Jesen Miloša Crnjanskog (5) – Očaran velikim Teslom [Tema: Crnjanski]

| December 29, 2015 | 0 Comments

milos_crnjanski-1024x683

Piše: Radovan Popović

Stiže Crnjanskom, 3. oktobra 1965. godine, u hotel pismo od Vojislava Jovanovića Maramboa, nešto starijeg ispisnika, bivšeg diplomatskog činovnika, književnog istoričara i urednika “Srpskog književnog glasnika”, vrsnog znalca narodne književnosti:

Dopustite mi da Vam, iako nešto dockan, poželim srdačnu dobrodošlicu o Vašem dolasku u Beograd. Ne kažem: povratku, jer sam Vas osećao uvek prisutnim u našoj sredini, u koju ovoga puta, bez lažne skromnosti, ubrajam i sebe kao Vašeg starog poštovaoca i prijatelja. Ja danas živim uglavnom sa svojim kolegama i više-manje celo Vaše delo nalazi se nadomak moje ruke: otvaram ga po volji i sa uživanjem. Zdravlje (poremećeno) ne dozvoljava mi česte izlaske, ali se ipak nadam da ću Vas uskoro sresti – možda čim sneg zaveje Avalu, gde će biti za Vas skijanja – ako Vas ne privuče Kopaonik ili Šara. Očekujući to, ja Vam dostavljam priloženi Vaš rukopis koji ste mi poverili 1927. ili 1928. godine kao podsetnik za jednu biografsku belešku o Vama, u tada projektovanom novom izdanju “Srpske čitanke” koju sam izradio još pre onoga rata sa pokojnim M. Ivkovićem. Do toga izdanja nije došlo; rukopis je ostao neupotrebljen, on je Vaša (i opšta) svojina. Sa prijateljskim pozdravom Vaš odani…

Početkom oktobra 1965. Crnjanski odlazi u Novi Sad. Došao je na obdanicu, a dočekali su ga Mladen Leskovac i Boško Petrović, prvi ljudi Matice srpske. Ručali su na Petrovaradinskoj tvrđavi – dan je bio lep i sunčan, pravo miholjsko leto.

Crnjanski je bio u svom iznošenom londonskom odelu, ali ga je “nosio gospodstvenom jednostavnošću i ležernošću”.

Krajem oktobra održano je na Kolarčevom univerzitetu, u velikoj dvorani, književno veče posvećeno Crnjanskom. Sala je bila prepuna, a govorio je Nikola Milošević, asistent Univerziteta, a zatim su čitani odlomci iz “Seoba” i “Lament nad Beogradom”. Piščeve reči da “nastavljamo tamo gde smo stali pre trideset godina”, među zvaničnicima u vlasti primljene su s podozrenjem.

Prehladio se tih dana – dobio je grip. Predlažu mu bliski prijatelji jednog lekara, on odbija, drugoga, trećega…

Sve odbija. O svakom se raspituje – ko je, šta je, iz koje je porodice. Najzad se odlučuje za dr Mihaila Bogdanovića, internistu bolnice “Dr Dragiša Mišović”. Sa njim će se sprijateljiti i on će narednih godina, sve do piščeve smrti, voditi brigu o njegovom zdravlju.

Polovinom novembra 1965, na memorandumu hotela “Ekscelzior”, u Kneza Miloša 5, odgovoriće na svojoj staroj pisaćoj mašini Vojislavu Jovanoviću Marambu:

Dragi profesore,
primio sam Vaše pismo davno, ali u jurnjavi svojih prvih dana, posle 25 godina, u Beogradu, nisam stigao da Vam se javim.
Sve dok ne budem dobio stan, teško da bih mogao da otpočnem posete kod onih koje bih rado posetio, pa mi ostaje samo da Vam kažem da me je Vaše pismo mnogo obradovalo.
Ja nisam zaboravio Bled, iz godine 1940, otkad sam otišao, ne predvidevši to, razume se, u inostranstvo na 25 godina. A Vi znate da su Rimljani to smatrali za težu kaznu od smrtne.
Nisam zaboravio ni onu lepu damu koju ste Vi poslednje veče odveli na kocku, dok sam ja sa njenom ćerkom igrao.
Sudbina svakom deli njegovu ulogu dubokom mudrošću.
Hoću da kažem samo da Vas se sećam uvek rado i da će mi biti milo da se, kad dobijem stan, viđamo.
Želim Vam svako dobro. Sa srdačnim pozdravom…

