Jednosmernom ulicom iz suprotnog smera [Tema: Benjamin]

| June 9, 2019 | 0 Comments

 

Zapisi Povodom Valtera Benjamina

Piše: Jovica Aćin

ZAPISI POVODOM VALTERA BENJAMINA

  1. Jednosmernom ulicom iz suprotnog smera

Nacrti, pitanja mikrologije

Dok radi, po jednoj od svojih mladalačkih zamisli, na sistematskoj studiji o poreklu nemačke žalobne igre (Trauerspiel) koja je u razdoblju baroka zauzela mesto tragedije, Valter Benjamin tokom leta 1924. boravi na Kapriju gde upoznaje Asju Lacis. Strasno se zaljubljuje u nju. U studiji o žalobnoj igri, najočitije u tumačenju simbola, alegorije, metaforike…, otkrivamo nesumnjivo oslanjanje na mističke teorije jezika. Po svom kvalitetu i intenzitetu, ta privrženost mističkim teorijama obećavala je još više: Benjaminovo duboko i znalačko uranjanje, nastavak njihovog razvijanja. Letonka, upravnica pozorišta, Asja Lacis iz Rige je, međutim, „ruska revolucionarka“, po kasnijim Benjaminovim rečima priznanja: jedna od najznačajnijih žena koje je ikada sreo, i bez sumnje žena koju je najviše voleo. Njoj potom pripisuje svoje „intenzivno“ otkrivanje „aktualnosti radikalnog komunizma“. Govori o „životnom oslobođenju, otkriću zdravlja i tela, kao i mirenju s prirodom“. U svakom slučaju, blizina izvesnog utelovljenja, koje tek možemo naslućivati iz potonjih istraživačkih i spisateljskih poduhvata njegove žrtve, bila je životni element u podstreku da Benjamin segne u dijalektički materijalizam, da se opredeli za ono što će se zvati istorijska aktuеlnost. Preobraćenje iz mističkih teorija ili ne, u Benjaminu se odigrao izvesni preokret.

Iz preokreta u Benjaminovom životu i mišljenju proizišla je zbirka Jednosmerna ulica. Upravo kada je upoznao Asju Lacis, fasciniran pojmom revolucije, odlučio je – kako piše 1926. svom prijatelju Geršomu Šolemu – da napusti nešto od svoje stare fizionomije i s novim stečenim licem prizna da se u njemu probudila volja da više ne maskira, kao što je do tada, veli, činio, aktualne i političke vidove svoje misli, nego da ih, putem iskustva, razvija do krajnje tačke. Benjaminovo materijalističko opredeljenje, sagledamo li ga duž strogo ograničavanih putanja i vidika začetih s Marksom, ipak nije jednostavna i svršena stvar. Benjamin se izdvaja; nije tamo gde bismo očekivali da ga nađemo. Životnost i produktivnost njegovih ideja i razumevanja ne samo da ni danas ne jenjavaju nego, za razliku od većine nekada tako podsticajnih i savremenih takozvanih marksističkih dela, bivaju sve delotvornije. Neprestano se iznova otkrivaju njegovi spisi, zagonetke stila njegovog mišljenja prihvatamo kao sve dalekosežnije. Po svemu sudeći, od početka su ti spisi skrivali u sebi, rekao bih, neku dvosmislenu varijantu materijalističkog pogleda, zahvaljujući kojoj su još neophodni i novi.

Zbog Asje Lacis će, dve godine posle susreta s njom na Kapriju, putovati u Moskvu. Preduzeto putovanje i boravak u Moskvi učiniće ga maltene dvostruko nesrećnim: Asju zatiče bolesnu, u bolnici, i već ima jednog prijatelja, neposrednije obeleženog revolucijom, prema kome se, istina, odnosi pomalo kao cinična ljubavnica… a zatim, opaža tamošnju svakodnevicu, izučava ulice, uvek osetljiv na detalje uočava ih dovoljno analitički, te odgađa pomisao, rođenu na Kapriju, mada ga je ona i ranije donekle užasavala, da stupi u komunističku partiju, ali odlaže i donošenje bilo kakvog konačnog suda. U predgovoru za posmrtno objavljeni Benjaminov Moskovski dnevnik Šolem govori, čak o beznađu. To je možda preterano, ali prijatelj je, pojačavajući, neke nijanse dobro istakao.

