Piše: Vladeta Jerotić
Ličnost K. G. Junga, živa i dinamična, radoznala i puna energetskog naboja visokog kvaliteta, stalno podložna promeni i zbog toga neuhvatljiva, strogim naučnim okvirima slabo obuzdana, utisnula je ovakvim svojim odlikama snažan pečat u celokupno njegovo učenje. Naš zadatak da objektivno iznesemo glavne smernice Jungovog učenja, koje je i samo tokom njegovog dugog života trpelo promene i pri tome umelo da bude protivrečno i nejasno, ne može biti lak već i zbog toga što može biti kritikovan da smo pogrešno shvatili pojedine delove Jungove psihologije. Ovoj kritici ne može se uvek valjano odgovoriti jer je priličan broj pojmova u Jungovoj psihologiji samo skiciran i nedovoljno naučno definisan.
Pođimo u prikazu Jungovog učenja od njegove teorije libida. Dok je za Frojda libido zbirni pojam polnih težnji u čoveku, za Junga libido prosto znači duševnu energiju. Dinamični procesi unutar libida su za Junga zbivanje u nekoj vrsti zatvorenog sistema međusobno komunicdrajućih cevi kroz koje energija biva terana posredstvom samoregulativnog »motora«. Ovaj sistem samoregulacije, koji nije direktno u vezi sa spoljašnjim svetom, Jung još naziva »kompenzacijom«. Ako nešto u nama postoji što vrši kompenzaciju, onda očevidno postoji i nešto što se kompenzuje. Energetsko kompenzatorsko izravnanje stalan je proces, jer sve promene I preobličavanja libida dolaze od osnovnog napona suprotnih sila koje su celini psihe inherentan princip. Dakle, sve vrste suprotnosti, one između prirode i kulture, nagona i duha, svesnog i nesvesnog, predstavljaju osnovu psihičke energije koja samoregulatorno teži uravnotežavanju suprotnosti. »Ne postoji nikakva ravnoteža«, piše Jung, »i nikakav sistem samoregulacije bez protivrečnosti. Psiha predstavlja upravo jedan takav sistem samoregulacije.”
Svojstvo psihe da se raščlanjava u delove, pri čemu se ovi delovi do te mere mogu odvojiti od svesti da počnu da vode sopstveni autonomni život — takve primere imamo ne samo u histeričnom udvajanju ličnosti i shizofrenom rascepu ličnosti, već i u kompleksima normalnih ljudi — Jung smatra opštim svojstvom psihe. Pretpostavka, dakle, da kompleksi spadaju u normalne životne pojave i da predstavljaju strukturu nesvesne psihe, Jungu je vrlo bliska.
Kao što je već rečeno, nasuprot prirodnoj težnji psihe da se cepa u delove, u njoj postoji, shodno polarno raspoređenim energijama u prirodi i čoveku, i suprotna težnja da se ostvari celina i jedinstvo psihe. Ovaj suprotni princip Jung naziva individuacioni princip, a osvešćivanje i ovladavanje ovim principom znači za čoveka početak »individuacionog procesa«. »Polimorfizrnu primitivne prirode nagona«, piše Jung u svojoj knjizi Odnosi između Ja i nesvesnog »stoji nasuprot regulišući princip individuacije; mnoštvu i rascepkanosti punoj protivurečnosti suprotstavlja se kontraktivno jedinstvo čija je moć isto tako velika kao i nagona«.
»Individuacija znači postati pojedinačno biće«, piše Jung, »i ukoliko pod individualnošću razumemo našu najintimniju, poslednju i neuporedivu jedinstvenost, onda individuacija znači postati Sopstvenost (Jastvo)… Smisao individuacije nije drugi nego da se ova Sopstvenost oslobodi, s jedne strane, iz lažnih omota Persone i, s druge strane, iz sugestivne vlasti nesvesnih slika.«
Eto prvih prepreka koje se moraju savladati, ili na čijim se granicama može zauvek neplodno ostati u toku »individuacije«. Persona. Ona predstavlja za Junga odsečak kolektivne psihe i upravo zbog toga ima u sebi skrivenu moć koja ljude uteruje u zabludu da izjednačavajući se sa njome smatraju »individuom«. Ona je, međutim, kao što joj i ime kaže, samo maska kolektivne psihe koja obmanjuje individuu terajući je da igra ulogu kroz koju progovara kolektivna psiha, a ne individua.
