Jesen Miloša Crnjanskog (1) – U tuđini se gubi volja za radom [Tema: Crnjanski]

| December 3, 2015 | 0 Comments

MC star 2

Piše: Radovan Popović

Teret naroda svog

U svojoj izbi, u Kvin kortu 83, u Londonu, Crnjanski živi tavoreći, zapravo sanjajući svoj povratak u domovinu, povratak pun neizvesnosti, ali on želi konačni smiraj u Beogradu. O tome dušu nikome ne otvara, ali iz razgovora s ambasadorom Srđom Pricom i njegovom suprugom Vukicom, koji ga povremeno pozivaju u svoj dom, diskretno stavlja do znanja da bi možda išao u svoju zemlju, da bi se vratio.

Sistematizuje svoje ispise iz Britanskog muzeja o srpskim pomenima u engleskim izvorima, zapisima i hronikama. Nastaju četiri teksta i Crnjanski ih šalje redakciji nedeljnika NIN. Redakcija je 12. juna 1964. godine objavila prvi tekst “Noulz o Kosovskoj bici”, a potom i ostale, narednih nedelja: “Arheološke veze Balkana”, “Vendski trag u Britaniji” i “Otkud potiču imena naših reka i brda”. On sistematizuje različite izvore, ali se ne opredeljuje, ostavljajući očito naučnicima da krenu tragom izvora kako bi se ovi problemi rešili.

U leto 1964. godine, na pitanje mladog sarajevskog književnika Anđelka Vuletića – šta je bitna karakteristika njegovog stvaralaštva dok je bio mlad – Crnjanski odgovara:

“Nacionalni osećaj pre svega, kao i kod cele moje generacije. Ljubav prema svom, ne baš sretnom narodu. Ljubav prema našoj zaostaloj književnosti. Ta ljubav nije nikakva zasluga. Ona je prosto posledica mog rođenja na severnoj granici, krajnjoj granici našeg naroda. To je imalo za posledicu preterani osećaj nacionalizma. Ja time tumačim pred samim sobom skoro sve što sam radio, pisao, pretrpeo, do završetka godine 1934…”

Vuletića interesuje njegovo viđenje života u tuđini:

“To što je Bunjin dobio Nobelovu nagradu živeći u Parizu, ili jedan veliki pesnik Španije živeći u Meksiku, ne znači da su bolje pisali u inostranstvu. Pisac kao Antej postaje snažniji samo kad dodirne svoju zemlju. Herkul je inostranstvo. U tuđini se gubi volja za radom, tuđina uvek smanjuje ostvarenu količinu rada. A kameleoni su mnogobrojni u našem vremenu… Znači samo da se veliki pisac rađa i cveta samo u svom rodnom kraju…”

Upitan šta radi, Crnjanski odgovara:

“Ja se već nekoliko godina bavim sonetima i madrigalima Mikelanđela. Objaviću ove godine esej o tome… Prirodno je, bez daljega, da učestvujem u sudbini onog naroda za koji me je mati rodila. Književnik koji ne učestvuje u sudbini svog naroda nije pravi književnik. Narcis u literaturi spada u kategoriju mentalnih onanista…”

Na kraju pisac poručuje:

“U našoj literaturi opšta je pojava bila da pisac i pesnik zgasnu rano. Meni se to neće desiti…”

I, potom, dodaje:

“Osećam se ponosnim što sam dočekao da se mogu vratiti u našu književnost posle mnogih patnji. A smatram da je odvratno kad pesnik stavlja sebe visoko iznad drugih ljudi. Andrić (Ivo) je rekao da sebe smatra u narodnom, opštem, životu, kao i svakog drugog čoveka. Čujem da Krleža, koji je isto toliko bio zaslužio Nobelovu nagradu, radi za trojicu i ne sedi zagledan u svoj pupak, kao što bonze sede. I ja sam činio što sam, u svojoj situaciji, mogao…”

Iz štampe izlazi antologija Predraga Palavestre “Srpska i hrvatska poezija dvadesetogveka”, a u njoj je štampan “Lament nad Beogradom”, dok je Miodrag Pavlović u svoju “Antologiju srpskog pesništva” uneo dve pesme Crnjanskog – “Na ulici” i “Priviđenja”.

Narodnom pozorištu u Beogradu Crnjanski šalje svoju novu dramu “Tesla”, a izdavačkom preduzeću “Prosveta” poslao je rukopis svoje nove knjige “Kod Hiperborejaca”. U Holandiji, u izdanju “De Boekerij N. V.”, na flamanskom jeziku, štampane su “Seobe”. Ugledni list “Paliterek” napisao je da ovaj roman predstavlja “pravu i potpunu osudu rata, pripovedanje puno neispunjenih želja i neobuzdanih strasti”. U Beogradu, “Književne novine” objavljuju odlomke iz rukopisa “Kod Hiperborejaca” (“Trijalog o Mikelanđelu”).