Sastavljen od paradoksa, mislilac paradoksa istorije, Benjaminovo pozivanje na komunizam može se, docnije, tumačiti i narastanjem nacizma, čije je poreklo shvatao delimično kao i drugi njegov bliski prijatelj, Bertolt Breht, ili pak takođe bliski mu Teodor V. Adorno u svojoj kritičkoj teoriji društva: kao učinak kapitalističke povesti. Benjamin je, zapravo, tražio lek. Nije njegovo traganje bilo marksističko, ako se već može govoriti o izvesnom materijalizmu. Bilo je najpre nostalgija, osobena melanholija. To je iznutra razgrađivalo njegovo „komunističko opredeljenje“ bez marksizma. Traganje je bilo gotovo medicinsko, ali nošeno dvosmislenostima svakog konačnog isceljenja. U tome je slikovita njegova nagoveštena koncepcija istorije. Po rečima Pjera Misaka koji se u Parizu, posredstvom Žorža Bataja, združio s Benjaminom uoči drugog rata, zbog te koncepcije nadevali su mu nadimke „marksistički rabin“ i „mesijanski materijalista“. Nikada se, međutim, nije učlanio u komunističku partiju, pa ni u neku drugu, niti je, kao Jevrejin, emigrirao u Palestinu. Nije se, zapravo, odlučio ni za jedan od puteva svojih najintimnijih i tako međusobno oprečnih prijatelja, Šolema i Brehta. Učeći se čežnji prema izgubljenom na romanu Marsela Prusta, njegovo traganje može se opisati – kako je rečeno prilikom velikog razgovora o Benjaminu, 1983, u Parizu – gotovo kao „traganje za izgubljenom revolucijom“. Sada je to ponovo nađeno traganje izgubljenog za izgubljenom i, tačnije, nikada nađenom revolucijom.

Paul Klee: Angelus Novus

Ne možemo promašiti kada je reč o Benjaminovom pogledu na istoriju. Dočaravaju ga ukratko „Teze o filozofiji istorije“, napisane (biće to sticajem) potkraj Benjaminovog života. U jednoj od teza komentariše crtež Paula Klea, nazvan Angelus Novus: istorija je zbir ruševina, napredak – strašna oluja koja ruši sve pred sobom i za sobom. To je pesimistička vizija koja izvire iz mističkog duha. Uprkos posredničkoj ulozi Asje Lacis na Kapriju, Benjaminov preokret, tad, na „proletersku utopiju“ izgleda nije bio potpun, i u ma kojoj meri se odigrao – njegova priroda ima svu zagonetnost unutrašnje borbe. Nova fizionomija, da, ali Jednosmerna ulica je – kako njen autor piše godine kada se knjiga pojavila, posle svog moskovskog iskustva, Hugu fon Hofmanstalu – i „svedočanstvo o unutrašnjoj borbi“. Benjaminova istovremeno stvarna i izmišljena ulica iz knjige dobila je, kako čitamo u posveti, ime po onoj koja ju je probila u piscu, probila je kao tunel, poput nekog rušilačkog inženjera koji prekraja postojeću mapu grada. Asja Lacis je bila, u najboljem smislu, subverzivni inženjer. I upravo nam subverzija, bliže nego konverzija (preobraćanje), tačnije evocira poligrafsku bit Jednosmerne ulice. Ono što Benjamin prima iz strasnog susreta sa Asjom čini ga subverzivnim misliocem čija zbirka „fantazija“, zahvaljujući upravo svojoj subverzivnoj zasejanosti, dobija višestruki i trajni istorijski smisao. Smisao se tu razgrađuje, da bi iznova, u neočekivanom rasporedu, bio sagrađen od otpadaka posle rušenja, probijanja ulice u jednom duhu i jednoj viziji istorije koja još čeka svoga teoretičara u Benjaminovom tragu. Možda će to biti teoretičar fragmentacije u istoriji. I on izučavalac odlomaka i kratkih senki stvari na koje su podjednako, kao melanholični posmatrači sunca u zenitu, ukazivali Niče i Benjamin. Dok takva teorija istorije ne bude formulisana, neće biti jezika kojim se može voditi razgovor s povešću kao večnoj katastrofi čiji kraj anđeo uništenja neprestano odlaže. U tom odsustvu naziraće Benjamin ponešto od prirode svoga pisanja.

