Kafka i princip neodređenosti [Tema: Kafka]

| July 18, 2016 | 0 Comments

Franz-Kafka-Prague-1922

Piše: Saša Ćirić

Prvo ćemo nahraniti želudac, kao nestrpljivog psa, potom se prepustiti čitanju. Kao u dobra, stara vremena, koja nikad nisu bila sasvim dobra, niti je tako mnogo vremena prošlo od kad su se zbila. Kada je postojalo samo čitanje, kada čitanje nije tražilo dodatnu svrhu, zadovoljivši sve trenutne potrebe – za razgovorom sa sobom i svim drugim moždanim aktivnostima.

Kao u Kišovoj „Grobnici za BD“, kada se telo nahrani, ono postaje inertno i oportuno, teži za zadrži novoosvojeni komfor. Potpuno isto je sa pisanjem. Glad rađa pisca. Sitost razmekšava mozak koji tone u dremež.

Zahtevana tišina, kao u bolnicama i čitaonicama. Eto otkud se u čitanje uvukla bolest, preko odsutnog zvuka. Čitanje je osluškivanje unutrašnjim sluhom, to znamo, jer tekst govori glasom nečujnim, glasom kome nisu potrebne glasne žice da bi se oglasio, jer, ne govorimo li o pripovedaču i pripovedanju, ne sećam se kada sam slušao nekog da pripoveda, tekst je veštačka tvorevina, kao baštenski vrt, ili cveće u saksiji, niko tako ne govori, niko tako ne pripoveda, sem dobro plaćeni glumac, ali i to nisu njegove reči, a ni on nije sasvim svoj, otuda zahtevana tišina, jer mehanizam unutrašnjeg sluha je fragilan, ne tumbati, lako se zavede i prepokrije pesmom cvrčaka ili žamorom u hodniku. Otkud sad bolnički uslovi za čitanje? Da li je čitalac bolesnik, ozdravljenje isto što i spoznaja, čitanje borba neprestana, ali i odmor od napetosti kretanja i zvuka koji proizvode živa stvorenja i njihova priručna mehanika? Da li je čitalac umišljen ili ozbiljan bolesnik, težak bolesnik ili privremeni, neizlečiv ili hroničan? I da li ga čitanje vodi van domašaja bolesti ili ga, naprotiv, čvrstim stiskom održava u njenom zagrljaju? I ko je zapravo bolesnik, onaj što urla koliko ga grlo nosi ili onaj koji pušta avetinjsku vojsku da stupa po zabranjenom gradu svoje svesti?

Eto, Milena, ležim na ležaljci, prije podne, pola na suncu, pola u sjenci, poslije skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam, previše lakog sna, oblijetao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da su (već, ili još, to je isto) kao slabašna djeca čuli kako ih zove glas i prestravili se i nisu htjeli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali otkud je taj užasan ton dospio upravo u taj glas – je li to bila slabost njihovog uha ili snaga tog glasa – niti su znali, zato što su bili djeca, da je glas već pobijedio i ugnijezdio se pomoću tog unaprijed poslanog, slutnjom ispunjenog straha koji su osjećali zbog tog glasa, a čime još nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još vrlo neizvjesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče – dakle, tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Lutati po internetu kao proći ulicom ispod zgrade i pokupiti list bačenih novina koje je vetar prelistao bolje od svakog penzionera. Dovoljno je bilo naleteti na tek jedno Kafkino pismo, ono prvo upućeno madmoazel Jesenskoj, ko zna koliko poznato i citirano, da se oseti taj čudotvorni dodir konfuzije. „Pola na suncu, pola u senci“, kakva savršena defincija mesta gde se nalazi Kafkin tekst. Proporcije su nevažne. Osunčanost je znak da se tekst nikad nije odrekao racionalnosti i želje za razumevanjem. Senovitost je naprotiv trajna i nikad neće biti izložena jarkom snopu saznanja. Šta znači ovaj toplo-hladni i svetlo-senoviti, ili osvetljeno-zatamnjeni spoj? Spoj dve protivrečne žudnje i dva isključiva nikad predstavlja posebnu vrstu saznanja, onog koji ostavlja nezadovoljnima gotovo sve: i one koji teže čistom i potpunom znanju i one koji se sa uživanjem baškare u carstvu senke. Ipak, i za Kafku je ovaj spoj znak neuspeha kojeg se ne može osloboditi. Glava ili noge, jedna ili druga ruka, uvek će jedan deo tela opruženog na ležaljci biti na suncu a drugi u senovitom hladu.

