Još po jednu

| January 16, 2015 | 0 Comments

threefaithrs

Ja odlazim u muslimansku džamiju i u jevrejsku sinagogu i u hrišćansku crkvu i svugdje vidim jedan oltar (Melvana Dželaludin Rumi, persijski mudrac i pjesnik)

Ni­je la­ko bi­ti do­bar, moj ze­mlja­če. Da je to la­ko, ja bih re­ci­mo bio Do­bro­sav, Do­bri­vo­je ili Do­bri­ca, ne bih no­sio ovo opa­sno li­je­po ime. Da je to la­ko i svi­jet bio bio do­bro mje­sto, a zna­mo da ni­je ta­ko. I ne mo­ra­mo na­ru­či­ti još po jed­nu da bi­smo to i za­klju­či­li. Ma­lo je do­bra i u na­ma i oko nas i ta­ko će bi­ti i dok je nas i dok je svi­je­ta oko nas. I tu ne mo­že po­mo­ći ni ono-još po jed­na, a ni faj­ront ko­ji će nas ra­sta­vi­ti do ne­ke no­ve zgod­ne ne­zgo­de.
Sve je kao što je­ste, sve je ne­pod­no­šlji­vo ja­sno, bol­no pre­po­zna­tlji­vo, ba­nal­no pred­vi­dlji­vo. I uvi­jek je bi­lo kao što je­ste, a i bi­će, kao što je sa­da. To je, ze­mlja­če, ko­nač­ni pe­čat po­sto­ja­nja i ba­tr­ga­nja. I u to­me nam ne­će po­mo­ći ni ne­ki no­vi faj­ront, ni ne­ka no­va zo­ra…
Ne­go, do­bri moj ze­mlja­če, mo­gu ti i do­so­li­ti već pre­sla­nu bolj­ku. Sje­ti se, re­ci­mo, onog Jo­ne­ska ko­ji li­je­či otro­vom ili tru­je li­je­kom, ko će ga zna­ti: Ni­šta ni­je uža­sno – sve je uža­sno. Ni­šta ni­je ko­mič­no, sve je tra­gič­no. Ni­šta ni­je tra­gič­no, sve je ko­mič­no, sve je stvar­no, ne­stvar­no, ne­mo­gu­će, pojm­lji­vo, ne­pojm­lji­vo…sve je te­ško, sve je la­ko.
Ka­ko se ča­skom ras­pr­ši za­pad­njač­ka ilu­zi­ja prav­de, jed­na­ko­sti i slo­bo­de. Ka­ko se ča­skom us­pa­ni­či taj div­ni obje­še­njač­ki svi­jet ko­ji uži­va u svom svi­re­pom ego­i­zmu lju­lju­ška­ju­ći se na oke­a­nu tu­đih su­za, na ta­la­si­ći­ma tu­đe, valj­da ne­či­ste, kr­vi?! Ka­ko se uža­sa­va­ju­će la­ko za­lju­lja za­pad­njač­ki svi­jet de­mo­kra­ti­je i pro­gre­sa. Ka­ko se je­zi­vo nag­ne pre­to­va­re­ni za­pad­njač­ki brod ko­ji je, na­vod­no, sreć­no usi­dren na mir­noj vo­di. A ni­je sreć­no i ni­je si­gur­no i ni­je slo­bod­no i ni­je pra­ved­no i ni­je de­mo­krat­ski i sve je to igra ve­li­kih op­se­na­ra i sve je to pri­vid i ša­re­na la­ža na ko­ju li­či taj na­pred­ni vr­li svi­jet.
Uspa­va­ni po­da­ni­ci naj­bo­ljeg od svih svje­to­va mo­gu se pro­bu­di­ti sa­mo strep­njom i stra­hom. Strah i strep­nja su, ka­ko iz­gle­da, je­di­ni do­kaz nji­ho­vog ži­vo­ta. Strep­nja za se­be. Strah za se­be. I u to­me su stra­šno se­bič­ni. I u to­me su stra­ho­vi­to je­din­stve­ni.
Na­u­či­li su, valj­da od dav­ni­na, da bro­je sa­mo svo­je žr­tve i da opla­ku­ju sa­mo svo­je stra­dal­ni­ke. Da li je čo­vjek čo­vjek ili su ne­ki lju­di sa­mo uslov­no lju­di i sa­mo po­ne­kad čo­vje­čan­stvo? To pi­ta­nje po­da­ni­ci tre­ba da po­sta­ve svo­jim vla­da­ma, svo­jim cen­tri­ma mo­ći, svo­jim elit­nim ban­da­ma ko­je kre­i­ra­ju ovaj svi­jet. Ovo je, da­kle, svi­jet po nji­ho­voj mje­ri. Svi­jet u ko­jem se do­zi­ra lju­bav i u ko­jem se pred­o­dre­đu­je mr­žnja. Svi­jet u ko­jem se ubi­ja spon­ta­nost i či­sta emo­ci­ja i me­đu lju­di­ma i me­đu dr­ža­va­ma ko­je sve vi­še li­če na do­bro or­ga­ni­zo­va­nu fa­bri­ku zla, zlo­u­po­tre­be i obe­smi­šlja­va­nja.