Istorija je, po Benjaminovim Tezama…, samo večna katastrofa koja od narastajućih ruševina podiže neprelaznu prepreku između nas i (umišljenog?) raja apsolutne rešivosti, sinteze, identiteta.

Poreklo nemačke žalobne igre završiće Benjamin u proleće iduće godine, nakon presudnog susreta na Kapriju. Rad je trebalo da bude autorov habilitacioni spis koji bi mu otvorio univerzitetsku okovanu kapiju, ali mu taj pokušaj, komentarisaće Benjamin akademski udes svoga rada, da „po drugi put ispriča bajku o Trnovoj Ružici“ nije prihvaćen. Posle mnogih teškoća, knjiga se pojavljuje u Berlinu početkom iste godine kada će biti objavljena Jednosmerna ulica, i kod istog izdavača. Autor ju je posvetio svojoj ženi. Rođen 1892. u Berlinu, u svojoj dvadeset petoj godini oženio se Dorom Polak. Posveta je iz 1925. godine. Spoljašnji znakovi njegovog preokreta iz prethodne godine: počinje da piše Jednosmernu ulicu, odustaje od zaludnog čekanje pred univerzitetskim „zakonom“ i, zbog Asje, razvodi se od žene. Počinje drukčije da gleda i na sve što je pisao pre nego što je, ili u momentu kada je počeo drukčije da gleda. Jedva da je minulo tri godine od objavljivanja Porekla…, a Maksu Rajhneru će izjaviti da kada je to delo sastavljao još nije shvatao ono što će mu navodno ubrzo postati jasno: da je njegovo posebno stanovište o filozofiji jezika povezano sa stanovištem – dijalektičkog materijalizma. Povezano, dodaće doduše: „premda problematično“ povezano. U bitnome oslonjeno na mističke teorije, Poreklo… ne sadrži, međutim, ni traga od onoga što bi on u njemu, „premda problematično“, da vidi kao svoj tajni dosluh. Slab bi odgovor bio da je reč o pukoj samoobmani. Drukčiji Benjaminov pogled nije bez verodostojnosti, ali je moramo potražiti u „problematičnosti“ naknadno viđenog i želje koja se subverzivno probija u pogledu. Ta „problematičnost“, ukazujući na Poreklo nemačke žalobne igre, zapravo aludira na Jednosmernu ulicu. Kao što Asja Lacis probija novu „ulicu“ u Benjaminu, izazvana želja, menjajući svoju perspektivu od prve na drugu ženu, sučeljavajući oprečne naboje iz posveta u obe knjige, probija novu putanju u Benjaminovom pogledu. Ta igra perspektiva i oprečnih naboja želje za simptomom bira upravo „problematičnost“ koja čini da u Benjaminovoj „novoj fizionomiji“ ni dijalektički materijalizam nije ono što, počev od Marksa, inače jeste. Rekao bih: srećom, i zato danas čitamo Jednosmernu ulicu koja iziskuje od nas produktivno oklevanje pred svakim konačnim određenjem i razvrstavanjem šta jeste Benjamin, te neprekidno vođenje računa o aktuelnoj imaginaciji koja je na delu u konstrukciji ove ulice. Konačno, i završni tekst zbirke upućuje na planetarnu narav Benjaminove mislilačke imaginacije, što ga, s pitanjima tehnike i grčkog iskustva prirode, može učiniti, umesto Marksu, bližim Martinu Hajdegeru koji, u času dok nastaje Jednosmerna ulica, dovršava Bivstvovanje i vreme, sa artikulisanjem nacrta gotovo istovetnih pitanja.

