Kako je čovek pohlepan, na putu, u mladosti [Tema: Crnjanski]

| January 1, 2017 | 0 Comments
536582_senka

Sijenka Miloša Crnjanskog

 

Kod Hiperborejaca I

Rimske noći i dani (2)

 

Stanujem sad na uglu, kod tvrđave Castel Sant Angelo i moji su prozori samo tri prozora, od prozora, gde stanuje talijanski pesnik, futurist, Marinetti. Mi se znamo ali ne trpimo.

Odlazim i dalje, svaki dan u slastičaru „Babing- ton“, a odlazim i na terasu kasine ,,Valadier“, gde nalazim da su cannelloni, izvrsni. Sedim tamo katkad i o ponoći, zagledan u kube Svetog Petra.

Dovoljno je da me tamo vide poznanici, pa da priđu mom stolu i da, posle, sedimo, među oleandrima, na klupi. Tajna moje privlačnosti je opšte poznata. Ja ne pušim, a primam po 3.000 amerikanskih cigareta, mesečno, a mogu i više, a amerikanske cigarete sve su ređe sad u Rimu.

Iz mog stana me tera i to, što i pod tim prozorima ujutru svet izlazi iz predgrađa Borgo. I da i tu, ima onih, koji ujutru trupkaju i koji čekaju da Sunce grane, pa da se malo ogreju.

Pošto moja žene nije u Rimu, ja dolazim kod ,,Valadiera“, i po noći i po danu, pa sedim, satima, zagledan u Michelangelovu ,,cubolu“. Osećam da će i to biti kratko i da sam samo prolazna sen i u Rimu, kao što sam to bio i u Granadi, i u Reikjaviku.

Otkad mi onaj čuveni lekar reče, o mojoj bolesti, ono, ja se osećam bliži i onom siromašnom svetu, što zebe ujutru, pa izlazim rano od kuće, da ne gledam ni to. Na ogradi tvrđave, u parku, preko puta mojih prozora, sedi sirotinja svako jutro, ljudi i žene, i cvokoću od zime, mada je proleće počelo. Tek kad Sunce grane, prelaze preko ulica, na osunčanu stranu, i nešto mrmljaju.

Ima u tom svetu i nekoliko baba, koje me sačekuju, za liru. One mi kažu da su bile vrlo lepe, u svoje doba, kad su bile mlađe. Za njih, sad, niko više ne mari i niko se o njima ne brine. Plaču. Drže duge monologe, zidu.

Zato ja bežim od kuće vrlo rano i odlazim kod „Babingtona“, a sećam se da sam svud video takvu bedu, i u Glasgovu, i u Madridu. Na granici Portugala, u Ciudad Rodrigo, na pijaci, našao sam dva jagnjeta za klanje, pa sam se pitao: jesam li, da TO vidim, tako daleko putovao? Život ni za živinu, nije veseo.

Kad god sam živeo u Berlinu, ja sam, često prelazio u Dansku i jednom sam išao od mesta do mesta, starim železnicama, pored mora, sve do krajnje tačke na njenom severu. Tamo, u Skagenu, iz hotela, izlazio sam, po pesku, sve dotle dok ne bi nestao u moru. Tada sam spazio na sprudu jedno slomljeno, galebovo krilo, koje sam, za uspomenu, fotografisao. Kad sam izazvao negativ, nađoh, da sam, na toj slici, snimio i svoju senku. Slučajno.

Dok sam obilazio Švedsku i Norvešku, bio sam uobrazio da tamo idem da vidim zemlje u socijalizmu, u napretku. Ali to nije bilo tačno. Sad, kad se onamo vraćam samo u sećanju, vidim da sam tamo išao zato, što me je nešto neodoljivo vuklo prema krajnjem severu.

Eto, ovde, u Rimu imam i kuću i svoju ženu, i svoju službu, ali sam stalno željan da odem na Sever, daleko. Zar to nije smešno? I zašto?

Zato, očigledno, što ne mogu da zaboravim ono, što mi je onaj lekar rekao, i što sam se smrti, izgleda, uplašio.

Mesto da ovde, u Rimu, kod ,,Babingtona“, pijem svoj čaj, mirno i zadovoljno, ja bih želeo da sam čak u Trondheimu, i da opet sedim pred starom Komandom mesta, u Trondheimu. A kad sam tamo bio, sećam se da mi je neki glas, iz Španije, šaputao u uvo: Život je san. La vida es sueno!

U takvim, i sličnim mislima dočekujem dakle i po- noć na Pinciu, gde na terasi ,,Valadier“ svet jede sladoled, do ponoći, uz muziku za igru iz obližnje bašte, gde se parovi trljaju.

Kupola Michelangelova, u noći, nad Rimom, ima boju plavu, srebrnu, sferičnu. Kad zvezde počnu da trepere iznad nje, ona sa te terase izgleda, kao da je sva u staklu i da će, na mesečini, zidovi da joj prsnu. Ja sedim kod ,,Valadiera“, satima, tako, zagledan u tu kupolu.

Mrak je sad u šumicama pinija i čempresa na Pinciu i kroz taj mrak, do terase, jedva dopire šum vodoskoka na Piazzi del Popolo. Iznenada, u mojoj glavi, stalno se ponavlja jedna misao. Stalno se ponavljaju reči, koje sam, pre trideset godina, učio: TRAG NJIHOVIH KONJA ZAVEJAĆE SNEG.