Krajem1965. emigrantska štampa se opet okomila na Crnjanskog. Londonska “Naša reč” piše da se Crnjanski “najzad privukao Beogradu: najpre, preko Hrvatskog primorja, kao turist, da bi se na kraju obreo sa svojim ’Lamentom nad Beogradom’”. Emigranti, zatim, pišu:

Nije samo nostalgija koja je gonila Crnjanskog u Socijalističku Federativnu Republiku. Njegov unutrašnji moralni nemir bila je veća snaga koja ga je lomila i koja ga je slomila posle toliko godina uspešnog ali mučnog vrdakanja…

U emigraciji ga kritikuju – da je “uvek bio težak i neprijatan čovek”.

U decembru 1965. godine u Narodnom pozorištu u Beogradu počinju probe komada “Tesla”, u režiji Borislava Borozana. Teslu igra Vasa Pantelić. U “Ilustrovanoj politici” Crnjanski, tim povodom, izjavljuje:

Postavljanju drame ’Tesla’ prethodio je jedan neobičan događaj.
Pozorišno delo počeo sam da pišem još u detinjstvu i baš pre neki dan u starim koferima koji su ostali sačuvani, pored slika oca i majke, pronašao sam i, neveštim dečjim rukopisom napisan, svoj tekst drame ’Gundulić’.
Neobično sam se obradovao… Ali, vratimo se na dramu ’Tesla’, za koju sam tokom vremena napisao šest verzija.
Pišući je, nisam pisao putem egzibicionista – Beketa ili Joneska – jer sam smatrao da komad o najvećem naučniku treba svako da razume, da ne sme privlačiti samo ekskluzivan krug mladih pozorišnih entuzijasta i snobova… Pitate – zašto me je privukla ličnost Nikole Tesle?
Iz toliko razloga da ih sve ne bih mogao nabrojati. Možda zato što je Tesla bio simbol jedinstva naših naroda…
Bio sam dečak od deset godina kad je Tesla, već slavan, došao u Beograd da prisustvuje puštanju u rad prvog telegrafa za Niš.
Na proslavi društva koje je nosilo njegovo ime, sreo se sa pesnikom Jovanom Jovanovićem Zmajem, čije je ’Đuliće’ obožavao i, razdragan poljubio Zmaja u ruku!…

“Prosveta” objavljuje tri poeme Miloša Crnjanskog (“Stražilovo”, “Serbia” i “Lament nad Beogradom”), a Matica srpska i Srpska književna zadruga u zajedničkoj biblioteci “Srpska književnost u sto knjiga” objavljuju njegove dve knjige: “Lirika, proza, eseji i Lament nad Beogradom, Serbia” i “Seobe” (priređivač Živorad Stojković).

Udruženi izdavači Matica srpska, “Mladost” iz Zagreba, “Prosveta” i sarajevska “Svjetlost” najavljuju krajem 1965. izdavanje sabranih dela Crnjanskog, u deset tomova, ćirilicom i latinicom, a priređivači su Stevan Raičković i Roksanda Njeguš.

Početkom 1966. godine u javnosti je zapažena polemika oko povratka Crnjanskog kući. Zagrebački časopis “Razlog” objavljuje tekst Milana Mirića, Srbina iz Hrvatske, “O tempora, o mores”, čiju okosnicu čine teze Marka Ristića objavljene u eseju “Tri mrtva pesnika”. Za drugu knjigu “Seoba”, Mirić kaže da je nije čitao, a da je “Lament” prigodna pesma. Između ostalog, on dalje piše:

Ako netko danas namjerno prešućuje političku i novinarsku aktivnost Miloša Crnjanskog, i to čini u ime njegovih najboljih djela, onda on nije shvatio ta djela, zapravo radi protiv tih djela, i protiv pjesnika Miloša Crnjanskog.