Ali kao što za Junga ništa u čoveku ili van njega nije samo negativno ili »zlo«, već na inherentan način sadrži u sebi i svoju suprotnost, tako i Persona korisno služi čoveku u svakodnevnom životu, zaštićujući ga od ranjivog otvaranja sebe drugome; ova pozitivna uloga vredi samo ukoliko ne dođe do poistovećivanja individue sa Personom.
Slično se odnosi i na Senku. Pod Senkom Jung ροdrazumeva »negativni« deo ličnosti, zbir skrivenih, nepogodnih svojstava psihe, nedovoljno razvijenih funkcija i sadržaja individualno nesvesnog. Ona predstavlja inferiorni deo ličnosti koji nije dovoljno diferenciran.
Osim već nabrojanih suprotnosti preko kojih se, odnosno sa kojima se u borbi postepeno uspostavlja jedinstvo ličnosti, pre svega time što ih sve više osvešćujemo, postoji i jedna druga, vrlo značajna i zagonetna suprotnost koja se ogleda u biseksualnosti čoveka. Pretpostavljajući ovu biseksualnost kao prvobitni oblik života, deljenje polova u nesagledivoj prošlosti života na zemlji dovelo je do izvanredne dinamičke igre suprotnih polova koja je ostavila dubok trag ne samo u telu muškarca i žene cepeći ga, tako reći, somatskim oznakama suprotnog pola, već i u psihi, taložeći u ovoj, kao skrivene, inferiorne funkcije, Animus, mušku dušu i muške odlike u psihi žene i Animu, ženska svojstva i osobine u psihi muškarca. Vidljiva prisutnost i aktivna moć Animusa i Anime ogleda se u nesvesnoj projekciji ovih praslika, manifestovanih od nesvesnog najčešće u determinisanom izboru partnera, u odnosu prema prirodi, izboru poziva, pa do umetničkog stvaranja koje, kao i njen stvaralac, ukoliko je veće i trajnije, utoliko više nosi u sebi psihičke odlike oba pola.
Da bismo u »individuacionom procesu« konačno došli do poslednjeg stepena saznanja, odnosno upoznavanja sebe, što bi trebalo da znači da smo se približili Sopstvenosti koja više služi kao neki svetli cilj u daljini nego kao ostvareni ideal, ostaje nam još jedna velika bitka i to sa »manom«.
Mana-ličnost je dominanta kolektivno nesvesnog, poznati arhetip moćnog heroja, poglavice, čarobnjaka ili sveca. Ovladavanje manom od strane principa Ja označava visok stepen postignute moći vladanja sobom, izvanrednu sposobnost svesti da se koristi u stvaralačke svrhe silnom energijom mane, što Jung plastično ocrtava na mitološkim i alhemijskim simbolima. U slučaju da mana ovlada našim Ja i našom svešću, postoji opasnost psihoze u kojoj se čovek na paranoidan način izjednačava sa pojedinim herojima i svetiteljima; u drugom obliku pojavljuje se kao neko ko je opsednut željom za vlašću i moći, u trećem kao neko ko je nezajažljivo seksualno pohlepan, itd.
Da bismo bolje razumeli šta ova dominanta kolektivno nesvesnog stvarno znači, moramo se upoznati sa ključnim stavovima Jungovog učenja, sa njegovom idejom ο arhetipovima i kolektivno nesvesnim. Treba naglasiti da učenje ο arhetipovima, zatim ono ο snovima, kao i Jungova tipologija ličnosti (introvertovan — ekstravertovan) spadaju možda u najoriginalnija učenja švajcarskog psihijatra koja su nauci psihologije u svetu uopšte donela nešto bitno novo.