Neće više da maskira izvesne vidove svoje misli „aktuelne i političke“, nego će ih razvijati do krajnje tačke. Kako? U istoj rečenici iz već navedenog pisma Šolemu 1926. odmah odgovara: putem iskustva. Ali, ono što se razvija do krajnje tačke u Jednosmernoj ulici, nekako iskosa, upravo je sam pojam iskustva. Iskustvo je, pravo govoreći, bilo do tada potisnuti „aktuelni i politički“ vid Benjaminove misli. I nit razvijanja iskustva jedna je od onih koje svojim diskontinuitetom premošćavaju isprekidanosti njegovog pisanja. Ona započinje još od mladalačkog čitanja Imanuela Kanta, naročito Kritike čistoga uma. Benjamin od Kanta prihvata okret prema neposrednom istraživanju prirode stvarnosti koje se izvodi tek kao istraživanje našeg iskustva te stvarnosti. Ispod iskustva, shvatanog pak kao popis čulnih slika, uređivan po izvesnim opštim pravilima, Benjamin bi da ide dublje, da segne dalje od Kanta, tragajući za višim pojmom iskustva. Benjamin se osvrće za dijalektičkim materijalizmom tek kao za polugom za takvo traganje koje, već po skrivenoj formulaciji projekta, čuva u sebi mističke elemente. Takav uvid ne uzimajmo kao kritički prekor. Šolem se, iz doba mladalačkih traganja put iskustva, seća razgovora u kome je Benjamin u svoj pojam iskustva uključivao „mentalne i psihološke spone između čoveka i sveta u područjima do kojih još nije doseglo ljudsko saznanje“. Ne uključuje li ta koncepcija iskustva, uzvratio je Šolem, onda i gatalačke discipline? Benjamin: „Filozofija koja ne uključuje i ne može da objasni mogućnost gatanja čak i iz taloga kafe – ne može biti istinita.“ Iskustvo za pisca Jednosmerne ulice važno je ne kao neka alternativa naučnom saznavanju već po sebi, po sopstvenom pravu. Senka tako viđenog iskustva promiče kod Benjamina sve do Teza o filozofiji istorije, jednog od njegovih poslednjih zapisa. Kantova shema izobličena, ali prisutna. Izgrađivani viši pojam iskustva obezbeđuje, u Jednosmernoj ulici, prelaz od subjektivnosti njenog pisca u novoprimljeni oblik neočekivane objektivnosti njegove refleksije. U shemi tog prelaza, pojam iskustva nije lišen narativnosti koja stilski i temeljno potresa sistematski filozofski govor. Usamljena misao koja luta odjednom popušta, i na njenom mestu nalazimo sada, uz oštrinu podnevnih senki, samu viđenu stvar, dokument, otkrivalački detalj. Otkriva nam se srodnost pojava, ali ne kao učinak subjektivnosti, nego kao svojstvo samih stvari, kao – po rečima Žana Lakosta, francuskog prevodioca Jednosmerne ulice – neko čarobno svojstvo koje inače izmiče razumu.