To kažu transilvanski buntovnici, kad napuštaju zemlju i prelaze Karpate, povlačeći se u Tursku. Oni su otišli i naselili se u Rodošto, na Mramornom moru. Onaj, koji je među njima poslednji ostao, sedeo je na jednom kamenu, pred kućom i, usamljen; slušao šum morskih talasa. Veli, u stihu: JEGYEDUL HALGA- TOM TENGER MORMOLASAt“… Usamljen slu- šam mora mrmljanje… Tako piše onaj, koji je poslednji prestao — ali otkud da mi pada na pamet, to… Ja onda tumačim sebi, da su mi te reči, i misli, došle, podsvesno, otuda, što bih želeo da odem iz Rima, gde mi je taj lekar, o smrti, ono rekao…

Zatim se kajem, u mislima, što sam, pre, tako lakomisleno putovao, i u Skandinaviju. Sećam se kako sam o njoj pisao, površno. Pokupio bih nekoliko podataka da bude interesantno i utiske, koji mogu čitaoca da nasmeju, pa bih otišao dalje, brzo. Sad, kada se ne nadam više da ću hodati obalom u Skagenu, ili sedeti u luci u Trondheimu, ili igrati sa studentkinjama u Upsali, sad mi se eto stalno vraća misao, da je trebalo živeti, dublje, zanosnije, i ne tako brzo. Kajem se što sam tako olako odlazio. Misao na smrt, rađa misao na trag konja, koji nestaje u snegu, kad jahači odu.

Sad se eto u sećanju vraćam u Skandinaviju i ostajem u njoj dugo i, kad bih mogao, nikad se više iz tih hladnih krajeva ne bih vratio.

Guido Cavalcanti, tako, otišao je bio u Tolosu, i tamo zavoleo neku ženu. Ali, dok je bio tamo, nijednu joj pesmu nije ispevao. Kad se, međutim, vratio u Italiju i kad je znao, da više neće moći ići u Tolosu, napisao je toj ženi onu svoju divnu baladu, u kojoj kaže da mesto njega ode u Tolosu jer se on ne nada da će moći ići tamo još jednom u životu. To znači, očigledno, da je čoveku potrebno, da zna, da se nekud ne može više vratiti, pa da uvidi kako je tamo sretan bio.

Nije to dobro — govorim sam sebi, kod „Valadiera“, uz kafu. Nije dobro otuđiti se, od stvamosti, toliko. Oni koji nikad dalje od svoje radionice, ili svog sela, ne putuju, mnogo su sretniji. Ostvare nešto u životu. Život je tako kratak. Ako se još i putuje u njemu, gubi svaki smisao i svršava se u bezumlju.

Pre sam hitao da napišem što, o zemljama kroz koje sam prolazio. Sad više ne radim ni to: našto? To nema smisla. Smrt je tako blizu. Ćutim i posmatram zemlje, kroz koje prolazim, nemo.

Treba, kažem sam sebi, proučavati, naći neki smisao u tom putovanju u tuđinu. Treba proučavati nešto stvarno. Pre sam proučavao Arktik, ali sad samo zagledam fotografije, koje sam snimao pred ostrvom Jan Majen, u Arktičkom okeanu — ili slike sicilijanske, sicilijanskih, šarenih, dvokolica, na vašaru, u Notu. Međutim, sad sve manje i slikam, na putu. Čemu to?

Sećam se,dok sam išao po Jutlandu, ili po Islandu, meni je bilo stalo i do statistika, i ekonomskih podataka, tamo. Sad mi se to čini smešno. Kad sam prošao kraj Lofota, ja sam se interesovao čak i za ribolov tamo. Sad mi se to čini sasvim smešno. Sad su mi dragi samo kao neki rumeni Dolomiti, u moru — ovde, na terasi, kod ,,Valadiera“, u Rimu. I pitam se otkud ta strašna lakomislenost, kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemlju? Je li to zato, što nam se čini da je život dug i da ima vremena da se vratimo?

Oni, što odlaze daleko, da se tamo nasele, i, tobože, nađu sreću, čemu li se nadaju? Zar ne osećaju da je sve to samo jedna prazna radoznalost ljudska i neka vrsta starog, prastarog, ludila čovekovog, koje su zapazili već i stari Grci.

Kako je čovek pohlepan, na putu, u mladosti. Sve bi da vidi. Pravi planove i čitav raspored kud sve želi da stigne i šta sve namerava da iskusi. Unapred obeležava mesta na karti. A kad se počne stariti, sve se to izmeni. Putuje se nadohvat, bez reda, a mnogo štošta napusti. Ostaje se duže, nego što se nameravalo, u nekom malom mestu, na nekoj klupi, uz šum morskih talasa. Sluša se šum morskih talasa i, da se nastavi putovanje, i ne misli.

Dok je čovek mlad, kad putuje, željan je i nekih, interesantnih, doživljaja. Pa i romana. A kad se počne stariti, vidi se, da i nema u životu drugog romana, sem tog, jedinog, kako se ostari.

Čitav niz autoportrea Rembrandtovih samo je taj roman, na licu jednog čoveka — kako se stari. Ali taj roman nije ni potrebno napisati, svaki ga doživi i sazna, svaki.

Ako smrt zbilja toliko pojačava percepciju mozga, na samrti, da ceo život svoj vidimo, za nekoliko trenutaka, kako još jednom, prolazi, onda to znači da je kraj života samo jedna halucinacija o prošlosti, bez ikakva smisla. Zato ja sad ovde, u Rimu, na Pinciu, mislim toliko o polarnim krajevima, koje sam posetio, pre tri godine.

Miloš Crnjanski

Nastaviće se

 

Tags: , ,

Category: Anatomija Fenomena

About the Author ()

Voli da briše članke...

Leave a Reply

Kako je čovek pohlepan, na putu, u mladosti [Tema: Crnjanski]

by admin time to read: 7 min
0