Jelena Lengold – Raščarani svet [Knjiga dana]

| April 29, 2017 | 0 Comments

 

Knjiga dana Narodne biblioteke Srbije

 

Vreme se izmigoljilo

Piše: Sonja Ćirić

Naslov netom objavljene zbirke priča Jelene Lengold, Raščarani svet, ima zajedničku osobinu sa naslovima njenih prethodnih knjiga U tri kod Kandinskog, Pretesteriši me i Vašarski mađioničar: tako nazvanu knjigu prosto morate da uzmete sa police u knjižari i prelistate je.

Osim pomenutih, Jelena Lengold je autorka i desetak knjiga pesama – najnovije su Sličice iz života kapelmajstora, Bunar teških reči, Izaberi jedno mesto, zatim knjiga priča Pokisli lavovi i Lift, i romana Baltimor. Za Vašarskog mađioničara, osim drugih nagrada, Jelena Lengold je dobila Evropsku nagradu za književnost. Raščarani svet je knjiga strasnih priča o sredovečnom iskustvu života, o neizvesnosti, slutnji smrti, i pre svega – ljubavi, temi svojstvenoj Jeleni Lengold. Raščarani svet, kao i većinu njenih knjiga, objavio je Arhipelag.

“VREME”: “Koncept raščaranosti sveta predstavlja sudbinu našeg vremena”, napisali ste na početku naslovne priče vaše nove zbirke. Ako sam dobro shvatila, vi, kao autor te konstatacije, verujete da postoji koncept koji će moći da raščara svet? Ko ga je začarao?

JELENA LENGOLD: Jedan od razloga zašto malo ili retko pišem romane jeste činjenica da svaki iole ozbiljniji roman ima ambiciju da definiše ili objasni sve. Romanopisci često i veruju da to postižu. A sve što možemo kazati, a da to koliko-toliko ima utemeljenje u istini, to je svedočanstvo o svojoj sopstvenoj duši. Ovo ne treba pobrkati sa autobiografskim, već sa autorovim ličnim doživljajem sveta. U tom smislu, i odgovor na vaše pitanje može biti samo i jedino ličan. Život ponekad začara vaš svet, a onda ga godine, vremenom, raščaraju. Ako je Vašarski mađioničar bio taj začarani svet, koji je u knjizi U tri kod Kandinskog počeo da se menja, onda je u ovoj knjizi i definitivno raščaran. Možda je to i neka prirodna putanja koja me je vodila od mojih četrdesetih godina ka ovim godinama u kojima se ubrzano približavam šestoj deceniji. Mada, u toj istoj priči koju ste pomenuli, postoji i koncept re-očaravanja, ili ponovnog očaravanja sveta. To valjda znači da jedan deo mene veruje u amplitude kao mogućnost. Bez te vere bilo bi nam jako teško da se nosimo sa životom.

Deset priča, deset ne-lepih sudbina. Ako je tačno da svaki pisac piše o sebi, gde su nestali svi oni zaljubljeni ljudi iz vaše prethodne zbirke, iz U tri kod Kandinskog?

Očigledno da su se izlizali u stotinama novinarskih pitanja, u površnim tumačenjima koja često iza ljubavnih priča nisu videla dublju poruku o pojedincu, povukli su se pred stereotipima koji svaki pomen ljubavi svrstavaju u umetnost nižeg žanra, jednostavno su pobegli od pogleda i tumačenja. Ovo nije svet kome možete tek tako govoriti o ljubavi, jer vas jednostavno rečeno neće ozbiljno shvatiti. Možda ako ste šansonjer ili filmski reditelj, ali ako ste pisac, onda vam je to jedno pravo minsko polje. Još ako ste i žena, čas posla vas strpaju u folder “žensko pismo”, uz sve predrasude koje ovaj naziv sa sobom nosi.

