Kad se počne stariti, jedino misao ljudska počinje da se čini uzvišena [Tema: Crnjanski]

| February 14, 2017 | 0 Comments

 

Kod Hiperborejaca I

Rimske noći i dani (5)

 

U stvari, mene u Skandinaviju, ne vuku ti, pitoreskni, doživljaji iz prošlosti. Vuče me tamo plemenitost tog, severnog, tipa ljudi. U Rimu, moj je posao glup i ja hodam po zbilji, kao od voska. Tamo gore, na Severu, bio bih sav od krvi i mesa.

Da je Marinetti budan, on bi mi sad dokazivao, da je i Italija lepa i da je kao doboš, truba, fanfara, lokomotiva. Podviknuo bi mi da su Apennini lepši od Lofota. ,,Mladi Alpi“ — zvao ih je Byron.

Stvarnost i san biće uvek, u životu ijudskom, pomešani, a kad čovek počinje da stari, stvamost slabi, a san jača. Čovek, sa godinama, sve manje voli ono što je blizu. Čak i tvrdice, koji skupljaju dukate, uživaju u njima mnogo više u misli, nego kad ih mešaju u ruci. Neki španski lekari su utvrdili, da kod tvrdica, u snu, misao na dukate, može da izazove poluciju.

Čovek koji manje živi, a više misli, postaje sve hladniji i, kao neki kristal, tvrđi. Postaje irealan. Propušta svetlost i ona se u njemu lomi kao u nekoj prizmi.

A poneki pesnik od tog poludi.

Sutradan se opet spremam na čaj u ,,Babingtonu”, rano ujutru. Nema ničeg lepšeg, nego Rim, tada, u košulji, kad zahladi. Tada dišu i vrtovi, a najlepše u Haliji, su stara drveta i vrtovi.

Idem, dakle, opet, kod ,,Babingtona“, na Piazza d’Espagna, sa mojom knjižarom, sa bankom Barkley, sa kućama od crvene cigle i sa fontanom, koja tako lepo prska. Oko te fontane piljarice prodaju cveće.

U tople dane, te žene stalno prskaju svoje peru- nikc, karanfile, ruže, dalije, božure. Da bi sec održali sveži (i da bi imali cenu).

One, razuzureno, sede na fontani. Ta fontana ima ohlik mramorne barke i svet jc prosto zove: la bar- raccia.

Iako ja idem da sedim kod ,,Babingtona“, a te piljarice moraju da sede kod fontane, mi se znamo i pozdravljamo, već godinama. Na nas oboje silaze sicpenice Trinita dei Monti, sa neba, kao kaskade.

Piljarice mi, kad kod njih kupim malo cveća, kažu: ,,Hvala gospodine grofe“. U Italiji se kaže “hvala grofe“, a samo posluga kaže „gospodine grofe“. Uzalud ja tim piljaricama dokazujem da u mojoj zemlji nema grofova, one me i dalje zovu tako (da bi cveće moglo da bude skuplje). Dok mi vraćaju kusur, one su, tobože, zauzete, svojom decom i vrište: Pina! Corrado! Gigi!“ (zatim melanholično, vraćaju kusur).

Kad pođem, one dodaju, ljubazno: „Nadamo se da su vaša zemlja, i Itaiija, sad, najzad, prijatelji?“

U svojoj sirotinji, one ne zaboravljaju talijansku gentilezzu. Mi se posle toga, rastajemo, kao da smo na pozornici, u milanskoj Scali. Ja idem da sedim kod ,,Babingtona“, a one ostaju da sede kod Beminija.

U pomenutoj engleskoj slastičari, ne moram više da poručujem, zna se. Donose mi moj čaj, u zemljanom sudu, zelenkasto crn, a ja ga pijem natenane, kao otrov od zove. Satima tako, kao pušač opijuma, ili morfinist — što nisam — udišem miris tog bilja iz dalekih, azijskih zemalja.

Međutim, ima dana, kad svraćam u jednu krčmu kočijaša, nedaleko od ,,Babingtona“, na čašu olevana, u to neobično doba. Kočijaši oko mene bili su nekad mladi, snažni, garavi, veseh, govorljivi. Sad sede i ćute i svaki ih se kloni. Ne ide im posao.

Uske ulice Rima pune su taksija, kojima je, odnedavna, zabranjcno da trube. pa udaraju šakom o svoja kola, da se svet sklanja.

Možda će se čitaocu učiniti čudno, da neko može, tako, u Rimu, da se stalno vraća, i sedi na istom mestu. Za one koji samo prođu kroz Rim, teško je shvatljivo, da svaki ima u Rimu samo jedno, svoje, mesto. Za njih je Rim, velika, živa, varoš. Jedna fantastična uspomena za posetioca.

Za onoga, međutim, ko godinama živi u Rimu, večni grad se rastvara, kao neka utroba, kao neka provalija, u kojoj se nalazi mira samo na jednom mestu. Postoje nekoliko Rimova, da se tako izrazim i svi su oni naslagani kao geološki slojevi, jedno preko drugoga, u utrobi zemlje. Ti slojevi se raspoznaju, po fosilima, kao kad se silazi u neki rudnik. Za one koji žive u Rimu, ima ih nekoliko.

Naslagani su u Rimu, narodi, stoleća, varvari, skulpture, razni stilovi arhitekture, prolaznost svega. Ne mogu se svi ti Rimovi znati, ni voleti. Obično svaki zavoli, na kraju krajeva jedan.