Počev od svog životnog preokreta na Kapriju, Benjamin je, putem iskustva, načinio nezaboravan skok: iz „ledene pustinje apstrakcije“ dospeo do „konkretnog filozofiranja“, kako će se, u predgovoru Negativne dijalektike, podsetiti Adorno na Benjaminove kritičke reči iz 1937. godine. Život je, kod Benjamina, urastao u teoriju, kao što će, potom, ta teorija u mnogo čemu prerasti u nomadski i gatalački Benjaminov život. U njegovim mislima i pisanjima, i najbanalniji detalj je poprimao značaj. Svuda je dobijao na presudnosti. U malim stvarima prepoznavao je oluje, baš kao što je nekada mislio i Kant čiju je shemu o srodnosti pojava gotovo spontano razvijao u stilu pisanja, upečatljivo oživopisujući mišljenje subjektivnim spregama u objektivnom. Sazdavao je svoju mikrologiju. Njen uspon počinje s Jednosmernom ulicom i nastavlja se, u beskonačnom radu fragmentacije, s prvim zapisima i odlomcima iz tog vremena (tačnije, 1927) koji sačinjavaju hiljade stranica rukopisne ostavštine s naslovom Passagenwerk, nezavršeno Benjaminovo delo o pasažima. U Uvodu Negativne dijalektike, Adorno opet ne može bez Benjamina: govoreći o prvim nacrtima za Passagenwerk, smatra da je njegov nesrećni prijatelj „povezao besprimernu spekulativnu moć s mikrološkom blizinom stvarnim stanjima.“ Adorno spominje i pismo u kome je Benjamin o tom prvom „metafizičkom sloju svoga rada“ sudio da ga je mogućno nadmašiti samo „nedozvoljivo ‘poetski’“. Pitanje je da li je to uopšte izjava o kapitulaciji, kako će zaključivati Adorno, tvrdeći uz to da je Benjaminov „defetizam prema sopstvenoj misli uslovljen ostatkom nedijalektičke pozitivnosti što ga je iz teološke faze vukao za sobom, bez izmena u obliku, u materijalističku“. Benjamin nesumnjivo prelazi granice što ih sebi zadaje filozofija, a kojih bi Adorno očajnički da se drži. Rad fragmentacije zasnovan je na nedozvoljivosti u meri u kojoj filozofski govor potiskuje „poetske“ postupke prevazilaženja. Filozofija kod Benjamina biva nešto drugo. Ne samo da je „tamo više od pukog pogona gde se izlaže totalnom neuspehu“, po Adornovim rečima vezanim za Benjaminov poduhvat o uličnim pasažima, nego drukčije ne može opstati a da ne bude stalno „totalni neuspeh“, uvek nešto drugo „nedozvoljivo ‘poetski’“ od onoga što joj propisujemo da jeste. U tome će biti jedan od mogućih smislova ustrajnog nezavršavanja dela, Benjaminovog ustrajavanja na odlomcima i poliperspektivizmu; to je čitav jedan „filozofski bazar“ po Ernstu Blohu (u zbirci Baština ovog vremena, 1935), pravi benjaminovski „kabare“.

Trebalo bi videti tipografiju originalnog izdanja Jednosmerne ulice. Na koricama je već fotografska montaža. Unutra vlada prava grafička buka ulice. Slova iz naslova reprodukuju slova iz malih novinskih oglasa, agresivna ulična pozivanja, šok reklamnog plakata firme trgovina stranom robom, ploče sa zvaničnih ustanova, ulične brojke… U zbirci je sve izmešano: aforizmi, mikrosociološke analize, snovi, cinični recepti, metaforičke transfiguracije, šale… I sva je to prožeto ironičnom lucidnošću autora koji zahvata u haos istorije. Knjiga-ulica. Pisanje-šetanje. Duh detinjstva i detinjstvo duha. Živopisni analitički pogledi. Kao što je na omotu istaknut primerak fotografske montaže Saše Stona, i iskričavi tekst knjige je montaža detalja izvedena u nadrealističkoj tehnici koja zbunjuje i mami mešanjem perspektiva i konstruisanjem bizarne panorame naoko raznorodnih stvari. Zapisi u Jednosmernoj ulici su poput minijaturnih karata čijim slaganjem, mozaički, dobijamo prikaz ogromnih teritorija sveta. U ovoj montaži, koja otkriva „demonske“ analogije, ništa nije dato unapred. Rezultat se nikada ne može pogoditi na osnovu datih pretpostavki. Naime, montažom implikovani smisao istorije nije evolutivan. To je gatanje o kome se govori u zapisu “Madam Arijadna”: stupivši na tlo Kartagine, Scipion u trenu, spotaknuvši se, katastrofu pretvara u njenu suprotnost.

