. Svejedno je šta je bilo, novac ili religija, majka ili haljina. I sada veruješ da je ovako bolje? Veruješ da postoji takav saveznik, traka, očeva kuća, sveštenik ako ima nešto zbog čega žena krišom žrtvuje muškarca, pa onda je na dobitku? Veruješ li da nisi sebe izdala? Na koncu sam pisao da ni jedan naš zagrljaj nije bio potpun. Ti s bolom i očajno pitaš kako je moguće. Pisala si da si sve odbacila sa sebe i da si htela biti samo žena, kako je moguće da nisam umeo da ti pružim radost koju si želela. Odgovaram. Ne umeš da se potpuno prepustiš, jer ne pripadaš meni. Nisi li proneverila radost već time što se cenkaš? Ali reci, samo si je meni proneverila? Posle zagrljaja ja sam tužan? Ne zato što te nisam domašio sasvim, nego i zato što me ti nisi domašila sasvim. O, ako čovek laže i sebe samog laže. Nisi dala i nisi dobila ništa. Telo je veoma teško prevariti. Ako govoriš, sve ti poverujem, ali ako si mi u rukama, onda ono daješ što je u tebi, i što je istina, jer sam neposredno s tobom. Reci, koliko puta si me izdala počev od tada što si me već u prvom trenutku izdala? Koliko puta si me prevarila s haljinama i sveštenicima i čipkama? I još smeš da čekaš celinu? Uvek si se lepila za nešto, a još očekuješ da se tim zagrljajem zadovoljim? Propašću, ali ćeš i ti propasti. Shvati, ne zahtevam te ja. Ti si ta koja posredstvom mene zahtevaš samu sebe. Posrednik sam za tebe samu. Jedno kroz drugo hrlimo sami u sebe. I ako meni lažeš, prisiljavaš me da ja lažem sebi. Posredstvom sebe ja sam tebi ti. Nema poricanja, bekstva, pogađanja, prevare, izdaje da nas ne otruju odmah i podjednako oboje. Otrov, otrov, otrov propuštenih, ubijenih trenutaka. Da li će ikada biti drugačije? Da li će biti? Reci!

ŠESNAESTO PISMO

Ne bih umeo više reći da ne dođoše ovi dani. Već je dve sedmice kako od zore do večeri sedim u šumi, obilazim livade, ili gore na hridinama ležim nauznak, satima nepokretan u ovoj svetlosti koja je meka kao kosa, i tako slatka kao zrelo voće.

Bespomoćan sam. Vazduh kao da se sastoji od kristalnih zlatnih zrna i da svako zrno pod zracima mlakog sunca posebno svetluca nadzemaljskim blistavilom, pa ipak tako pitomo, bešumno iskri u blagom svetlucanju da mi se oči klonulo samo do pola smeju da otvore kao što čovek dopola sklapa oči pred nepodnošljivim.

Bezvetrica. Već danima mirno stoje listovi kestena i jabuke i večno lelujavog bagrema.

A noći! – Stiže kristalno plamena tama koja je posle sumraka poput smrti mlade devojke, tako čista, lepa i tužna, i koja je još pitomija, slađa i zrelija nego dan, i još je punija dubokog, besnenog klonulog muka, – u kojoj čovek spava samozaboravnom utrnulošću, jer se već bolnim poljupcem oprostio od nekoga koga je voleo. Noći u kojima tama blista kao crni dragi kamen.

Još jednom se vraćam.

Pitam: zašto veruješ da tamo gde se javlja jedan bog priroda poremeti samu sebe, stvari stoje naglavce i sve se drugačije zbiva nego obično? Kao da su one drugačije od onih koje vidiš na zemlji – bilo da je to insekt koji mili dole, bilo lakovlata, vitka trava koja se na vetru zagonetno njiše, bilo drvo koje trijumfalno izgleda kao da će granama dosegnuti sunce, bilo voda, bilo vazduh, bilo kamen, zemlja, zvezda, ili bilo svetlost!

Pojava boga nije čudo, kao što nije čudo kad se zametne vetar, na moru srebrnkasto blago ogledalo vode plaminja tamnom purpurnom bojom poput vina koje je dobijeno od grozdova boje noći. Ja čudo prezirem, jer postoji samo jedared, nasuprot pravilu i meri, i nasilje je nad prirodom. Čudo nije lepo. Lepo je samo ono što je prirodno: večito pravilo. – I bogovi nisu ovde zbog čuda, i gde god se pojave ne poremeti se poredak. Oni su kao hladna prozirna čistota u izvoru, kao težina u kamenu, ustreptalo i meko strujanje u vazduhu, jer su bogovi stalna mera i večito pravilo u svetu. I tamo gde neki od njih postane vidljiv, tamo se ostvaruje ovo večito pravilo i mera. Naravno da postoji, i ovde je. Dolazi tako da čovek poveruje da je ovde i bio, jer pripada ovamo. Glatko, kao što vetar donosi miris sena s livada, dolazi sasvim prirodno. Dolazi kao što ja stižem s podnevnim suncem. Tako.