I ta­ko bo­ga­to i do­sto­jan­stve­no ro­blje is­pa­lju­je ri­je­či – kon­fe­te u čast vi­ših ide­a­la, a po na­red­bi svo­jih ne­pri­ko­sno­ve­nih go­spo­da­ra ko­ji se kat­kad za­že­le do­bre sta­re pa­te­ti­ke i jef­ti­nog gnje­ca­vog sen­ti­men­ta­li­zma. I bo­jim se da je to go­spod­stve­no na­ri­ca­nje i se­lek­tiv­no opla­ki­va­nje za­pra­vo još je­dan per­for­mans u ci­lju da­ljeg ozlo­je­đe­nja i ozvje­re­nja obez­li­če­ne ma­se.
Ne­za­si­ti go­spo­da­ri i us­pa­ni­če­ni po­da­ni­ci su ide­al­na kom­bi­na­ci­ja za bin­go, za pre­mi­ju ko­ja će uve­se­li­ti za­stra­še­nu go­mi­lu. Opet će bi­ti i pa­ra i cir­ku­sa, opet će nas mr­žnja po­zi­va­ti na lju­bav i opet će nas svi­re­po osve­to­lju­blje uči­ti pra­šta­nju. I opet ni­šta ne­će­mo zna­ti jed­ni o dru­gi­ma osim da su pr­vi – na­vod­no na­ši, a dru­gi, na­vod­no nji­ho­vi, do ne­kog sle­de­ćeg di­ri­go­va­nog smak­nu­ća. To je je­di­no za­ko­no­pra­vi­lo, to je opoj­ni mi­ris cvi­je­ća zla ko­je se ta­ko li­je­po nji­še na lu­dom vje­tru i ma­mi uz­nji­ha­nim mi­ri­si­ma.
A dže­la­ti su, moj ze­mlja­če, uvi­jek bi­li naj­ma­nji pro­blem. Njih ma­kar ima na sva­kom ćo­šku, u sva­kom mrač­nom bu­dža­ku. I ne tre­ba im ja­či raz­log od mr­žnje, a mr­žnje, ma­kar, ima u iz­o­bi­lju. Ubi­će u ime Ala­ha ko­ji je dru­go ime Bo­ga, a Bog je dru­go ime lju­ba­vi. Ali, ko­ga je bri­ga za to! Ko se još bak­će sa se­man­tič­kim za­je­ban­ci­ja­ma. Ili će pro­su­ti cri­je­va ne­kom u ime Hri­sta ko­ji je su­šti­na pra­šta­nja, ži­vi do­kaz lju­ba­vi. I ni­je im pr­vi put. I ne pa­da im na pa­met da sta­nu. I ne­će od­u­sta­ti da u ime lju­ba­vi stva­ra­ju mrač­na kra­ljev­stva zla. Da li će ika­da mo­ći – za­jed­no pro­tiv zla, a ne-zlom na zlo?
Za­to, ze­mlja­če, mo­že­mo – još po jed­nu. Ne za­to što će­mo ri­je­ši­ti bi­lo šta, već zbog to­ga što je za bi­lo šta po­ma­lo ka­sno. Osim za lju­bav. Ali, lju­bav ni­je bi­lo šta…

Tags: , , ,

Category: Jasan Pogled

Boris Jovanović

About the Author ()

Boris Jovanović, rođen u Nikšiću. U rodnom gradu voli miris lipa (koje su posjekli) na glavnoj ulici i pivo u samačkom (status nepoznat). Zbog ljubavi prema srpskom jeziku kao mlađi Čarnojević odgegao na mali sjever. Zbog ljubavi prema Nataši nastanio se u Vrnjačkoj Banji ni kriv ni dužan. Vrlo je rijetko otac, a mnogo češće tata Matije i Bogdana. Ponosni je stric. Objavio četiri-pet knjiga. Ima malo više čitalaca nego napisanih knjiga. Nagrađivan (malo ga je sramota, ali mu je to ponekad važno). Navijač Sut(j)eske i Zvijezde. Osobeni znaci: umjetničko-razbojnička fizionomija. Piće: sve manje crnogorskog vina. Država: Srbija i Crna Gora (ili obrnuto). Ima najboljeg druga. I puno knjiga. I malo stripova. I još ponešto...Eto.

Leave a Reply

Još po jednu

by Boris Jovanović time to read: 6 min
0