Kao da je pred nama zbirka slučajnih otkrovenja, slučajnih susreta i izgatanih igara slučajnosti. Pisanje je kockarska delatnost. Rulet. Benjaminov rad fragmentacije odgovara ruletu života i istorije, bar kako ga vidi pisac Jednosmerne ulice: fragmentacija sledi slučaj gde nikada unapred ne znamo šta će izići: crveno ili crno. Slede znamenja učitana u detaljima onde gde je svako „ubeđivanje jalovo“, jer ishodi iz utopijskih sinteza, iz iluzija da išta može biti rešeno.

Iskustvo je kod Benjamina „zaposleno“ na iznalaženju „neviđenih srodstava“ među stvarima. Ispitujući znakovlje i odgonetajući istoriju, Benjaminovo ulično bazanje, pasažiranje mišljenja zahteva od čitaoca drukčiji stav od onog pred tekstovima-sistemima: Jednosmerna ulica očekuje od njega da je iskusi putem sopstvenog iskustva, da sa svoje strane, šetajući njome, čitajući, „zaposli“ sopstvenu intuiciju. Po tome što traži od čitaoca, kad je reč o jeziku, Benjaminovo saznanje je blisko Vitgenštajnovom. Ono što piše za ogroman niz fragmenata nezavršenog Passagenwerk, važi i za Jednosmernu ulicu: „Metoda ovog dela: književna montaža. Nemam ništa da kažem – jedino da pokažem.“ Ostalo počiva na čitaocu; od njegove prijemčivosti zavisi hoće li mu lično nešto kazati asocijacije izazvane pokazanim.

Poreklo nemačke žalobne igre jeste jedino Benjaminovo sistematsko delo, i kao takvo plan iluzije o završenosti. Osim njega, posle njega, iskrsavaju samo eseji i nižu se odlomci. Osobenom iskomadanošću, svojim hiljadustrukim licem, njegovo se pisanje opire, pa i suprotstavlja svakoj monolitnoj i globalnoj interpretaciji. Rad fragmentacije bio je teret kojeg je nosio ušavši u „jednosmernu ulicu“, celog svog života. To je zahtevalo izuzetnu snagu, izdržljivost za kakvu nije kadar duh koji, u svojoj slabosti, vrhunsko zadovoljstvo nalazi u spravljanju konačnih zaključaka. Valja u „nedopustivom“ pisanju biti tako da se nikada i ništa ne okončava. Ne zatvarati, otvarati. Konačno delo je tek „posmrtna maska osnovne zamisli“, govorio je, videći u fragmentu nešto nadmoćno „univerzalnom i pretencioznom gestu knjige“. I ništa nije završavao, jer – pisao je Šolemu – ono što piše pretpostavlja izvesnu teoriju istorije koja još ne može biti formulisana. Ideje koje je mislio, bez te teorije, morale su otuda već u sebi biti nezavršene. Iz ljubavi prema konkretnom detalju, istorizujući iskustvo, odsustvo nemogućne teorije zamenjivao je pripovedanjem: umesto za roman, čije je mesto rađanja video u usamljenoj jedinki koja, bez moći da u uzornu formu prevede ono što je u njoj najsuštinskije, ne ume više da daje ni da prima, izabirao je priče kao čin hiljada reči koje su ljudi izgovorili tokom svoje povesti, noseći otuda sa sobom izvesnu drevnu mudrost. Deo tog rasutog obilja anonimnih pripovedača, kojima je bio sklon, našlo je u njegovim tekstovima pravo mesto pored elemenata jevrejske mistike, otpadnički shvaćenog materijalizma, svakojakih subverzija… Nemogućno ih je do kraja definisati, budući da su sve odjednom. To su koraci melanholičnog šetača koji je zalutao u ulicama i pasažima, ali zbog toga ni najmanje ne mari; štaviše, kad god bi u nečemu, tokom lutanja, prepoznao učinak otuđenja, nije time bio manje fasciniran. Znao je da je katastrofa već upisana, svojim znamenjima, u stvarima i ljudima, da je već počela pre nego što je uočena. Zahvaljujući toj dvosmislenosti u njegovim koracima, zagonetnost u nekim od njegovih tekstova, tako jednostavnih, nalikuje „ključu za bravu na vratima koja još uvek ne umemo da pogodimo“.