I opet taj glas; zapravo, u ovom slučaju – Glas. „Ono što je palo u krilo“, nešto spolja i odozgo, ne neprijatno ili zastrašujuće, svakako zagonetno, što tek treba razložiti na sastavne delove, iako predstojeći proces već u trenutku upada stranog tela budi nelagodu kao neizostavnu pratiteljku znatiželje. Ako uopšte ima stvarne znatiželje. Istina, Kafka pominje da je bio prestravljen kad mu je to nešto palo u krilo, ali to je trik. Sasvim svejedno prepoznamo li u tom nečemu, shodno pravilima žanra ljubavnog pisma, samospoznaju zaljubljenosti, mogućnost ljubavnog kontakta ili perspektivu emocionalne uzvraćenosti. Važan je Glas koji uzrokuje prestravljenost. To je Glas koji pohodi proroke, zapravo koji ih uznemirava već neko vreme, Glas kome nisu u stanju da se odupru niti da ga odagnaju, Glas sa kojim ne znaju šta da rade. Kafka proroke vidi kao slabašnu decu, otuda strah pred nepoznatim, gromoglasnim i strašnim, ali, zašto bi Glas pohodio slabašnu decu, bića koja nisu dorasla očekivanjima koja proizvodi samo obraćanje Glasa, u jednoj radikalno novoj situaciji? Poenta je u nedoraslosti. Kao i u smušenom neznanju i odlučnoj bojažljivosti onih koji nisu slabašna deca, ali vole da se takvim čine, ne bi li nekako izbegli teret proročkih obaveza. „Zašto baš ja, Glasu?“, viču nemo slabašna deca, „zašto baš mene od toliko drugih da pritisne tolika čast i ščepa tolika milina?“ Ali, oni su i ranije čuli raznorazne glasove, ne uvek toliko jake, i drugi su ih čuli, veli Kafka ne ilustrujući tu tvrdnju, a zebnja je u tome što ne znaju, budući plašljivi proroci, jesi li ga dostojni, pa, pošto nije sigurno jesu li ili nisu, najteža sumnja je ona u sebe, „bolje je da se to odlučno poriče“. Oh, kakav proračunat i sitničav kukavičluk. U ćutanju je sigurnost, rekao bi jedan paša, graditelj mosta; u negiranju je takođe sigurnost, veli plašljiv prorok, jer ako se ispostavi da glas nije bio Glas, da je šum vetra njegova sujeta uvećala do snage božanske objave, nije samo reč o neizbežnosti zaslužene kazne, ma kakva ona bila, već i o dobro poznatom „stidu koji će nas nadživeti“.

Da li sam dostojan?, pitanje je koje postavlja ne samo skeptična, već i osoba koja drži do normi i traži više od sebe i od drugih, osoba koja stalno sumnja u to da je dorasla zadatku koji se postavlja pred nju. Ali, javio se Glas kao momenat izabranosti. U redu, to može biti i obmana, ali čemu negacija obmane? Obmanu treba raskrinkati i javno odbaciti, a ne sakrivati i samu činjenicu da smo bili izloženi delovanju koje može biti obmana, obmana naših čula ili stranih sila, ali i ne mora biti obmana. Šta ako je došao čas istine? Otuda je pitanje o dostojnosti, kao i skepsa, tek produžetak igre koju vodi demon neodređenosti, onaj koji ne dvoji tamu od svetlosti, videvši da je svetlost dobra, koji stoluje na ivici, između tame i svetlosti, zapravo ne dopuštajući da zavlada bilo koja od njih.

Zašto Kafka misli da „taj glas čuju mnogi“? Da li to znači da su mnogi potencijalno proroci? Ili samo samozatajne kukavice? A šta i da je bio Glas? Taj film sa Kafkom kao rediteljem nećemo gledati. Bilo da ga situacija nadilazi ili je nemoguća za svet koji luči njegova imaginacija, proroštvo ostaje kao obećanje koje se ne ispunjava. To ne znači da je obećanje lažno niti da neće doći do njegovog ispunjavanja. Reč je prosto o tome da se neće ispuniti sada, iako ni u to ne možemo sasvim biti sigurni, ali zbog toga mogućnost ispunjenja proročkog obećanja nije nimalo manje snažna. Kao sa mesijom koji nije došao – ne zato što neće doći, ili mu nije vreme, već je vera u odloženi dolazak jača i trajnija od vere u ispunjeno obećanje, u dolazak koji je prepolovio sferu vremena. Carstvo neodređenog nije carstvo nemogućeg, već odloženog koje ne ukida mogućnost, zebnju zbog mogućnosti, posebno ne stalnost glasova koji lebde u etru kao umnoženi radio talasi, neprestano proizvodeći nedoumicu kod svojih potencijalnih izabranika- žrtava: šta ako sam ja taj?

Uistinu, ništa se neće desiti, ali mi ostajemo nesigurni i nakon što se ništa ne desi, jer vreme teče do ispunjenja obećanja. To je jedno bremenito ništa, nimalo nihilističko, puno ništa, koje ukida mogućnost. To je ništa ispunjeno mogućnošću koja se ne ostvaruje, ali ipak opstaje kao mogućnost.

A tu su i sunce i hlad, i ljubavno pismo koje nije ljubavno, apologija trajno odložene ejakulacije.

Ko zna šta mu je predložila, ili šta se njemu motalo po glavi, ako je išta mogao da čuje od glasa, Glasa ili glasova. Blow job, ménage à trois, šetnja obalom u suton ili nevin poljubac.

Grko je znanje. Valja živeti u sivoj zoni neodređenosti. Uz užas neodredljivosti.

http://www.sic.ba/rubrike/stav-esej/sasa-ciric-fragment-o-citanju/

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kafka i princip neodređenosti [Tema: Kafka]

by admin time to read: 7 min
0