Lično ili individualno nesvesno, sastoji se, najpre, od svih onih sadržaja koji su postali nesvesni zbog toga što su ili izgubili svoj intenzitet i stoga dospeli u zaborav, ili zbog toga što je svest izvršila potiskivanje neprijatnih predstava i utisaka; ono se sastoji; najzad, i od onih sadržaja, delom čulnih opažaja koji zbog svog neznatnog intenziteta nikada nisu dospeli do svesti, a ipak su prodrli u psihu. Ovakav stav prema sadržajima individualno nesvesnog Jung je izložio u svome članku Struktura duše, 1928. godine.
Izvan ovih sadržaja u ličnom nesvesnom, srećemo u nesvesnom još i svojstva koja nisu individualno stečena, već su nasleđena; to su pre svega instinkti koji služe kao podstrek za delatnosti koje potiču iz unutrašnje prisile bez svesne motivacije. Ovde spadaju apriori prisutni tj. urođeni oblici posmatranja, intuicije, arhetipovi, opažanja i shvatanja koji su neminovni i apriori determinišući uslov svih psihičkih procesa.
Kolektivno nesvesno, tako, formiraju instinkt i arhetipovi. Psihopatologija duševnih poremećaja tipa shizofrenije, ali i celokupna mitologija, predstavljali bi za Junga jednu vrstu projekcije kolektivno nesvesnog. I tako, dok individualni sloj u nama dostiže svoj kraj sa najranijim sećanjima iz detinjstva, kolektivno nesvesno sadrži preinfantilno vreme, tj. ostatke života predaka.
Otud je kolektivno nesvesno za Junga »moćna duhovna nasledna supstanca razvoja čovečanstva, ponovo rođena u svakoj individualnoj moždanoj strukturi«. Pod pojmom arhetipa trebalo bi razumeti opštečovečanski tip reakcije ljudske psihe koja na simboličan način, i pri tome ispunjena izvanrednim energetskim potencijalom, saopštava čoveku i čovečanstvu neka duboka sećanja čitavog ljudskog roda nataložena u dubinama kolektivno nesvesnog kao filogenetski engram prošlosti.
Arhetipovi su »organi duše«, neka vrsta »autoportreta instinkta« ili »posuda koja se ne može niti prazniti niti puniti. Oni postoje za sebe samo potencijalno, a kada se uobliče u neki materijal, onda više nisu ono što su bili prethodno. Oni istrajavaju hiljadama godina i zahtevaju ipak uvek novo tumačenje.«
Prema tome, dok je individualno nesvesno ispunjeno slikama sećanja koje su doživljene, arhetipovi kolektivno nesvesnog su neispunjene forme koje od individue nisu lično doživljene. Onda kada se uspostavi veza između arhetipova i svesti, istorijski, opšti čovek, po Jungovim rečima, pruža ruku upravo postalom, individualnom čoveku i ovaj je ponovo u vezi sa praiskustvom čovečanstva. Do ovakvog susreta naročito dolazi u kritičnim životnim situacijama, zatim u snovima, vizijama i pri intenzivnom umetničkom stvaranju.
Hipoteza ο nasleđivanju arhetipskih mogućnosti predstavljanja ne treba da bude shvaćena kao nasleđivanje predstava. I instinkti i arhetipovi samo su prethodnomu mozgu uobličeni, što znači da su prisutni kao neka vrsta »prokrčene staze« koje su se preko učestalog iskustva postepeno utisle u nizu predaka.
Ako smo delimično uspeli da iznesemo glavne ideje Jungovog teorijskog dela učenja, koje će svaki pažljivi čitalac moći ne samo da proveri, već i bogato dopuni novim otkrićima prilikom čitanja, naročito I i II knjige Odabranih dela K. G. Junga, neophodno je da sada pređemo na praktični deo ovog učenja, na Junga kao psihijatra, i da saznamo kakvo je njegovo mišljenje bilo ο značaju seksualnog nagona i Edipovog kompleksa, neurozi i ο snovima.