U ranu jesen 1946. godine, na predlog Slobodana Penezića Krcuna, predsednika Srpske vlade, u London stiže pesnik Tanasije Mladenović sa zadatkom da velikog pisca ubedi da se vrati u zemlju. Pred polazak za London, Mladenović je o tome razgovarao sa svojim kumom starim bardom Veljkom Petrovićem, koji ga je upozorio da je Crnjanski nepouzdan čovek, prznica i da ima nezgodnu narav. Mladenović u svojim memoarskim beleškama o tome zapisuje:

“Opet smo Crnjanski i ja hodali Londonom. Posećivali smo Britanski muzej, koji je on u tančine poznavao, jer je o njemu, kako mi je kazivao, godine i godine proveo, prikupljajući materijal za svoja književna dela, a vrlo često tamo sedeo i pisao, u dubokoj tišini, u toplom, iza debelih zidova njegovih čitaonica. Išli smo često i u čuvenu “Tejt galeri”, poznatu londonsku pinakoteku, i na razne izložbe. Razume se, odlazili smo opet redovno u italijanske restorane. Ponekad i u pabove na koje smo usput nailazili, radi osveženja. Jednom me je on odveo u neku čuvenu poslastičarnicu londonsku, čijeg se imena više ne sećam.

Najviše smo raspravljali, da se diplomatski izrazim, o modalitetima njegovog i Vidinog povratka u Beograd. Preneo sam mu sve poruke zvaničnika i sve njihove odluke, kao i o smeštaju, privremenom, u hotelu “Ekscelzior”. I za dug od šest stotina funti sam mu rekao da će biti isplaćen. Međutim, za tih nekoliko godina, koliko je bilo proteklo od našeg prvog londonskog susreta, dug je narastao na devet stotina funti! Šta sam mogao, na svoju ruku sam mu obećao da će i to sve biti valjano regulisano.

… Datum povratka tada nismo mogli da odredimo. Složili smo se da to bude na kraju Pricinog (Srđa, ambasador Jugoslavije u Londonu) mandata, a to će reći kroz nekoliko meseci, najduže pola godine, pošto se ni kod diplomata ne može sve znati baš u dan. Crnjanski je trebalo, a s tim se svesrdno složio i Prica, da pođe s njim automobilom za Jugoslaviju, da bi sve formalnosti bile lakše i bezbolnije obavljene… Vida bi, po tom planu, još neko vreme ostala u Londonu, da bi regulisala sve ono što je potrebno da se uradi sa stanom koji se otkazuje, a i sa robnim kućama, koje je do tada snabdevala svojim lutkama. U pozadini te odluke, međutim, bila je i stalna strepnja Crnjanskog, da mu se nešto ipak ne dogodi kad se vrati u Beograd. Hteo je u sve lično da se uveri, pa tek onda da pozove i svoju ženu…”

Jedan novi Skerlić

Po povratku u Beograd, Tanasije Mladenović je obavestio Slobodana Penezića i Stanku Veselinov, ministra za kulturu u Vladi Srbije, o svemu što se sa Crnjanskim dogovorio, a problema nije bilo ni oko isplate devet stotina funti, koliki je bio dug Crnjanskog.

U jesen 1964. godine Jugoslovenska autorska agencija uplatila mu je, u funtama, i autorski honorar za štampanje „Seoba“ i „Druge knjige Seoba“.

Iz Firence, a potom i Pariza, javlja mu se prijatelj Dragan Aćimović. Nagoveštava da bi možda došao sa ženom i do Londona. Crnjanski mu se raduje, da natenane razgovaraju, da „kao pisci govorimo“, ali ga moli da „iz programa“ briše doček nove 1965. godine, i to bez daljeg, tako da i ne pokušava da ga na to nagovori, pa kaže:

„Inače u mojoj kući videćemo Vas vrlo rado i kad god hoćete, imamo dosta vremena, u našim godinama, za razgovor.

„Da sam znao ono što sad znam o mom izdavaču ne bih bio u Nemačku putovao, pa se ne bih bio ni zadužio. Dobio sam u međuvremenu holandsko izdanje knjige i video pravo čudo od neukusa, a sve je rađeno i ne pitajući pisca. Čak ne znaju ni kako se original zvao. Do danas mi se holandski izdavač nije ni javio. Poslao mi je a conto DM 1.000 to jest 2-3 od toga. 1-3 uzima nemački izdavač za ‘Auslandsrechte’.