Benjaminovo pisanje nije „serijska roba“. Uvek je negde u njemu neki tajni znak, neprimetni znak koji ga razlikuje. „Nije presudno kretanje od saznanja do saznanja“ – piše uz jedan citat o „tajnom znaku“ – „već neka tanana naprslina u svakom pojedinačnom saznanju“. Otklon, iskliznuće, „znak autentičnosti.“

U izgnanstvo je, kao nemački Jevrejin, pošao 1933. godine. Većim delom ga provodi u Parizu. Artur Kestler spominje da je s Benjaminom (obojica iskusni kušači raznih droga) podelio poslednju zalihu morfijuma. Prvi uspeva da iz Francuske pređe u Englesku. Benjamin pak, pušten iz logora u Južnoj Francuskoj, u koji je 1939. bio interniran, polazi s torbom punom rukopisa, u maloj izbegličkoj grupi, peške u Pirineje, na špansku granicu. Tamo im, godina je 1940, stražari prete da će ih vratiti u Nemačku. Iste noći, Benjamin uzima veliku dozu morfijuma koju je stalno nosio sa sobom…

Asja Lacis? Ona čije ime nosi Benjaminova Jednosmerna ulica, mnoge godine će proboraviti u sovjetskim logorima. Kada je retkom srećom u ruletu života i istorije iz njih izišla – ćutaće, do smrti. Ako o tome Benjamin ništa nije slutio, to je znao anđeo uništenja iz njegovih „Teza o filozofiji istorije“, govoreći nam uvek vidovito, iz teksta kao gatajući u kabinetu Madam-Arijadne, u ime onoga čija melanholična panika biva dragoceni znak među ruševinama, u istorijskoj zbilji, prošlim, sadašnjim i budućim.

O Benjaminovoj biblioteci

Geršom Šolem, u Vernosti i utopiji:

„Njegova biblioteka, koju sam dobro poznavao, verno je odražavala različite crte jedne složene ličnosti. Tu su dela koja je smatrao velikim, stajala – u željenom neredu – pored retkih i dragocenih knjiga kojima, sa strašću filozofa starinara, nije bio manje privržen. U pamćenju su mi ostala urezana dva odeljka: dela što su ih napisali ludaci i dečje knjige. Svet ludaka, o kome je govorio u ne znam kojem od svojih tekstova, nadahnjivao ga je u razmatranjima o sistemima uopšte, o njihovoj strukturi i fenomenu asocijacije ideja koji ishranjuje mišljenje i maštu svih bilo normalnih ili bolesnih ljudi.

Još privrženiji bio je svetu dečjih knjiga. Tokom celog njegovog života, svet detinjstva nije prestajao da ga opčinjava svojom magijom, a za to je skopčana jedna od crta koje najbolje karakterišu nekog čoveka. Tome se neprestano okretala njegova refleksija, a tekstovi koje je posvetio deci spadaju među one najizvedenije koje je stvorio, kakve su čudesne stranice njegove aforističke zbirke Jednosmerna ulica ili, još osobeniji, osim nesumnjivo najdivnijih ikada rečenih napomena o poštanskim markama, eseja posvećenih izložbama dečjih slikovnica. Još netaknutom svetu detinjstva i njegove stvaralačke mašte pristupao je kao metafizičar, sa očaranošću koja budi poštovanje i ume da prodorno opisuje sve.“

Nastaviće se

Tags: ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Jednosmernom ulicom iz suprotnog smera [Tema: Benjamin]

by admin time to read: 15 min
0