Predosećanje kraja i agonije
Da li vam je poznat stravičan osećaj rastapanja, kada se raspeš da bi tekao poput reke, kada u organskom uništenju osećaš poricano sopstveno prisustvo? Sve što ima konzistentnost i supstancu nestaje iz tebe u iscrpljujućoj fluidnosti posle koje ti ostaje samo glava. Tu govorim o preciznom i bolnom osećaju, a ne o neodređenom i nedeterminisanom. Osećaš da je od tebe ostala samo glava; glava bez supstrata i osnove, bez tela, izolovana kao u halucinaciji. Nema ništa od sladostrasnog i nejasnog kraja koji okušavaš u kontemplaciji na obali mora ili u melanholičnim sanjarenjima, već je to kraj koji te konzumira i rastura. Tada ti ne odgovara nijedan napor, nijedna nada i nijedna iluzija.
Ostati glup od sopstvene katastrofe, nesposoban da stupiš u akciju ili da misliš obavijen hladnom i teškom tamom, ostati sam kao u noćnim halucinacijama ili osamljen kao u tužnim trenucima znači dostići negativnu granicu života, apsolutnu temperaturu gde će se zalediti poslednja životna iluzija. I u tom osećaju svršetka otkrivaće se pravi smisao agonije koja nije borba iz fantazije ili proizvoljna strast već trzaj života u kandžama smrti. Sa malo verovatnoće za život ne možeš odvojiti misao agonije od misli svršetka i smrti. Agonija kao borba? Ali borba s kim i zbog čega? Apsolutno je lažno tumačenje agonije kao ushićenog zanosa sopstvene izlišnosti ili kao nemira sa konačnošću u sebi samoj. U stvari, agonija znači slom između života i smrti. Ako je smrt imanentna životu, skoro vasceli život je agonija. Ali ja nazivam agoničnim samo one dramatične trenutke borbe između života i smrti kada je fenomen iskustva smrti doživljen svesno i bolno. Prava agonija je ona u kojoj prelaziš kroz prazninu u smrt, kada te osećaj svršstka neizlečivo konzumira i kada smrt pobeđuje. U svakoj istinitoj agoniji je trijumf smrti, čak i ako posle trenutaka svršetka nastaviš da živiš.
Gde je borba iz fantazije u toj utučenosti? Svaka agonija nema konačan karakter. Nije li ona poput bolesti koju ne možemo više da izlečimo ali koja nas isprekidano muči? Agonični trenuci ukazuju na napredak smrti u životu, na dramu svesti koja je proistekla iz rušenja ravnoteže između života i smrti. Oni su mogući samo u onim osećajima svršetaka koji spuštaju život ka svojoj apsolutnoj nuli. Učestalost agoničnih trenutaka pokazatelj je raspadanja i rušenja. Smrt je nešto odvratio, jedina opsesija koja ne može postati slast. Čak i kad hoćeš da umrsš, to činiš sa implicitnim žaljenjem zbog svoje želje. Hoću da umrem, ali žalim što hoću da mrem. To je osećaj svih koji napuštaju prazninu. Najperverziiji osećaj je osećaj smrti. A kada zamisliš da ima ljudi koji ne mogu spavati zbog perverzne opsesije smrću! Kako bi ti hteo da ništa ne znam o sebi i o ovom svetu!
Emil Sioran
Krik beznađa