Vaši novi junaci su usamljeni i kad nisu sami, a neki su i jedno i drugo: bezimena mlada žena iz Da li me se sećaš, voajer iz Drvoreda, i nadasve komšija tri devojčice iz priče Sneg. Samoću prikazujete kao nesreću, kao razlog izopštenosti od “normalaca”. Da li je opet u modi ono prastaro pravilo po kome je čopor garancija bezbednosti?

Bezbednost je iluzija, kao što ne postoji ni bezbedna distanca. To sam još davno napisala u priči Aurora borealis. Gde god da se nalazi, čovek je izložen. Ili svojim ličnim demonima, ili je prepušten sveopštem gaženju od strane sistema. Gaze nas institucije, gazi nas birokratija, gaze nas laži u koje bi trebalo da poverujemo, jednom rečju, svet sistematski radi na tome da pomuti i zamagli našu sliku stvarnosti, da uruši naše dostojanstvo, da ubije u nama i najmanji tračak pobune. I zato ljudi beže, ili duboko u sebe, ili se utapaju u gomilu istovetnih zombija. To je jedino oko čega možemo da se opredelimo, oko pravca svog bega. Neki alternativni, treći pravac, obično bude ili strogo sankcionisan ili se završi nekakvom tragedijom. Tako vam ovde stoje stvari. Pa su takvi i junaci knjige.

Osim Bube, junakinje priče Drvored, ostali likovi ove zbirke prihvataju situaciju koju ste im namenili, ne suprotstavljaju se. Junak priče Vreme čak kaže da jedino na šta može da utiče u trenutku u kome ga opisujete je da li će zaspati. Zašto, da li zato što se ne vredi suprotstavljati?

Da li mi znamo nekoga u novijoj istoriji ko se istinski suprotstavio i uspeo u tome? Nekoga čija pobuna nije na kraju krajeva ugašena, razvodnjena, komercijalizovana, ako već nije bila kažnjena? Sećate li se koncepta “plišane revolucije” koji nam je prodavan na samom početku bilo kakve pobune u ovoj zemlji? Ništa se posebno od tada nije desilo. Živimo i dalje patetični kao plišane zeke, povremeno nam promene baterije, ali i dalje neko drugi odlučuje o tome da li će da nas naviju ili će da nas ostave da čamimo u sanduku za igračke. Moja generacija zaista još jedino može da odluči o tome hoće li da ode na spavanje, i to nažalost nije metafora. Međutim, mnoge od nas odavno već muči nesanica.

Dimitrije, junak Neuhvatljivosti, prećuti istinu da bi ostavio bolji utisak o sebi na sagovornika. Da li je to isto što i laž, da li na primer političari, dok govore samo ono što žele da se zna, ne govore istinu?

Naši političari se odavno ne trude da neistine uviju u oblandu prećutkivanja. Oni nam sada jasno, u lice, saopštavaju da neće da nam kažu ono što ih pitamo. I ljute se na nas što pitamo bilo šta. Novi model izbegavanja istine je taj da danas malo ko sme i da pita. Oni više i ne moraju da lažu, jer im niko i ne postavlja prava pitanja. Ako se neko i usudi da pita, uvek postoji institucija na koju će se pozvati, uvek će vam reći nešto u stilu “pustimo da organi koji su za to zaduženi rade svoj posao”, i sve se na tome završava. Zabrinjavajuće je to da smo se svi već pomalo navikli na to da živimo u vremenu u kome nijedna stvar, nijedan slučaj, nijedan skandal ili sumnjiva okolnost ne dočekaju svoje razrešenje. Kao da je došao neko i kazao svima: “Ne tiče vas se šta vam se dešava! Ko ste vi uopšte da pitate bilo šta?” I ljudi, zaprepašćeni i potpuno poraženi, stoje i slušaju to, i ne znaju kud bi sad krenuli iz te tačke koja je previše strašna da bi se u nju i poverovalo. Svako pomalo za sebe misli da je paranoik, da stvarnost ne može zaista biti toliko sumanuta kao što njemu izgleda.

