Kafkin odnos prema ocu odnos je uznemirenog čoveka prema nepoznatom bogu [Tema: Kafka]

| June 24, 2014 | 0 Comments

hunger_kafka

Piše: Vladeta Jerotić

Franc Kafka. Strah i nemoć postojanja – III

Izvor: Bolest i stvaranje, Sabrana dela, II kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 2007.

Kako je Kafka prošao sa drugim pokušajem i drugom šansom da dostigne željenu samostalnost i otcepljivanje od oca, sa pokušajem zasnivanja braka i sopstvene porodice? Kao što nam je poznato, Kafka je dva puta bio veren i na pragu venčanja i oba puta veridba je raskinuta, koliko je poznato, samo i jedino Kafkinom odlukom. Da čujemo najpre Kafkino mišljenje izneto u već više puta citiranom pismu ocu. On u njemu između ostalog ovako piše: „Osnovna zamisao oba pokušaja ženidbe bila je sasvim korektna: osnovati dom, postati samostalan“. Zamisao koja Ti je simpatična, samo što ona u stvarnosti ispada kao dečja igra u kojoj jedan drži za ruku drugog, još je i steže i pri tome viče: „Ah, pođi, idi već jednom, zašto ne ideš?… Obe devojke, iako slučajno, bile su izvanredno dobro izabrane… Nijedna od njih nije me razočarala, ja sam njih razočarao… Pri ovim pokušajima ženidbe u mojim odnosima prema Tebi tako jako su se sudarile dve suprotnosti kao inače nikad pre. Ženidba je zacelo jemstvo za najoštrije oslobođenje od sebe i nezavisnost. Imao bih porodicu, najviše što se po mom mišljenju može postići, dakle, najviše što si i Ti postigao, postao bih Tebi ravnopravan, sve stare i uvek nove sramote i tiranstva bile bi još samo priče. Ovo bi na svaki način bilo kao iz bajke, ali u ovome baš i leži ono sumnjivo. Sve je ovo previše, ovoliko mnogo ne može da se postigne.“

Zašto je ovo Kafki nemoguće da postigne? Zato što je u pitanju ženidbe njegova ambivalencija dostigla svoju poslednju i vrlo opasnu granicu. On to vrlo dobro zna i u dnevniku piše da je isto toliko nesposoban da sam podnosi život koliko mu je neophodno da mnogo bude sam, jer „sve što sam postigao, samo je uspeh samovanja… U meni samome bez ljudskih odnosa nema nikakvih vidljivih laži. Ograničen krug je čist“. Ova poslednja rečenica sušti je izazov podjednako velikog neurotičara i velikog pisca samom sebi i životu uopšte.

U psihologiji se obično smatra da se muškarac nikada ne ženi ili u slučajevima preterano jake veze sina za majku ili kada je brak roditelja tako rđav ili nesrećan da kod mladog čoveka postoji strah da će se pakao koji je već jednom u kući svojih roditelja doživeo neminovno morati da ponovi i u njegovom sopstvenom braku. U Kafkinom slučaju nije se radilo ni o jednom od ova dva najčešća uzroka neurotičnog izbegavanja braka. On izričito kaže da je, pored sve strogosti oca i bezbrojnih teškoća koje su mogle da poremete mir u braku, brak njegovih roditelja bio primer međusobne vernosti, ljubavi i razumevanja. On čak prebacuje majci da nikada u njegovom sukobljavanju sa ocem, čak i kada otac očigledno nije bio u pravu, nije otvoreno stajala na njegovoj strani, i to ne iz straha prema mužu, već iz ljubavi i poštovanja koje je imala za njega. On joj se sa ogorčenjem jednom u dnevniku obraća, odgovarajući na jednu njenu primedbu o njegovom čudnom ponašanju u kući rečima: „Svakako, svi ste mi vi strani, postoji samo blizina po krvi, ali se ona ne ispoljava.“

Nije dakle potrebno da se pravimo dubljim psihologom i većim psihoanalitičarem nego što je to bio Kafka u odnosu na samog sebe (mada je Kafka bio vrlo rezervisan i skeptičan prema Frojdovoj psihoanalizi), tražeći neki drugi, skriveniji razlog njegovim neuspesima u odnosu prema ženama od onog koji nam je on sam u pismu ocu pružio. Prevelik očev autoritet i strah da će dostići ili čak premašiti oca vezivao je Kafki ruke u pokušaju ostvarivanja samostalnosti. Jednom reči, u odnosu prema ocu, čak i onda kada je sasvim tačno uočavao sve očeve mane, loše crte karaktera, njegovu nepravednost i tiranstvo, Kafka je i dalje ostajao čovek preobražen u kukca, osuđenik u zatvoreničkoj koloniji, prinudni veštak u gladovanju, jazavac koji iz svoje jame, dakle iz potaje i krišom, pokazuje zube, ne usuđujući se nikada da se javno suprotstavi ocu, izađe sa njime na otvoren megdan i izloži sebe riziku potpunog poraza ili pobede koja otvara sasvim nove horizonte.