Neki zavole antički Rim, drugi Katakombe, treći samo Rim Michelangela. Postoji i Rim papa, Rim Napoleona, Rim romantizma, Rim Ujedinjenja, i nedavni Rim kralja Umberta I. Što se mene tiče, ja sam proučavao Rim Tiberija (ali to je specijalna manija).

Svaki od tih Rimova nije samo čitavo brdo naslaga, arhitekture, kamenja, istorije, tragedija, nego i mrtvih, i bivših ideja. Kad se sa lica Rima, skine maska, varoš je strašna. A zna se da je i lice u svakog čoveka, maska. I lice Tiberija.

Ljudska ograničenost je takva da su, u Rimu, i najveći i najčuveniji, ljudi voleli samo jedan deo, kvart, kutak, Rima. Ne mičući se odatle lako, kao što uostalom i priliči senkama. Cezar, koji je bio, kao što rekoh, najbrži čovek svoga doba, provodio je ovde dan između dva reda čempresa. Car Avgust, uvek u istoj bašti. Ciceron je išao uvek u istu vilu u brdima. Neron, na svoju terasu. A u jednoj, mokroj, mračnoj, ulici, i sad još gori lukijernar apostola Pavla.

I sudbina ljudi završava se u Rimu, tako, uvek na istom mestu. Na primer, na Groblju protestanata, ima dva groba, jedan pored drugoga. Jedno je grob Goetheovog sina, a u drugom je sahranjen sin Goetheove Lote. Sudbina ih je dovela u Rim čudnim putevima i tu ih zbližila. Rim je pun takvih slučaja i otuda valjda pun sujeverja. Ovde ljudi upotrebljavaju i sada, dva prsta, mali prst i kažiprst, kao rogove, da se brane od zla pogleda. Niko ne prolazi kraj guravog, a da ga ne pomiluje, nežno, po leđima. Trastevere (deo varoši preko Tibra) i sad još veruje, da žena MOŽE dn zatrudni od uroka.

Pa i oni, koji još veruju u Boga, sujeverni su, i te kako, celoga života. Svi ti hrišćani imaju svoju, SVOJU, crkvu, SVOGA, sveca. Među crkvama kojih u baroknom stilu ima 200, svaki ima JEDNU i u tu ide i on, i njegova porodica, i njegova Ijubaznica.

Među svetiteljima, najveći broj glasova imao je sveti Filippo Neri.

Čak se i zalazak Sunca, u Rimu, posmatra uvek sa istog mesta, sa terase, ispod kasine ,,Valadiera“, iznad Piazza Popolo. Tu se, u doba Umberta I skupljala gospoština tačno u isti sat dana, u svojim staklenim karucama. Sad svet dolazi u malim automobilima i taj izlazak je kod mnogih jedini dodir čistog vazduha. Ta nepokretnost Rimljana je, katkad, veličanstvena. Kardinal Gasparri, jedan od najvećih diplomata našeg vremena, šetao je, celog svog života, svaki dan, svega dva sata, u istoj aleji, svog vrta.

Tako Rim ima čitav niz čuvenih dvoraca, svaki, na kraju krajeva, pamti svega jedan, kao uspomenu iz svog života. Ili, jedan prozor na njima. Ili jednu piniju, iz njihovih vrtova.

Najlepše, na tim dvorcima, su njihova melodiozna, talijanska, imena. Ona, na tom lepom jeziku, i u azbučnom redu, imaju sonornost jednog renesan- snog sonetta: Aldobrandini, Altieri, Anguilara, Bal- lestra, Barberini, Bolognetti, Buonaparte, Brancaccio, Gaetani, Cafarelli, Cesarini, Chiggi, Colonna, Doria, Farnese, Gabrielli, Grazioli, Lancelotti, Lante, Maca- rani, Malatesta, Medici, Negroni, Orsini, Pamphilli. Pianciani, Ruspoli, Salviati, Serlupi, Simonetti. Sora, Spada, Tribunali.

I među fontanama u Rimu, svaki zna da je jedna ,,njegova“. Rimska sirotinja je u stanju da prepozna vodu svoje fontane zatvorenim očima. A što se tiče drveća, ja sam imao u Rimu jednu, ,,svoju“, piniju, koju sam mogao da vidim i sa svojih prozora. Ona stoji u vrtu, na Pinciu, tačno iznad poprsja Chateaubrianda. Nisam ja nju voleo sa tog razloga, nego zato, što je i leti, i zimi, tako zelena, da se izdaleka čini crna. Skoro svake nedelje, uzimam ulaznicu za taj park i idem da sedim tamo, posle ,,Babingtona“, pre odlaska na posao. Zazvonim na kapiju, puste me unutra, a ta pinija me čeka i, pod njom, moji rukopisi iz Skandinavije, koje prepisujem u knjigu. Tu, na klupi, sedim, mirno, kao da sam pred starom komandom mesta, u Trondheimu.

Kad se počne stariti, jedino misao Ijudska počinje da se čini uzvišena. Razmišljanja postaju važnija i od ličnog uspeha, i od lične svojine..

Ukratko: pre nego što odem iz Rima, želeo bih da saznam šta je prava sreća ljudska i zašto je tako kratka. U svakom slučaju, znam već da stvarnost nije nimalo jednostavna. Ona dolazi i ispred, i iza, sna.

 

Miloš Crnjanski

Nastaviće se

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kad se počne stariti, jedino misao ljudska počinje da se čini uzvišena [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 6 min
0