„Što se tiče knjige ‘Pisci govore’ (knjiga intervjua pesnika Nikole Drenovca) ima u njoj svakoga, a najmanje obuhvata ono što je sad aktuelno: rad jedne grupe, angloamerikanske, koju vode Miodrag Pavlović i J. Hristić, a koji su pomoću Vaska Pope plasirali svoju antologiju u SKZ. Stvar je za Dučića i Eliota. Vredi to da zapazite u vezi Vašeg članka kod Parežanina. ‘Iskra’ je pripremila za Božić paralelu ‘Arene’. Ima i drugih šaljivih novosti u literaturi koje ću Vam pričati…“

Prijatelju istovremeno poručuje da će mu dug vratiti, da je iz domovine uspeo da dobije autorski honorar posle dve godine i to, kako veli, „sa svakojakim odbijanjima“, ali problem je rešio, kaže, zahvaljujući „ličnom prijatelju, izuzetno“.

Beogradski književni časopis „Delo“ objavljuje zapažen esej Nikole Miloševića, jednog od najviđenijih srpskih esejista, a u njemu je ukazano na visoku umetničku vrednost „Druge knjige Seoba“. Crnjanski Miloševiću, na samom izmaku 1964. godine, piše:

„…Još iz vremena Skerlićevog, kod nas je kritika bila skoro uvek lična, politička, klikaška, a vrlo retko prikaz knjiga, za čitaoca. A najmanje sa gledišta intelekta. U Vašem prikazu – bez obzira na to što je povoljan za pisca – prvi put nalazim ta intelektualna gledišta koja me sad, u mojim godinama, jedino još zanimaju. To što ste Vi napisali ne samo da je nov način, nego mi se čini napisano i sa znanjem savremenog literarnog aparata, a ne sa tendencijama. To je najozbiljnije u hrpi onog što sam čitao dosad o mom romanu. Kod nas obično kritičari nalaze ono što u knjizi nema, a ne vide ono što pisac želi da čitalac primeti da ima.

„Vi ste, sa Vašim prikazom, bez obzira ko ste i kakva Vas budućnost čeka, nova i lepa pojava među našim kritičarima.

„…Svašta se našlo u ‘Drugoj knjizi Seoba’ samo ne ono što je pisac hteo, a što ste vi našli. Iako čujem da ste mlad čovek po godinama, i tek početnik među profesorima Univerziteta, ja sam želeo da Vam kažem da sam posle mnogo godina, prvi put, čitajući Vas, video, da kritika i kod nas neće više biti samo vika na pijacama, nego da će pisac moći da računa sa ljudima koji će zapaziti i ono što je u delu bila intelektualna intensija pisca. Do sada je kritičarima bilo sve i svašta važnije od toga. Meni je naročito milo da ste u mom romanu videli tendencije koje nisu autobiografija…“

Početkom 1965. godine ljotićevski list „Iskra“, koji izlazi u Minhenu, piše:

„Danas već dvadeset i pet godina živi u emigraciji pesnik i romansijer Miloš Crnjanski. U domenu srpske književnosti, ime Miloša Crnjanskog je toliko veliko i svetlo da bi se jedna nacionalno svesna emigracija mogla da ponosi da ga ima u svojim redovima.

„…A šta je uradila emigracija? Ona, pre svega, nije za njega htela da se interesuje, jer nije bio član nijednog političkog emigrantskog udruženja, gde članska karta zamenjuje talenat, on se nije čak ni kandidovao kod kakve grupice za budućeg ministra ili ambasadora, onda kada komunisti dobrovoljno siđu sa vlasti i ustupe je baš predstavnicima tog klana emigrantskog! Emigracija je ostavila Miloša Crnjanskog da više-manje živi od pomoći, da ne kažem milostinje stranaca, ili da radi u podrumu nekog obućara.

„…Jedan poštovalac i učenik Miloša Crnjanskog, i sam izvanredan mladi pesnik, Dragan Aćimović, koji je radeći kao slovoslagač stvorio sebi jednu minijaturnu, retko ukusnu štampariju, učinio je da – ne srpska emigracija, jer tu ni Crnjanski ni Aćimović nisu imali nikakvih iluzija – već srpski narod dobije u nasleđe veličanstvenu poemu Miloša Crnjanskog ‘Lament nad Beogradom’. Knjiga je štampana u 76 primeraka…“

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Jesen Miloša Crnjanskog (1) – U tuđini se gubi volja za radom [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 8 min
0