Mi sada bolje razumemo i njegova dva glavna romana: Proces i Zamak. Sasvim je moguće i dozvoljeno predstaviti sebi junake ovih romana kao tragične ličnosti ne samo večitog Ahasfera, nego zaista i večitog čoveka, koji uzalud pokušava da postigne ne samo pravo na ulazak u život svoga bližnjeg, ljudskog društva uopšte, već i pravo na ulazak u metafizičke tajne, pravo ne više samo na strah i trepet pred Bogom, već i na prijateljstvo sa njim. Uostalom, zar ovo prijateljstvo Hristos nije obećao svojim učenicima kada je rekao da ih više ne zove svojim slugama već svojim prijateljima? Da bi se, međutim, ovo pravo na prijateljstvo postiglo, potrebno je prethodno boriti se sa Bogom ili imati u njega neograničeno poverenje i silnu veru. Ovo su imali Kafkini daleki krvni preci, Jakov i Avram. Kafka nije stigao niti da zapodene Jakovljevu bitku, niti da prinese na žrtvenik svoga Isaka (možda svog oca, odnosno svoju neurozu), jer je ostao da se celog života bori sa nesavladanom traumom iz detinjstva, koja je bila njegov konflikt sa ocem.

Otud i možemo reći da su mnogi „procesi“ u Kafkinim romanima procesi koji su se nevidljivo i katkad vidljivo odigravali između njega i oca i da su pokušaji ulaska u željeni zamak da bi se vodio dugo očekivani dijalog sa njegovim vlasnikom, neuspeli pokušaji da se otac iznutra pročita, do kraja demaskira i demistificira i na taj način izoluje, ili da se sa ocem povede ravnopravan dijalog, pravi buberovski dijalog Ja-Ti, u kome će otac sam skinuti sa sebe nepotrebnu masku Sfinge i iskeženo lice Kronosa koji guta svoju decu.

A zar ovakav odnos sina prema ocu, čoveka prema čoveku, ne odražava u isto vreme i večiti odnos čoveka prema prirodi, sudbini ili Bogu? Zar čovek nije već desetinama hiljada godina, od kada je zapravo naučio da misli, tražio odgovor na večitu zagonetku svoga postojanja u odnosu prema Bogu sličnom onome koji je Kafka prikazao u Procesu, naročito u grandioznoj sceni u katedrali, ili u Zamku? Sva su osećanja i razmišljanja prisutna u čoveku koji je samo jednom do srži uzdrman ovim večitim pitanjem: strah i užas, strepnja i nada, bes i mržnja, ljubav i hladno, ironično odbijanje „ulaznice“, potpuno predavanje i vera i potpuno očajanje ili ateistički prkos. Nema ateiste koji ne može postati teista i obrnuto, samo ravnodušni i mlaki to ostaju celog života.

Kafkin odnos prema ocu odnos je uznemirenog čoveka prema nepoznatom bogu. U njemu dve podjednako jake želje biju bitku za prevlast. Jedna bi da svrgne boga sa njegovog nedostupnog prestola, da ga izobliči i pokaže laž njegovog postojanja, da se uveri da je Bog samo njena izmišljotina, nepostojeći strah koji projektuje u nebo strašljiva ljudska duša. Druga je že a večnog deteta u čoveku da ima uvek oca pored sebe, vidljivog, zatim nevidljivog, kome bi da se poveri, da isplače svoj jad, kako Kafka u pismu reče, ali i da povede s njim ozbiljan, poverljiv i ravnopravan razgovor, koji će da razveje bar jedan deo tajni koje muče dušu koja pita i traži.