Pogledaj ovaj grozd, šta ima u njemu što nije prirodno? Pogledaj ovu nabubrelu bobicu kako svojim slatkim sokom do rasprsnuća napinje pepeljasto meso tanke bele kože. Pogledaj kako blista na njoj zrak sunca kao da je srknuo od njenog mošta i da svoju opijenost razigrava u srebrnim kapima. Svu strast iskričavog i vrelog podnevnog sunca upila je ova kuglica. Ako je pregrizeš, kaplje iz nje svetlost. Ali pogledaj bolje u bobice koje gore svetlošću i videćeš užas koji je taman kao more tamo gde skriva najveće dubine. O, onaj ko iz pogleda bobice grožđa ne razume tamni zrak, on ne zna šta je to što je u opojnosti vina crna obeznanjenost, kao da negde iznutra zeva prema tebi provalija bez obala i neodoljivo te privlači. Ta tama je vrila u moštu. Ovaj sok je rastopljeno sunce i tečna noć. O, reci, pa postoji li na svetu takvo čudo kao ovo što je normalno u grozdu? Nema, niti ga može biti. Jer što u njemu postoji, sve je puna, stvarna istina. Nema u njoj ništa patvoreno, lažovno, pretvorno, jer u njoj nema čuda, prirodna je kao dan, noć, svetlost, tama, tako je prirodna i istinita kao bogovi. Jer šta je drugo božansko do ona istina, stvarnost, prirodnost, što ne zna za prevaru i nikada ne laže? Biti bog znači biti tako istinit i tako jednostavan kao što je ovaj grozd. – I da strast koja je mene progonila nije istinita? I da je bila samo taština, ili bezumna ludost koja me je kao bič terala kroz život? Ne! Ne bi bolelo tako! Ne! Ne bi me tako grizlo iznutra! Istina. Istina! I zbog toga sam patio, jer ja u zamenu za svoju ljubav drugo nisam umeo da prihvatim. Ne. Radije osama. Nije bilo bića koje ova vatra nije privlačila i da se nije javljala u njemu žudnja da se živi zajedno s ovim plamenom koji će ga, ako mu protiv-vatra nije dovoljno jaka, surovo uništiti kao drevni elemenat kao što munja u svojoj nebeskoj jari uništava mali plamen koji su ljudi zapalili ispod skupljenog granja. Svakoga je privlačio, i na koncu su uzmicali oni koju su stupili u njegovu blizinu, i tada se ispostavljalo da ne mogu da izdrže. Tako su prošli svi, jadnici. I veruj mi, često je i mene obuzimalo osećanje slično užasnoj strepnji kada sam video kako moja žudnja prevazilazi ljudsko i kako je želela da postane predmet veći od ljudskog i strasnija ljubavna vatra. I sam sam se plašio od nje, i znao sam ako je ne nađe moja protiv-vatra koja je isto tako žedna mene kao i ja nje, onda ću ja biti taj koji će sagoreti u njoj. Ali ništa, ništa od nje ne dam! Neću ugasiti ni jednu jedinu iskru samo zato da bi joj plamen zgasnuo! Užasno je ovo gorenje! Bezmerno. Jezovito, kada kida i vlada mnome. Ali je tako divno, veličanstveno i istinito, o da, tako božansko da ga ne kočim, radije ako zbog njega ovde, među ljudima već ne budem mogao dalje, onda – šta onda? Izdržao sam. Bez pogodbe, bez varanja i istinito. Dopola sam u vatri sagoreo. Ali druga moja polutina živi. Ja sam tečno sunce i već uskoro u meni neće biti senke. Ali i ja imam svoje provalije, i ja imam svoju noć kao grozd koji se na čokotu smeje – i u ovim blistavim zlatnim danima, ovde, u ovojslatkoj, zreloj, mlakoj jeseni ljeska se crni dragi kamen boje noći, tamno blistava čistota smrti moje osame.

Bela Hamvaš

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Jedno kroz drugo hrlimo sami u sebe [Tema: Hamvaš]

by admin time to read: 7 min
0