Odgovorio mu je veoma oštro Pavle Zorić u “Književnim novinama”, člankom “Neznanje udruženo s mržnjom”. U polemiku se uključio i Vasilije Kalezić, koji u “Gledištima” piše “O Crnjanskom danas”, ističući da delu ovog pisca “neće mnogo doprineti nekritički hvalospevi ili zanemarivanje ili naopako tumačenje podataka iz pesnikove biografije…”

Istovremeno, Kalezić zaključuje da Crnjanski “i dalje stvara i time nikoga ne sprečava da o njemu, čoveku i pesniku, kritički i istinito piše.”

U narodnom pozorištu, 7. aprila 1966. godine, održana je premijera drame Crnjanskog “Tesla”, biografske priče o velikom naučniku Nikoli Tesli. Muharem Pervić, kritičar “Politike”, kaže da “pojam dobrog pozorišta, kako ga shvata Crnjanski, podrazumeva i dobro posećeno pozorište”.

Očigledno se autor “Nikole Tesle”, po Perviću, trudio da svoju dramu dovede u sklad sa ovakvim shvatanjima, ali, nažalost, ova plemenita težnja za komunikativnim teatrom, za jasnoćom i pristupačnošću nije uvek uspevala “da prebrodi banalnost i dosegne eleganciju i šarm jednostavnih, ali ne uprošćenih dramskih tvorevina”.

Sam Crnjanski je nezadovoljan i zahteva da se predstava skine sa repertoara. Uprava pozorišta udovoljava tom zahtevu i 22. maja izvedena je poslednji, sedmi put.

Krajem jula i početkom avgusta Crnjanski boravi u Puli, gde gleda filmove na filmskom festivalu domaćeg filma. Kaže novinarima da bi želeo da napiše roman o povratku.

Nadam se da ću stići da napišem roman “Povratak”, roman o nemogućnosti povratka u prošlost, najstrašnijem fenomenu jave i sna kod čoveka…

Odlazi, potom, u Sarajevo. Odseda u hotelu “Evropa”, traži istu sobu u kojoj je pre nepune tri decenije boravio.

Javlja se Meši Selimoviću, koji je presrećan da mu bude domaćin. Odvešće ga u ekskluzivno izletište najvišeg političkog vrha Bosne i Hercegovine – Stojčevac, kraj Ilidže, u kojem je do pre neki dan boravio Ivo Andrić, na putu za Herceg Novi. Tamo sreću Rodoljuba Čolakovića, jednog od najviših saveznih funkcionera, koji u svoj dnevnik zapisuje:

Došao Meša Selimović sa Crnjanskim – omalen, sitan, ali još vitalan i duhovno svež. Kaže da me je video u Londonu na jednom predavanju (1958).
Ostali smo dugo u razgovoru. Pričao je o emigrantskom životu uopšte, a onda o našoj emigraciji…”

Izdavačka kuće “Nolit” objavljuje roman, hroniku, memoare, kako sve nazivaju novi rukopis Crnjanskog “Kod Hiperborejaca”, u dve knjige. Hiperboreja je, kaže legenda, “prijatno i plodno ostrvo, severno od Škotske…” to je zemlja u kojoj “ljudi ne znaju za tugu”. To je svojevrsna oporuka, “konačni kredo i saldo duhovne avanture Miloša Crnjanskog”. Na početku knjige, pisac kaže:

Sva lica pomenuta u ovoj knjizi žive, ili su živela u stvarnosti. U ovoj knjizi, međutim, sva njihova imena, karakteri, literarne su kreacije koje nemaju veze ni sa jednim licem u stvarnosti, nego predstavljaju irealne fikcije prema piščevoj potrebi za priču o prošlosti.

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Jesen Miloša Crnjanskog (5) – Očaran velikim Teslom [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 7 min
0