Ne želeći da negira značaj seksualnog nagona, koji je i za Junga kao i za psihoanalitičare, zajedno sa agresivnom težnjom u čoveku vrlo značajna poluga ljudskog delanja, Jung ipak nije bio sklon da mu pripiše onakav uticaj na čoveka kao što je to Frojd činio. Naročito nije bio istog mišljenja sa Frojdom ο značenju infantilnog seksualiteta, a u ovome je pre svega posumnjao u seksualnu prirodu autoerotičnih dečjih radnji. Slično se Jung odnosio i prema Edipovom kompleksu. Sagledavajući i sam značajnu formulu ponašanja deteta u patrijarhalnom društvu, on je manje u odnosu deteta prema roditeljima video seksualnu žudnju, više jedan osećajno naglašen kompleks zavisnosti deteta od roditelja i njegove težnje da poseduje roditelje, da se za njih grčevito uhvati, da zavidi i bude ljubomorno, itd. Kasnije je Jung u Edipovom kompleksu prepoznao arhetipsku osnovu smatrajući da su telesni roditelji za decu značajni i kao nosioci Imago roditelja. Dakle, osim neposredne uloge u kontaktu sa detetom, roditelji za dete otelotvoruju još i sliku ili Imago »biti-voljen«, ili »hteti-ostati-dete«.
Nasuprot Frojdovom dualističkom filozofskom stanovištu, sa kojim on nije javno istupao, Jung, kao monista, nije video ni u jednoj pojavi u prirodi ili ljudskom delanju samo negativno ili pozitivno. Zlo se u njegovom shvatanju pojava i zbivanja neočekivano i nepredvidljivo pretvara u dobro, dobro u zlo, crno u belo i belo u crno. Zahvaljujući ovakvom dinamičkom relativiziranju pojava i pojmova, na koje Jungovo shvatanje nije ostala bez uticaja Ajnštajnova teorija relativiteta, ali i filozofsko-religiozna učenja Indije i Kine, i njegovo tumačenje neuroza bitno se razlikuje od tumačenja i Frojda i Adlera. Dok je za ovu dvojicu psihoanalitičara neuroza predstavljala izrazito bolesnu pojavu, nešto u celini svojoj negativno, čega se treba osloboditi i otresti kao neke dosadne i tegobne kožne bolesti. Jung u neurozi vidi pre svega signal i poruku čoveka. Ovakvo Jungovo shvatanje neuroze prirodno proizilazi iz njegove koncepcije ο nesvesnom.
Nesvesno Jung ne shvata kao prosto stecište gde dospevaju sumnjivi ostaci sa svesne gozbe, već je nesvesno za njega matica života i čitavog psihizma, mesto u kome se na još uvek neobjašnjiv način zglobljava biološko sa psihološkim, dakle sedište nagona, libida u širem smislu reči, i mesto iz koga izbija izvor stvaralačkih moći čovekovih, takođe hranjenih od libidinozne energije našeg bića. Nesvesno za Junga nije demonsko čudovište, već moralno, estetski i intelektualno indiferentno prirodno biće koje postaje stvarno opasno samo onda kada je naš svesni stav prema njemu beznadežno pogrešan.
Premeštajući težište izučavanja neuroze, kao i njenog lečenja sa prošlosti ranih dečijih trauma na sadašnjost i odbijajući da neurozu shvati isključivo zasnovanu na konfliktu nagona, pre svega seksualnog nagona, Jung ističe da svaka neuroza koja duže traje ima svoju prošlost, sadašnjost i budućnost. Nema nikakvog smisla svu pažnju u psihoterapiji posvetiti rekonstrukciji prošlosti, kao što to čine ortodoksni psihoanalitičari, jer današnja neuroza pacijenta, bez obzira što je imala svoje korene u prošlosti, koju u prvom delu terapije treba osvetliti u meri koja je potrebna, više nije ona ista koja je bila pre godinu, dve ili pet, a neće biti ista ni u budućnosti.
Nastaviće se