A kakav je bio odnos oca prema Kafki? Bio je to tipičan odnos starozavetnog Jehove prema neposlušnom, kolebljivom i na pobunu uvek spremnog starog jevrejskog naroda. Neumoljiv i ne uvek razumljiv u svojoj strogoj pravednosti, nevidljiv i nepristupačan, uvek sa zahtevima i naredbama koje su se toliko teško mogle ispuniti. I zbog toga skoro uvek nezadovoljan i preteći. Novozavetni Bog, Hristos, koji je sišao među ljude, patio i stradao kao i oni, doživeo i strah i bol i očajanje, nije dodirnuo dušu ni Kafkinog oca ni Kafke. Otud su i otac i Bog morali ostati za Kafku nepristupačni, daleki, skoro sasvim nerealni i nepostojeći.

Pogledajmo još poslednju mogućnost koju je Kafka sam otkrio, a koja mu je pružala najrealniju šansu da pokaže i dokaže ne samo svoju samostalnost, već i svoju istinsku natprosečnost, koja je obećavala ne samo priznanje oca, već i priznanje celog sveta. Mislimo na njegovu književnu obdarenost i njegov sasvim izuzetan umetnički talenat.

Treba najpre reći da – i pored našeg ranije iznetog mišljenja da Kafkin genije zbog njegove neuroze nije dobio puni zamah krila – ono što je Kafka ostvario spada među najveća dostignuća našeg veka, kako na literarnom, tako i na dubinsko-psihološkom planu. Mi ćemo se na kraju ovog eseja još jednom osvrnuti na plodove ovog ogromnog napora, ogromnog baš zbog toga što nam je sada mnogo više poznato na kakve je sve prepreke ovaj pisac nailazio i šta je sve uspešno savladao da bi ostvario svoj umetnički talenat, koji je bio jači od njegovog straha i njegove nemoći življenja. Ipak, ne smemo zaboraviti poslednju Kafkinu poruku: da sve što je napisao, sa malim izuzecima, treba da bude spaljeno. Skoro smo uvereni da je ova poruka usledila stoga što je Kafka bio svestan da je suviše lične bolesti uneo u svoje stvaranje, koje je ne jednom nazvao „pokušajem bekstva od oca“. Bilo bi nepravedno prema Kafki, međutim, ne pomenuti i njegovu drugu definiciju pisanja koja glasi: „Pisanje je neka vrsta molitve“.

U ovoj analizi Kafkinog stvaranja pođimo od poznate činjenice da veliki ljudi moraju da stvaraju. Ne smatramo frazom i patetičnim preterivanjem kada se kaže da umetnik može da ostane bez porodice, žene, roditelja, hleba i krova nad glavom, ali ne i bez mogućnosti stalnog prisustva medija preko koga stvara. Ne jedanput pisali smo da je unutrašnji svet u kome umetnik živi i iz koga stvara ognjena posuda koja može da sprži stvaraoca ili da proizvede zlato i drago kamenje. Nije mali broj velikih umetnika koji su prolazili kroz faze očajanja, pokušaje samoubistva, pa i pravog ludila. Znao je ovo dobro i Franc Kafka i ove njegove reči dovoljna su garancija da je i on spadao u plejadu najvećih.

„Pisanje me održava, ali nije li tačnije reći da ono održava ovakav način života? Time, razume se, ne mislim da će moj život biti bolji ako ne pišem. Naprotiv, onda će biti mnogo gori i sasvim nepodnošljiv i moraće se završiti ludilom. Istina, to će se desiti samo pod pretpostavkom da ja, kao što zaista i jeste slučaj, ostanem pisac i onda kad ne pišem, a pisac koji ne piše svakako je čudovište koje predstavlja izazov ludilu.“

Pa ipak, prepreke koje su nicale jedna za drugom na putu pisanja, koje se uostalom u ovakvom ili onakvom obliku uvek isprečuju pred značajnim umetnikom, bile su za Kafku vrlo često isto onako neprelazne i dolazile su, na žalost, iz istih onih izvora iz kojih su nicale prepreke kada je trebalo da ostvari vezu sa prošlošću ili brak. Čak i onda kada je pouzdano znao šta treba da čini da bi ove prepreke pred sobom srušio, i o tome ovako pisao u dnevniku iz 1919. godine: „Žalost i radost, krivica i nevinost, kao dve neraskidivo ukrštene ruke morale bi se preseći kroz meso, krv i kosti“. On to nije mogao da učini.

Tags: , , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kafkin odnos prema ocu odnos je uznemirenog čoveka prema nepoznatom bogu [Tema: Kafka]

by admin time to read: 8 min
0