Zašto vreme postepeno, ali sigurno odlazi od nas, o čemu pišete u priči Vreme?

Pa zato što je upravo tako. Vreme se izmigoljilo, izmaklo nam je nekako, dok smo još verovali da držimo stvari pod kontrolom, ili dok smo, kao moj junak, verovali da znamo koliko je sati. A kad kažem da se izmigoljilo vreme, naravno da pritom mislim da se izmigoljio i čitav život. Meni, recimo, uopšte nije neobično to što, posle svih ovih decenija navodnog uvođenja demokratije, danas ne vidimo nikakvu alternativu za koju bismo mogli svim srcem da se založimo na političkom planu. Naprotiv, to mi se čini kao sasvim logična posledica ovog dugotrajnog bežanja vremena, baš kao u toj priči koju pominjete.

Šta je rodna ravnopravnost suštinski promenila u životu stanovnica Srbije?

Sve što se u tom smislu promenilo, desilo se pod prinudom, kad smo bili naterani da promenimo neku regulativu, i najčešće služi kao maska za jedan svet koji je i dalje u svakoj svojoj pori veoma muški. Ne treba imati iluzija, mi i dalje živimo u svetu nasilništva, u svetu seksizama svake vrste, u svetu u kome vladaju potpuno različiti kriterijumi za žene i muškarce, u skoro svim oblastima. Suštinska emancipacija je dotakla tek veoma mali broj žena i muškaraca, i još manji broj institucija.

Nedavno je objavljena zbirka vaših izabranih pesama Izaberi jedno mesto (izdavač “Kontrast”). Da li je to bio dobar tajming s obzirom na to da postoji mogućnost da će poezija ostati neprimećena pred prozom?

Mislim da su to dve vrste publike. A, zapravo, ja i ne razmišljam marketinški. Knjige mi se dešavaju stihijski, i zaista ne planiram koji je za njih pravi trenutak. Nikad nije pravi trenutak za knjigu, jer knjige malo koga zanimaju. Tako da je u suštini svejedno. Ipak, što se tiče poezije, ona sasvim lepo živi svoju renesansu na brojnim blogovima i stranicama interneta. Poezija ima mnogo više čitalaca i ljubitelja nego što to pokazuje prodaja knjiga, verovatno. Ponekad mislim, kad sve propadne, ostaće poezija. Da se sutra desi neka velika prirodna katastrofa, ljudi bi se skupljali oko vatre i našao bi se neko ko bi govorio poeziju. I to bi spasilo čovečanstvo.

U vašoj biografiji objavljenoj na kraju zbirke piše da ste profesionalni pisac, isto kao što je pisalo i u biografiji objavljenoj na kraju vaše prethodne knjige, pa je neizbežno pitanje – kako vam to i dalje uspeva, iako sam istu vrstu čuđenja pokazala i tokom našeg prethodnog razgovora (“Vreme” 1181).

U najkraćem – ne uspeva mi. Otkad sam prestala da radim, živim zahvaljujući ljubaznosti svog muža, koji sa mnom deli svoju penziju. Oboje smo pisci, imamo relativno skromne potrebe i prohteve. I da nema sudara sa realnošću svaki put kada kroz kafkijanske tunele pokušavam da overim zdravstvenu knjižicu samostalnog umetnika, mogla bih da kažem da sam, koliko god je to moguće, pobegla od sistema. Ali, avaj, uvek postoji neki lanac za koji smo vezani, pa makar to bio i jedan pečat. Od takve banalnosti, međutim, ponekad zavisi naš život. I tu smo opet na početku – neko drugi odlučuje o našem životu i smrti, a taj neko najčešće nema ljubazan pogled.

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1434939

Lengold

Tags: , ,

Category: Notes

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Jelena Lengold – Raščarani svet [Knjiga dana]

by admin time to read: 7 min
0